Foto Youtube PrintscreenU eri u kojoj intelektualna svojina upravlja filmskim tržištem, biografski film transformisao se u jedan od najpouzdanijih komercijalnih podžanrova Holivuda. Izuzetni globalni uspeh filma „Majkl“, dugo pripremani portret Majkla DŽeksona u režiji Antoina Fukue, označava odlučujuću prekretnicu za ovaj žanr.
Analizi uspeha ovog filma se moralo pristupiti par nedelja po izlasku.
Jedna stvar je opšta euforija i prvi vikend prikazivanja, a druga je stabilizacija na bioskopskim blagajnama i potvrda o tome da su publika i kritika, vrlo čvrsto, suprotstavljene strane kada je ovaj film u pitanju.
Do 10. maja očekuje se da će film premašiti cifru od pola milijarde dolara na svetskim bioskopskim blagajnama, što ga već sada pozicionira među najznačajnije biografske hitove u istoriji moderne kinematografije.
„Majkl“ funkcioniše kao spoj filmskog spektakla, koncertnog iskustva i kolektivnog emocionalnog sećanja na jednu epohu.
Od prvog kadra, „Majkl“ se odvija manje kao konvencionalan film, a više kao pažljivo orkestrirani spektakl — operetska rekonstrukcija slavne ličnosti u njenom najblistavijem obliku.
Bioskopski odziv pratio je tu ambiciju. Debitujući sa rekordnim brojkama za biografski film, ubrzo je premašio granicu od 400 miliona dolara u prvih deset dana prikazivanja globalno, pozicionirajući se među najprofitabilnijim ostvarenjima koje je ovaj žanr ikada proizveo.
U čisto komercijalnom smislu, sada stoji rame uz rame sa naslovima poput „Boemska rapsodija“, „Openhajmer“ i „Američki snajper“ — filmova koji su, svaki na svoj način, proširili razmere i domet biografskog oblika.
Mnogo cenzure
Ali za razliku od većine muzičkih biografija, Majkl poseduje dodatnu dimenziju istorijske težine.
Malo je umetnika u istoriji popularne kulture čiji je uticaj bio toliko sveprisutan i toliko duboko utkan u globalnu kolektivnu svest.
Majkl Džekson nije bio samo pop zvezda; bio je kulturni fenomen koji je redefinisao pojam svetske slave.
Njegov uspon od deteta-zvezde u grupi Jackson 5 do verovatno najpoznatijeg izvođača modernog doba predstavlja jednu od najdramatičnijih transformacija u istoriji zabavne industrije.
Albumi poput Off the Wall, Thriller, Bad i Dangerous nisu bili samo komercijalni proizvodi, već događaji koji su menjali samu arhitekturu muzičke industrije.
Thriller i dalje ostaje najprodavaniji album svih vremena, sa procenama koje premašuju 70 miliona prodatih primeraka širom sveta, dok ukupna prodaja Džeksonovog kataloga premašuje 400 miliona albuma.
Njegovi spotovi redefinisali su MTV eru, plesni pokreti postali su deo globalnog vizuelnog jezika, a koncerti masovni spektakli gotovo religijskog intenziteta.
Upravo zato film „Majkl“ nosi posebnu emocionalnu težinu za više generacija publike.
Za starije gledaoce on predstavlja povratak figuri koja je obeležila detinjstvo, adolescenciju i vrhunac pop kulture osamdesetih i devedesetih godina.
Za mlađe generacije, odrasle u eri TikToka, algoritamske kulture i fragmentisanog medijskog prostora, film funkcioniše kao svojevrsni ulaz u umetnički univerzum Majkla Džeksona.
Mnogi mlađi gledaoci prvi put otkrivaju njegovu muziku upravo kroz film što je već dovelo do ogromnog rasta striminga njegovog kataloga na digitalnim platformama.
Ako Generacija Z poznaje nešto iz Majklovog opusa, onda je to spot za singl Thriller koji svake godine oživi pred Noć veštica.
Intrigantnost filma „Majkl“ ne leži samo u njegovim prihodima ili nostalgiji koju proizvodi, već u disonanci između kritičkog prijema i reakcije publike.
Kritičari su, u velikoj meri, pristupili filmu sa rezervom, pa i skepticizmom.
Mnogi su ukazali na njegovu strukturnu konvencionalnost — pridržavanje poznatog luka uspona i apoteoze — dok su drugi primetili upadljivo odsustvo mračnijih, složenijih poglavlja iz Džeksonovog života.
Publika je s druge strane reagovala gotovo sa zanosom.
Za bioskopsku publiku film funkcioniše manje kao narativ, a više kao iskustvo: kolektivni čin prepoznavanja, nostalgije i emotivnog oslobađanja.
Muzičke sekvence postavljene su sa kinetičkim intenzitetom koji se graniči sa transcendentalnim, brišući granicu između filma i živog nastupa.
Svemu tome treba pridodati fantastičnu, i donekle fascinantnu, glumu Majklovog rođaka Džafara Džeksona, čiji glas neverovatno podseća na Majklov.
Nekada i previše, što su mnogi doživeli kao “zastrašujuće”.
Zbog mnoštva cenzura, scenario je dosta ispaštao, pa svi drugi likovi samo postoje kako bi popunili prostor, ili pak izvršavaju svoje uloge tek da nadomeste prazninu oko protagoniste, izuzev oca kog tumači Kolman Domingo.
Rezultat je ostvarenje koje ne funkcioniše kao istraživanje jednog života, već kao vaskrsenje jedne ikone — poziv da se oseća, a ne da se preispituje, a to je element koji je dočekan na nož od strane kritike.
Ova divergencija otkriva fundamentalnu istinu o savremenim biografskim filmovima: kritički okviri zasnovani na narativnoj rigoroznosti i istorijskoj potpunosti sve su više u raskoraku sa željom publike za imerzijom i stvaranjem mita.
Publika danas ne traži nužno dekonstrukciju svojih idola; ona traži emotivno iskustvo, povratak osećaju kolektivnog kulturnog trenutka koji savremena fragmentisana pop kultura retko može da proizvede.
Mračniji deo sage
Pomenuta tenzija neodvojiva je od industrijskog konteksta filma.
Razvijen u tesnoj saradnji sa Džeksonovim imanjem, „Majkl“ funkcioniše unutar jasno definisanih narativnih parametara.
Završava se krajem osamdesetih godina, efektivno ograničavajući najkontroverznije periode njegovog života.
Ta izostavljanja nisu slučajna; ona su strukturna, ugrađena u samu DNK filma.
Ono što se pojavljuje jeste verzija istorije oblikovana podjednako pravnim i reputacionim razlozima koliko i umetničkom namerom — kurirani mit dizajniran za globalnu potrošnju.
Upravo tu leži i jedan od najzanimljivijih aspekata produkcije.
Prema informacijama iz industrijskih krugova, značajan deo materijala koji se bavi devedesetim godinama, optužbama, medijskim linčem, izolacijom i psihološkim padom Majkla Džeksona snimljen je, ali nije uključen u finalnu verziju filma.
Procene govore da je gotovo trećina prvobitnog koncepta izostavljena iz bioskopskog izdanja.
Taj materijal sada se posmatra kao osnova za planirani nastavak, koji bi mogao da predstavlja znatno mračniji, introspektivniji i kontroverzniji drugi deo ove filmske sage.
Ukoliko nastavak zaista bude pokrivao sve događaje iz devedesetih, on bi mogao potpuno promeniti percepciju čitavog projekta, stoga ako se studio Lionsgate plašio reakcije na ovaj film, nastavak će definitivno izazvati kontroverze i bojkot pre nego što prvi trejler izađe.
Dok prvi film funkcioniše kao grandiozna oda usponu jedne ikone, drugi bi potencijalno mogao postati tragedija o ceni apsolutne slave, medijskog spektakla i destruktivne prirode globalne fascinacije.
U tom smislu, projekat „Majkl“ sve više podseća na holivudsku operu u dva čina: prvi deo kao mitološko uzdizanje, drugi kao pad i dekonstrukcija mita.
Za neke, odbijanje filma da se pozabavi dugogodišnjim optužbama predstavlja duboki etički nedostatak, prazninu koja odjekuje glasnije od bilo kog prikaza.
Za druge, to je nameran čin očuvanja, povraćaj umetnikovog nasleđa iz narativa koje smatraju reduktivnim ili nedovoljno razjašnjenim.
Debata se nije odvijala na marginama, već u samom središtu kulturnog otiska filma, pretvarajući „Majkla“ u žarišnu tačku šire rasprave o autorstvu, odgovornosti i granicama filmske biografije.
Kontroverza, u ovom kontekstu, funkcioniše kao oblik narativnog produžetka — održava film u opticaju, produžava njegovu relevantnost i produbljuje njegov uticaj.
On više nije samo film, već kulturni događaj koji postoji istovremeno na ekranu i u diskursu koji ga okružuje.
U širem pogledu na žanr, Majkl zauzima jedinstvenu poziciju u filmskoj industriji.
Najprofitabilniji biografski filmovi svih vremena — među njima prethodno pomenuti „Boemska rapsodija“, „Openhajmer“, „Američki snajper“, ali i „Stradanje Isusovo“, „Elvis“, „Vuk sa Vol Strita“, „Uhvati me ako možeš“, „Blistavi um“ i „Rocketman“ — otkrivaju obrazac koji je teško ignorisati.
Muzički zasnovane naracije, posebno, poseduju inherentnu prednost: nude ne samo priču, već i zvučni zapis; ne samo lik, već i kulturno pamćenje.
„Majkl“ ovu formulu dovodi do njenog logičnog ekstrema, koristeći jedan od globalno najprepoznatljivijih muzičkih kataloga kako bi stvorio filmsko iskustvo koje je podjednako auditivno koliko i vizuelno.
Ono što ga, međutim, izdvaja jeste razmera njegove namere.
Tamo gde su raniji biografski filmovi težili balansu između poštovanja i razotkrivanja, „Majkl“ se odlučno naginje ka kanonizaciji.
Manje je zainteresovan za demistifikaciju svog subjekta nego za njegovo uzdizanje — manje portret, više spomenik.
Pola milijarde
Na kraju, film stoji kao definicioni artefakt savremenog Holivuda: film koji osvetljava promenljiv odnos između umetnosti, trgovine i kulturnog pamćenja.
On sugeriše da moderni biografski film više nije obavezan da predstavi potpun ili čak uravnotežen prikaz.
Umesto toga, funkcioniše unutar drugačijeg paradigmatskog okvira — onog u kojem emotivna istina, upravljanje brendom i globalna privlačnost imaju prednost nad istorijskom celovitošću.
U tom smislu, film ne prikazuje samo legendu, već nas vodi kroz njeno nastajanje, uz jedini kritički osvrt na agresivnog oca i implikacije na Majklovo mentalno zdravlje, isključivo prikazujući njegov strah od oca i introvertnost.
Čineći to, ostavlja nas sa pitanjem koje odzvanja dugo nakon što poslednji kadar utihne: u dobu kuriranih narativa i industrijskog stvaranja mitova, da li je film i dalje medijum otkrovenja —ili je, nepovratno, postao instrument očuvanja?
Da li je moderna publika spremna na kritički osvrt, koji može da prikaže obožavane figure poput DŽeksona, u negativnom svetlu, a da ne nađe način da uništi film “cancel” kulturom?
Već sada se pokreće tema pedofilije i kako će se ona prikazati, jer iza projekta stoji Džeksonova porodica.
U kojoj meri će određeni delovi, poput optužbi i skandala biti prikazani?
Najveći problem, o kom su mnogi filmski analitičari pisali je da li će film pokušati da “opere” Majkla i time umanji njegovu odgovornost i kako će javnost to prihvatiti.
Ako kritika nije bila naklonjena ovom filmu, teško da će podržati naredno poglavlje priče.
Međutim „Majkl“ se od početka oslanjao na reakcije publike, a cifra od preko pola milijarde koju će dosegnuti do nedelje, 10. maja, govori sama za sebe.
Ipak, inicijalna predviđanja da će film premašiti cifru od milijardu dolara, kojoj se najviše približio „Openhajmer“, nakon reizdanja i „Boemska rapsodija“, deluje kao isuviše optimistična.
Ova dva filma su imala manje padove u gledanosti iz vikenda u vikend, a takođe su i nagrađeni Oskarima, i imali su znatno bolji odziv kod kritike.
Film nije počeo da se prikazuje u Japanu i Južnoj Koreji, tržištima u kojima je Džekson bio najveća inostrana muzička zvezda i gde su biografski filmovi vrlo uspešni, nezavisno od prijema u ostatku sveta.
„Boemska rapsodija“ je ostvarila zaradu od 190 miliona dolara samo u ove dve države (od ukupne zarade od 911 miliona dolara).
Po analitičarima iz filmske industrije, bez ove dve teritorije, film bi do kraja bioskopske distribucije trebalo da dosegne cifru od oko 700 miliona dolara, ukoliko bude održavao gledanost.
„Openhajmer“ je imao problem da je u Japanu izašao gotovu godinu dana nakon svih ostalih teritorija, a prethodno je bio sahranjen zbog, navodno, nekritičkog odnosa prema temi.
Dakle, sudbina „Majkla“ na blagajnama zavisi od dugoročnog interesovanja publike, sve do kraja leta i odziva publike u Japanu i Koreji.
Sa budžetom od 200 miliona dolara, film je već sada uspeh, i premda milijarda i dalje deluje nedostižno, prisetimo se „Boemske rapsodije“ kojoj je trebalo oko pet meseci da dosegne tu cifru.
Ništa nije nemoguće.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
