Licemer je večan

Svoj jubilej, 60 godina postojanja, Jugoslovensko dramsko pozorište proslavilo je Molijerovim „Tartifom“, sa jasnom porukom reditelja, Egona Savina, da, i posle raskrinkavanja, licemer Tartif ostaje među nama, nekažnjen, nagrađen.
Svešteno lice, Tartif (Dragan Mićanović), podlac, hipokrit, zavodi ženu svoga dobrotvora, i biva demistifikovan. Dobrotvor, Orgon (Boris Isaković) mu, u neznanju, u ushićenju njegovom, snagom vere prepisuje svoje imanje, oduzimajući ga sinu Damisu (Radovan Vujović), mladoj ženi Elmiri (Sloboda Mićalović), svojoj majci, gospođi Pernel (Svetlana Bojković), kćeri, Marijani (Danijela Štajnfeld). Orgona sve vreme, zdravorazumski, pokušava da prizove pameti Dorina (Anita Mančić), Marijanina družbenica, uzalud. Marijaninog verenika, hrabrog Valera, igra Nikola Vujović, a Kleanta, Orgonovog šuraka, Marko Baćović.
Izvrsnom podelom, kojom dominiraju Dragan Mićanović i Anita Mančić, Egon Savin postigao je da „Tartif“ bude prirodno smešten u sadašnjost, ne samo stvarnim pomeranjem događanja na početak ovog veka. Glumci koji tumače poznate uloge su nosioci, svi odreda, na čelu sa sjajnom Svetlanom Bojković, najsavremenijeg scenskog izraza, koji odlikuje komade koje igra JDP. U sceni kada se Tartif ogoli, u očekivanju ljubavnog čina sa Elmirom, on ostaje u nekoj vrsti ogrtača omotanog oko intimnih delova tela, beskrajno groteskan i strašan. U trenutku kada i papa govori o pedofiliji koja se, kao pošast, uvukla u redove sveštenstva, predstava Jugoslovenskog dramskog pozorišta proširuje ovu epitimiju na univerzalno zlo koje ostaje posle svega, koje nadvladava i dobre namere, i poštenje, i veru.
Na planu interpretacije besmrtnih Molijerovih likova, Anita Mančić je, kao iz neke Goldonijeve renesansne komedije, ostvarila Dorinu kao osobu koja, malim sredstvima, postiže široku lepezu raspoloženja, komentara, reakcija. U sceni dok služi za stolom Orgona, Dorina je dominantna, samouverena, ironična kao njena rođaka koja onom koga savetuje može da kaže šta god poželi. Na kraju, kada Tartif istera Orgona, sa porodicom, iz kuće i preuzme njihova dobra, Dorina postaje brižna prijateljica koja će se brinuti o beskućnicima. Poznata sposobnost Anite Mančić da osenči svoje likove osećanjima, dobrotom i nekom vrstom milosti, u ovom slučaju obogaćena je valerima autentičnog scenskog humora, najfinije vrste. Dragan Mićanović, potpuno očekivano, odigrao je Tartifa ne kao raspolućenu prirodu koja se bori unutar bića posvećenog nebesima. Njegov Tartif je bitanga, prevarant, bez imalo sumnje u to da se sve okreće oko njegove lične koristi. Ali, ovde, po Savinovoj preciznoj ideji, za to biva bogato nagrađen. Sloboda Mićalović, kao Elvira, ima na sceni lakoću i sjaj mladosti. U sceni raskrinkavanja Tartifa postigla je izvesnu erotsku humornost, veoma retku na našoj sceni. Boris Isaković predstavio je Orgona kao gospodara koji čestito drži do duhovnih vrednosti, dajući im prednost pred materijalnim. Njegova propast će iznenaditi najviše njega samog. Kao beskućnik, on mašta o osveti. Slojevito, tačno, Isaković je Orgona igrao u maniru psihološkog pozorišta, što je, kao i svima, bilo veoma teško, s obzirom na stih, aleksandrinac, kojim se u predstavi govori.
Danijela Štajfeld, Radovan Vujović, Nikola Vujović i Marko Baćović formirali su četiri ugla u stilu realističkog teatra dvadesetog veka. Konkretni u glumačkom izrazu, imali su pravu dozu scenske poetičnosti, koja od pravičnosti u pozorištu stvara romantičnu, herojsku kategoriju. Marko Baćović, glumac sasvim neobičnog stila, i ovoga puta je, u ulozi Kleanta, dodao nešto čehovljevsko, slovensko u igru za koju je Molijer, u vreme kada je pisao (XVII vek), bio žestoko kažnjen. U Baćovićevoj igri se ta mračna strana prepoznaje.