Vrlo sam svesna činjenice da sam profesionalna glumica, a ne dramaturg ili pisac. Namnožilo se mnogo samoproklamovanih ljudi i to me jako nervira, šta više osećam susramlje umesto njih, kaže za Danas Marija Rakočević, glumica kragujevačkog Teatra dobitnica Hartefaktove nagrade za najbolju angažovanu dramu.
Kao što je Danas već pisao Marija Rakočević dobitnica je nagrade Hartefaktovog dvanaestog po redu konkursa za najbolji savremeni angažovani celovečernji dramski tekst pod naslovom „Žena veže rep”, koji je prema oceni žirija pobedio ne samo zbog svoje teme diskriminacije i nasilja nad ženama u savremenom svetu, već i zbog svoje otvorene dramske forme koja dopušta najrazličitija scenska iščitavanja i učitavanja.
U obrazloženju žirija 12. Hartefaktovog konkursa, između ostalog, ističe se inovativnost dramskog rukopisa Marije Rakočević u njegovoj koncepcijskoj provokativnosti, dok s druge strane ovaj tekst upravo zbog svog direktnog dijaloga sa svetom u kojem žene još uvek traže svoje ravnopravno mesto, čitaoce ne ostavlja ravnodušnim.
Početkom prošlog meseca u HF kući Mariji Rakočević je svečano uručena nagrada a potom je održano scensko čitanje pobedničkog teksta „Žena veže rep” u režiji Tare Mitrović, i izvođenju Natalije Stepanović i Svetozara Cvetkovića.
Šta za Vas znači ovo priznanje, nagrada Hartefakta?
Hartefaktov konkurs je jedan od najznačajnijih regionalnih konkursa koji afirmiše dramske pisce. Tekstovi su isključivo društveno angažovani i bave se ozbiljnim pitanjima, a u žiriju su ljudi sa jakom karijerom i ugledom. Vrlo je jasno šta mi znači, svakako velika čast i afirmacija. Lično mi je donelo potvrdu da moj haos ima smisla. Kao neki prijateljski namig da mogu da idem i tim putem. Neka bude i kratak bljesak, zadovoljna sam.
Ove godine na konkursu je bila izuzetna konkurencija dramskih tekstova iz više zemalja?
Kada je završen konkurs, objavljeno je da je pristiglo 163 drama i da je to najviše do sada. U žiriju su bili Dubravka Vrgoč predsednica žirija, Molina Udovički Fotez i Biljana Srbljanović, žene sa ozbiljnom karijerom i ugledom i njima nije sigurno bio lak zadatak. Interesantno je da su tekstovi koji su se izdvojili napisale žene. S obzirom da je konkurs anoniman i da je to viđeno tek na kraju, to je jako zanimljiv podatak.
Komad „Žena veže rep” nije Vaš dramski prvenac?
Nije, pisala sam i ranije, uglavnom su to bile dramatizacije, predstave za decu, pesme, kratke priče, dramska dela ali nisam to nikad potencirala jer sam pisala iz lične potrebe, a i nije bilo dovoljno dobro. Ozbiljnije sam počela da pišem tek pre tri godine, 2021. Iz ličnih razloga ističem tu godinu jer je uzela mnogo, a dala pisanju – Nešto. Izdvojila bih i dramatizaciju knjige „Pozdravi nekog” Vesne Ognjanović i Budimira Nešića, dramski tekst „Svakim danom” sve više pisana za vreme Kovida i tema je, naravno, vezana za karantin, rađena u produkciji BardTeatra iz Kragujevca, kratku priču „Mravlji koraci” koja je ušla u zbirku „Rutava Mara i druge priče” u okviru konkursa za LGBTQ+ kratku priču „Leposava Mijušković” u organizaciji Bookvar online magazina i Optimist magazina 2022. godine, kao i to da sam prevela i dramatizovala libreto Bertolta Brehta „Sedam smrtnih grehova beznačajne srednje klase” u produkciji Opera Nova iz Kragujevca izveden u decembru 2023. u Knjaževsko-srpskom teatru.
Kakvo je to pozorište ako nije društveno angažovano? Kakav je dramski tekst ako nije takav? Realno, svaki tekst bi trebalo da nešto bitno kaže/ukaže, nebitno kroz koji žanr će se provući, sve ostalo je zabava miliona.
Čime je nagrađeni tekst „Žena veže rep” direktno, spisateljski bio inspirisan, isprovociran?
U vreme kada su izbili masovni protesti u Iranu zbog ubistva mlade Mahse Amini od strane policije za moral izlazili su razni video snimci. Uglavnom sa protesta i snimci žena kako seku kose, što je i postao sam simbol. Jedan video od par sekundi je mene, žargonski rečeno – oduvao. Noć, protest, puca se nedaleko, a dvadesetdvogodišnja Hadis Najafi je snimana sa leđa, kako veže kratku kosu u rep i otrčava u masu. Te noći je ona ubijena sa šest metaka u glavu i telo. Nije ona prva niti jedina ubijena, znala je rizik, znala je šta može da se desi, ali opet je tako lako otrčala i dala život za nešto u šta veruje, zbog sebe i drugih. Ona nije samo simbol tog događaja u Iranu, ona je za mene simbol svake žene i njene svakodnevne borbe. Tako žena živi, tako žena voli, tako majka voli, tako žena čuva, tako žena „napada” dan, baš kao u videu od možda pet sekundi, a toga nije ni svesna.
Sa dodele nagrade i javnog čitanja teksta „Žena veže rep” u HF kući Foto: Dragana Udovičić
Sa dodele nagrade i javnog čitanja teksta „Žena veže rep” u HF kući Foto: Dragana Udovičić
Sa dodele nagrade i javnog čitanja teksta „Žena veže rep” u HF kući Foto: Dragana Udovičić
Sa dodele nagrade i javnog čitanja teksta „Žena veže rep” u HF kući Foto: Dragana Udovičić
Foto FoNet Zoran Mrđa
Sa dodele nagrade i javnog čitanja teksta „Žena veže rep” u HF kući Foto: Dragana Udovičić
Nagrađena drama nije samo o toj jednoj ženi?
Može biti, a i ne mora. Kako budući reditelji zamisle i požele. Napisala sam tako da postoji sloboda u biranju sredstava, ali poruka će uvek biti ista. Ovde nije ni bitno šta sam ja zamislila ili napisala, bitno je šta je čitalac pročitao i šta je pročitao – to je. Ne postoji tačan odgovor, samo odgovor koji govori o onome ko ga čita.
Struktura teksta ne podseća na klasičan dramski tekst, više na poemu. Da li ste imali i neke uzore u takvom stilu pisanja?
Nemam konkretne uzore, mnogima se divim ali sigurno je moja istorija čitanja doprinela stilu i razmišljanju, a ona je raznovrsna, lista bi bila duga i možda opšta. Ne bih znala da odgovorim na ovo pitanje jer je književnost toliko velika da je svedem na par imena, bilo bi mi krivo da izostavim nekog bitnog koga ću se kasnije setiti.
Kriterijuma za Hartefakt nagradu je i društvena angažovanost teksta. Da li je to prisutno i u ostalim dramama?
Odgovoriću pitanjima: kakvo je to pozorište ako nije društveno angažovano? Kakav je dramski tekst ako nije takav? Realno, svaki tekst bi trebalo da nešto bitno kaže/ukaže, nebitno kroz koji žanr će se provući, sve ostalo je zabava miliona.
Prilikom urečenja nagrade u HF kući upriličeno je i scenskog čitanje drame „Žena veže rep”.
Imala sam veliku čast da prvo javno čitanje i scensko izvođenje režira mlada rediteljka Tara Mitrović kojoj mladost ne smeta da razmišlja i stvara kao da je živela već dva života. Sigurna sam da ćemo tek videti od nje mnogo jer je divna umetnica, a i kompletno divna ličnost. Učestvovali su podjednako divni glumci Natalija Stepanović i Svetozar Cvetković i majstorski preneli publici tačno šta je trebalo. Iako tekst daje slobodu i trebalo bi da radi za reditelja sigurna sam da će i zadati dosta muka. Tari to nije smetalo, izborila se kao lav, hvala svima što su tako dobro podelili našu strast publici, pozorište zavisi prvenstveno od energija, a nekako smo se svi poklopili i to je važno.
Trenutno me interesuje tema davno poznata, a to je tema zločina i kazne samo ne ličnog zločina i unutrašnje borbe kako je davno napisano, već kako mi doživljavamo tuđi zločin i šta mi mislimo da je kazna i da li postoji istinsko pokajanje.
Kakva je dalja sudbina nagrađene drame?
Za sad nemam saznanja, sve je u sjajnim rukama Hartefakta, biće interesantno videti šta će biti, a sigurno će biti nešto dobro, u to ne sumnjam. Samo pogledajte prethodne dobitnike i njihove tekstove, pogledajte čime se Hartefakt bavi, pogledajte njihov repertoar, njihove predstave, moj tekst nije mogao da bude u boljim rukama.
Da li pišete nešto novo?
Naravno da pišem, mnogo toga me ljuti i uznemirava, a ako odatle crpim inspiraciju pisaću dugo. Šalu na stranu, ne dajem sebi nikakav pritisak posle uspeha teksta „Žena veže rep”, to je bila posebna priča, ne plašim se, ne upoređujem, sve sam to već odradila u svojoj glavi i prevazišla, sad pišem dalje. Imam utisak ako sada napišem o čemu pišem da se neće nikad napisati ali zašto da ne. Trenutno me interesuje tema davno poznata, a to je tema zločina i kazne samo ne ličnog zločina i unutrašnje borbe kako je davno napisano, već kako mi doživljavamo tuđi zločin i šta mi mislimo da je kazna i da li postoji istinsko pokajanje.
Na sceni matičnog teatra u predstavi „Ko nema u vugla, gugla” Foto: Knjaževsko-srpski teatar
Kakvi su glumački planovi i zadaci?
Glumački planovi svim zaposlenim glumcima zavise ili od boginje Talije ili od rukovodstva pozorišta. Dakle, uvek u milosti drugog. Trenutno sam po tom pitanju nevidljiva ali pozorište je takvo, posebno ako je ansambl veliki, svako dobije svoj red. Malo je zatišje, malo je prenatrpanost poslom i tako u krug. Kad nemam posla, napravim ga sama sebi, volela bih da radim monodramu, to mi je u planu. Volim svoje pozorište, Knjaževsko-srpski teatar u Kragujevcu, ljudi su jako ponosni na moj uspeh i mislim da trenutna suša uloga neće dugo potrajati.
Glumački planovi svim zaposlenim glumcima zavise ili od boginje Talije ili od rukovodstva pozorišta. Dakle, uvek u milosti drugog. Trenutno sam po tom pitanju nevidljiva ali pozorište je takvo, posebno ako je ansambl veliki, svako dobije svoj red.
Za kraj, da li ste sada, posle ove nagrade, smogli hrabrosti da pored svog imena, osim glumica, dodate i dramska spisateljica?
Vrlo sam svesna činjenice da sam profesionalna glumica, a ne dramaturg ili pisac. Namnožilo se mnogo samoproklamovanih ljudi i to me jako nervira, šta više osećam susramlje umesto njih. Čak i pored jako bitne nagrade koja bi mi dala za pravo da to kažem, ja ne bih da nisu rekli naglas i napismeno priznati ljudi iz branše. Ja ću rado da prihvatim to zbog ovih samoproklamovanih što ih nije sramota ali lično znaću kada ću zaista postati spisateljica jer imam sopstvene standarde za to.
Svestrana glumica, književnica, rediteljka
Marija Rakočević (38) diplomirala je glumu na Fakultetu umetnosti u Prištini sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici u klasi profesora Božidara Dimitrijevića. Od 2003. je saradnica a od 2019. godine članica ansambla drame Knjaževsko-srpskog teatra, na čijoj sceni je ostvarila čitav niz uloga.
Foto: Privatna arhiva
U periodu od 2010. do 2012. godine igrala je i u Pozorištu za decu Kragujevac, kao i u Pozorištu u akciji – Forum teatra Beograd (Crna u predstavi Druga generacija Mirele Pavlović).
Rukovodila je dramskim radionicama, režirala predstave „Pozdravi nekog” i scenski prikaz „Samo ti lepo ćuti i niko neće primetiti” u Centru kulture „Abrašević” u Kragujevcu.
U svom matičnom pozorištu bila je asistent režije u predstavama: „Ko nema u vugla, gugla”, „Kečap”, „Blitva i krompir”, „Da se ja pitam”, „Ja od jutra nisam stao”.
Dobitnica je Godišnje nagrade Knjaževsko-srpskog teatra za doprinos afirmaciji Knjaževsko-srpskog teatar 2024. godine.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Klub čitalaca Danasa je zajednica pretplatnika na dnevni list Danas kojima je, pored ekskluzivnog pristupa novinama u PDF formatu veče pre nego što se štampano izdanje nađe na trafikama, dostupna i celokupna arhiva lista onlajn. Članska kartica obezbeđuje i preko 50 popusta naših partnera, kao i pozivnice za naše događaje i akcije.
Foto: Dragana Udovičić
