Foto: Vicencio Zaknic

Beogradska publika rado je dočekala najnoviju postavku opere „Andre Šenije“ Umberta Đordana na Velikoj sceni Narodnog pozorišta, i to skoro punih 40 godina nakon one prethodne, treće premijerne izvedbe iz 1978, sa Zvonimirom Krnetićem i Radmilom Bakočević tada u glavnim pevačkim rolama. Povelik komad vremena, zaista. Gotovo da se može reći da smo u tim decenijama između i sami dane provodili u najdoslovnijem ‘verizmu’, koji krasi uostalom i ovo slavno delo s kraja 19. veka. Prilike su se otada svakako promenile, značenja i uglovi posmatranja različitih krupnih datuma iz evropske istorije izvrgnuti su ponovnoj proceni svojih dometa i vrednosti u današnjem etičkom mernom sistemu, a i sama reč ‘revolucija’ kao da se donekle izlizala i olinjala od svoje kojekakve (zlo)upotrebe u bližoj ili daljoj svakidašnjici. Dodamo li svemu tome ono već uobičajeno, savremeno cinično svođenje najtananijih ljudskih osećanja na tek otrcani kliše, dostojan izgleda samo poruge i podsmešljivog prezira – eto svih problema sa kojima se može suočiti ova opera u najnovije milenijumsko doba, ma gde danas.

Otuda je verovatno trebalo poprilično hrabrosti da ovo slavno delo izvedete na scenu i publiku pogledate u oči iz jednog drugačijeg, divljeg i divnog vremena, gde se doslovce giljotiniralo svako samosvojno mišljenje, a ljubav pokazivala višestruko opasnom za jednog iskrenog revolucionara: bilo kao razmekšavajuća sila što otupljuje čeličnu oštricu onih buntovničkih pesničkih egzistencija, koje se svega slasnog na ovom svetu odriču, bez zaostatka, u svome asketskom trpljenju; bilo kao konkretna aristokratska osoba, predmet ljubavne čežnje, koja se ima smatrati neprijateljem sama po sebi, makar isključivo i baš pre svega s obzirom na stalež koji ju je proizveo. Ali, ah, toliko privlačna da se mnogo koji jurišnik prevrata, bez straha i mane, svejedno u nju zagleda i poželi je samo za sebe. I tu je negde skrivena ta poučna kopča sa današnjicom. Poezija života jača je od svega, svih onih niskosti kojima je izložena. Andre Šenije, istorijska ličnost, živeo je poetskim životom u sred Francuske buržoaske revolucije (1789-1795), i zbog toga je kažnjen pogubljenjem, ali i nagrađen večnošću u ovom Đordanovom delu. Svako, s tim u vezi, treba da odluči za sebe u ma kom vremenu – hoće li se ustezati ili naprotiv ljubiti i odvažno verovati i živeti, u revoluciji jednako kao i van nje.

Najnovije izvođenje opere „Andre Šenije“ u Narodnom pozorištu donelo je na svoj način upravo taj dah večnih opersko-istorijskih vrednosti, ali i moderan ekspresivni vokabular u sićušnim i gotovo pa neuhvatljivim detaljima. Pevačka podela na drugoj predstavi po redu zaista je impresivnih dometa u pojedinim trenucima. Krenimo najpre od naoko ležerne, ali suštinski veoma efikasne režije italijanskog gosta, reditelja Đandomenika Vakarija, bez suvišnih gestova, elegantno srezane, no ne i bez zarobljavanja gledalačke pažnje. Potom, kostimi i scena Asje Stojmenove i Kuzmana Popova, takođe na ‘gostovanju’ u aktuelnoj beogradskoj predstavi, odista odišu otmenošću jednog davnog vremena, zadivljujućih odevnih linija i oblika u jednostavnim, no zato inteligentno ‘skrojenim’ scenskim rasporedima, koji povezani zajedno i sa svoje strane nekako više odaju ukus današnji nego onaj starovremski. Orkestar zbilja moćan, pršteći od snage, povremeno malkice i nadjačavajući protagoniste na sceni, ali izražajan i atletskog stava u svom zvučnom nošenju radnje pod upravom dirigenta Đorđa Pavlovića. Od solista, svojim darom i lakoćom tumačenja dodeljenog karaktera – sve vreme predstave sa nepomućenom svežinom – pleni od prve Dragutin Matić kao Žerar. Jasmina Trumbetaš Petrović u zahtevnoj ulozi Madalene de Koanji vraća istinski operski sjaj na scenu, svojim serioznim poniranjem u lik i visoko dosegnutim nivoom interpretacije. Janko Sinadinović u naslovnoj roli pesnika Andrea Šenijea, iskusan je umetnik koji uvek pažljivo studira svoje uloge, donoseći nepokolebljivo izvođačko uverenje kao faktor stabilnosti predstave. Fini doprinosi LJubice Vraneš kao Bersi i Vuka Matića u ulozi Šenijeovog prijatelja Rušea, takođe značajno pokreću ovaj operski poduhvat. Ali, osim orkestra, upečatljivi činioci radnje ovde su i Hor Narodnog pozorišta, te jedan ljupki baletski trenutak što nas je sve svojim zlatom obasjao, kao i kvalitetna podrška ostalih nosilaca rola koji – zajedno sa svim gorepomenutima – i te kako aktivno učestvuju u prikazanim delikatnim događajima. Ono istorijsko meša se tako ovde sa individualnim ljudskim, bez ulepšavanja, no koristeći se energijom jednog modernog čoveka nove ere. Želimo zato ovom izdanju opere „Andre Šenije“ još mnogo izvođenja u narednoj sezoni.