Konzervator je kao lekar – spasava sve bez obzira na veru

Svoju hramovnu slavu Svetog Nikolaja Mirlikijskog Čudotvorca 19. decembra proslavila je sa obnovljenim živopisom na kome je mesecima radila Tatjana Filipović, beogradski konzervator i restaurator zidnih i štafelarnih slika. Ona se bavi i ikonopisom, pozlatarstvom, živopisom i vodi školu starih zanata, koje želi da sačuva od izumiranja.

Pre nego što je i sama počela da izvodi projekte, stručnu konzervaciju radila je u timovima Republičkog zavoda za zaštitu spomenika na kulturnim dobrima od izuzetnog značaja – srednjovekovnim manastirima Žiči, Gradcu, Voljavči…

Ima status slobodnog umetnika i u razgovoru za Danas priča o iskustvu u „spasavanju“ Nikolajevske crkve, saradnji sa SPC, baroku kod Srba, konzervatorskoj praksi u Srbiji…

– Priča sa Nikolajevskom crkvom počela je 2008. kad sam dobila posao na tenderu za konzervaciju hrama, koji su su tada raspisale SPC i opština Zemun. U prvoj fazi zamisao je bila da se srede porta, fasada i zidovi. Kad sam se u junu 2008. sa ekipom popela na skelu do svoda, uočili smo naprsline ispod fresaka, koje su ukazivale na veliki problem sa statikom. Pozvala sam ljude iz Patrijaršije, Zavoda, po privatnim vezama. Statičari su utvrdili da je objekat oštećen i rizičan za rad. Kao da nas je Bog poslao gore, crkva je počela da se „rascvetava“ – krov po sredini počeo je da puca, zvonik se odvojio od centra crkve, a ispod crkve je bio „bazen“ podzemne vode na kojoj ceo Zemun leži. Mi smo tu ostali još nekoliko meseci da konsolidujemo freske za zidove koliko se moglo, a građevinska sanacija je trajala nekoliko godina. Hram je sada statički sređen, a na poziv starešine crkve u novembru 2018. napisala sam projekat za novu sanaciju. U februaru 2019. stali smo ponovo na skele – počela je rekonstrukcija zidnog slikarstva i zidne ornamentike – kaže Tatjana Filipović.

* Arhitektura Nikolajevske crkve smatra se prelazom iz tradicionalnog srpsko-vizantijskog stila u barokni. Kako se nadovezuje na Vaš raniji rad na srednjovekovnim spomenicima?

– Ovo je baš barokna građevina – jednobrodna, ceo koncept je i unutra u baroknom maniru. Živopis je slikan u tri različita perioda. „Ženski“ deo – pripratu kao i naos slikala su dva različita autora. Treći i poslednji autor koji je ovde freskopisao je Andrija Bicenko, koji tridesetih godina 20. veka puno radio na našem terenu. On je oslikao Bogorodičinu crkvu u Zemunu, a ovde u Nikolajevskom hramu kompletan oltar i zidnu ornamentiku. Ispod Bicenkovih radova vide se ostaci starih fresaka. „Tajna večera“ je sačuvana i pripada periodu kad je i naos oslikavan. Imamo jednu anegdotu iz 2008. kad je došao jedan gospodin stari Zemunac da nas pozdravi i da nam se zahvali: „Deco, ruke vam se pozlatile, najzad neko da dođe i da odslika ovu crkvu.“ Ja sam bila zatečena, a onda sam shvatila da čovek nije imao šta da vidi. Sve je bilo crno i čađavo u crkvi koja je prokišnjavala i gorela, tako da je on mislio da crkva nema slikarstvo. Tek kad smo krenuli da čistimo, počeli su da se pojavljuju boja i slikarstvo.

* Kakav je Vaš odnos prema baroku i da li u SPC na neki način umetnost ove epohe smatra manje vrednom od srednjovekovne srpske umetnosti?

– Barok je deo našeg identiteta, a to što je to bio pravac u umetnosti pod uticajem Austrougarske ne remeti našu veru. Barok nam je održao Crkvu, veru, bogosluženja se nisu prekidala nikada. Prelepi su barokni likovi, prelepe slike je radio Uroš Predić, vrsni naši slikari su u crkvenoj umetnosti baš slikali baroknim stilom. To su za mene remek-dela. Konzervator je kao i lekar. Kao što lekar ne sme da kaže da neće da leči Jevreje i crnce, već leči ljudsko biće bez obzira na boju kože, veru i naciju, tako i ja, kad treba nešto da se konzervira, dohvatim se posla i spasavam od daljeg propadanja.

* Koliko se kod nas polaže na kvalitetno obrazovanje konzervatorskih stručnjaka?

– Mi imamo zaista dobre stručnjake iz oblasti konzervacije i restauracije zidnog i štafelarnog slikarstva. Ali mislim da bi to moglo da se podigne na viši nivo i da se više polaže na praksu studenata. Oni prođu pet godina na akademiji, dobiju znanje, ali ta deca u toku školovanja mogla bi i da rade. Imamo toliko kulturnih i duhovnih zaostavština koje propadaju jer niko ne vodi računa o njima. Da sam neka vlast, ja bih tu decu koja se edukuju za konzervaciju vodala po terenima i puštala da u toku studiranja praktično prođu ceo postupak. DŽaba znanje dok se ne prođe praksa, a mi imamo toliko starih crkava i objekata za konzervaciju da ih učimo.

* Da li se kod nas dovoljno i na pravi način brine o duhovnoj i kulturnoj baštini?

– Nažalost, ne. Ne zato što smo nemarni, nego zato što ovde vlada višedecenijska nemaština. Umetnost najpre strada kad država nema novca ni za osnovne stvari. Onda je umetnost poslednja stvar o kojoj se razmišlja, a pogotovo zaštita kulturnih dobara. Prvo nemamo svest o tome, a i kad ljude osvestite, onda postoje drugi prioriteti. Nikolajevska crkva je pravi primer za to. Hram kao građevina nije kategorisan kao da je od nekog značaja za državu, ali ikonostas jeste. Kad takve građevine dođu u problem sa statikom ili zidnim slikarstvom, onda prioritet ipak imaju druge stvari koje su kategorisane kao bitnije. Zato kulturna dobra koja je neko kategorisao kao ne toliko bitna stradaju. Ja sad ovo malo banalno pričam, ali to je stvarnost.

* Koliko tu Crkva može da pomogne?

– Crkva jeste ovde stala iz Nikolajevske crkve i bila inicijator da se krene sa sanacijom. U Preobraženjskoj crkvi na Pašinom brdu ljudi su sami potražili pomoć u vidu donacije u svojoj parohiji. Te crkve pominjem ne samo zato što sam u njima radila, nego zato što su se same organizovale i prikupile finansijska sredstva za uređenje.

* Šta Vam je najveći izazov na ovom poslu?

– U ovo savremeno vreme biti žena, kako to porodica nalaže, i odgovoriti na sve zahteve posla na terenu gde morate da budete prisutni od ujutru do naveče, da pratite saradnike, proces rada, da i sami radite. Ovaj posao traži da ste koncentrisani, jaki, odlučni, da vodite i rukovodite ovakvim objektom i sa ovakvim stepenom oštećenja. Za to treba imati energiju. To je izazov savremenog vremena – da radite ovakvu vrstu poslova koje su do sada muškarci vodili. Ali, ako je moja misija da spasavam kulturna dobra od propadanja i da na taj način sačuvamo istoriju i duhovnost, onda je to to.

Stari majstori

* Da li ste sarađivali sa ikonopisačkim radionicama u manastirima?

– Sa Žičom, jer sam imala tu sreću i blagoslov da preko Republičkog zavoda za spomenike nekoliko godina učestvujem sa ekipom konzervatora i da radim na zaštiti žičkih fresaka. Tamo sam imala mogućnost da posetim njihov atelje. Ta saradnja i razmenjivanje iskustava sa monahinjama koje su po ikonopisu poznate, a i samo učenje na živopisu strah majstora bili su fenomenalno iskustvo. U Žiči su u jednom periodu radili Evtihije i Mihajlo, koje je sa Ohrida doveo kralj Milutin. Oni su oslikavali naos Žiče. Bila sam potpuno fascinirana tim velikim figurama, fantastičnim koloritom. Imala sam mogućnost da sa rastojanja od pola metra gledam kako su to radili naši stari majstori i da od njih učim.

Ikonopis i pozlatarstvo

* Možete da kažete nešto više o Vašoj školi vizantijskog slikarstva?

– Kad sam zbog sanacije stala sa radovima u decembru 2008, Zemunci koji su pratili šta se tu dešava, spontano su dolazili i raspitivali se kako se slika ikona, kakav je to stari način lepljenja zlata, zašto se pojedine boje koriste, tako da sam 2009. na blagoslov tadašnjeg starešine Nikolajevske crkve počela da vodim školu za ikonopis i pozlatarstvo. Ta škola bila je specifična jer je bila mesto otvoreno za sve koji žele da izučavaju ikonopis i stare materijale ne samo teoretski nego da ceo proces prolaze kroz praksu. U to vreme bila sam jedina koja je vodila školu u kojoj su se ikone izrađivale od skice i crteža do pripreme daske, učilo se na koji način se impregnira, kako se to ravna, šta je bolu pozlata, kako se lepi zlato, kako se bolus lepi, zašto mineralni pigmenti, pigmenti od poludragog mlevenog kamena i zemljani pigmenti. Škola je imala veliku posećenost i radila je do 2014, kad sam ja dobila na tenderu da oslikavam Crkvu Svetog Preobraženja na Pašinom brdu, koju sam oslikala po ugledu na stare majstore, držeći se teološkog kanona, ali opet na neki svoj način. Isti takav pristup imam i sa ikonama.

„Najlepša u RS“

– Imam višu likovnu školu odsek za restauraciju i konzervaciju zidnih i štafelarnih slika. Diplomirala 1992, kad je Akademija za konzervaciju u SPC postojala samo na Cetinju, što je meni tada bilo neizvodljivo za studiranje. Akademija za umetnosti i konzervaciju SPC osnovana je 1993. godine. Ne pratim da li SPC daje prednost stručnjacima koje sama školuje. Mislim da se i u Crkvi više gleda po delima – ko je šta i koliko uradio. Kad sam radila Preobraženjsku crkvu na Pašinom brdu pojavio se naš graditelj iz Rusije Velizar Aćimović i pitao me da li bih mu oslikala „najlepšu crkvu u RS“. Prihvatila sam i prošle godine počela da oslikavam crkvu koja je posvećena svetom Vasiliju Ostroškom – kaže Tatjana Filipović, odgovarajući na pitanje da li je za posao kojim se bavi potrebno i bogoslovsko obrazovanje. Prema njenim rečima, pri živopisanju novih crkava, nadležni episkop određuje kome će svetitelju biti posvećena, a vladike u dogovoru sa starešinom hrama često odlučuju i o programu živopisa.