Matija Gluščević i Dušan Zorić, reditelji filma “Da li ste videli ovu ženu?”: Ovo je više manifest iskakanja iz sopstvene kože nego film o sredovečnim ženama 1foto Aleksa Radunović

Govoreći o motivaciji za svoj prvi dugometražni film “Da li ste videli ovu ženu” reditelji Dušan Zorić i Matija Gluščević kažu: “Inspiraciju za film smo pronašli u našim majkama – osobama koje su nam vrlo bliske a opet nepoznate. Često pretpostavljamo da je njihov život potpun, da ono što ih čini živima pripada prošlosti, a ne sadašnjem trenutku.”

Dodaju i da bez obzira na to da li to jesu ili nisu žene srednjih godina u našem društvu se arhetipski doživljavaju kao majke.

Međutim – za čime one čeznu?

O čemu sanjaju, zapitali su se Dušan i Matija radeći na ovom filmu.

“Želeli smo da istražujemo skrivene živote sredovečnih žena i da tragamo za njihovim identitetima. ‘Da li ste videli ovu ženu’ je ‘doplgenger’ bajka o ljudskoj potrebi za srećom i pripadanjem”, ističu njih dvojica.

Film “Da li ste videli ovu ženu” je imao svetsku premijeru u Veneciji a domaća publika premijerno će ga videti 26. novembra na Festivalu autorskog filma.

Glavnu ulogu igra Ksenija Marinković.

Ona je Draginja koja “u vrelini letnjeg dana pronalazi telo mrtve žene koja podseća na nju. U vrelini letnjeg dana, Draginja unajmljuje lažnog muža kako bi se pokazala pred prijateljima. U hladnoći zimske noći, Draginja luta ulicama grada u potrazi za izgubljenim pamćenjem. Kroz tri različita života, jedna sredovečna žena pokušava da iskoči iz svoje kože…”

Junakinja vašeg filma je žena od 50 godina. Žene ove dobi su inače marginalizovane u kinematografiji i ne samo u ovoj sferi. Da li bi se onda moglo reći da je vaš film društveno angažovan i to ne samo kada je reč o sredovečnim ženama, nego i kada je reč o starima, osobama sa posebnim potrebama?

Matija: Ovaj film ne spada u tip filmova koji bi mogli da se okarakterišu kao „intimna ljudska priča“ iako se bavi duboko intimnim pitanjima. Mi ga više doživljavamo kao neku vrstu manifesta iskakanja iz sopstvene kože ili manifesta eskapizma. U tom smislu on je mnogo više nego film o sredovečnim ženama. Sredovečna žena je samo predstavnica svih onih koji su u određenoj krizi i u kojima već dugo vremena gori vatra koja želi da izađe napolje. U tom smislu film jeste društveno angažovan, ali ne prema određenim grupama. Ne moraju to da budu ni stari, ni osobe sa posebnim potrebama ili neke druge osetljive grupe, nego se film tiče svih nas. Može da se odnosi i na mene ili na Dušana, na bilo koju osobu nezavisno od godina ili grupe kojoj pripada – ako se ta osoba traži i u njoj čuči nešto za šta nisu postojali ni hrabrost ni sloboda da se iskaže.

Draginja prolazi kroz mnoštvo košmarnih situacija u tri priče, šta biste rekli, koje su to najintenzivnije tačke za ženu 50+ u kojima ona upada u limbo i želi da iskoči iz vlastite kože, kako ste ih vi u svom filmu formulisali?

Dušan: Film kreće od nekih rutinskih poslova koje obavlja jedna žena koja je naizgled zadovoljna svojim životom, a onda kroz tu neku dnevnu rutinu dolazi do tačke besmisla i do nekih apsurdnih životnih situacija. Dakle, film kreće od nečega što je možda pomalo naivno i svuda prisutno, sa čime svi mi možemo da se povežemo, a to su te neke dosadne stvari iz svakodnevice, da bi se onda dalje razvijao i bavio pitanjima ostvarenosti. Kad je neko ostvaren, kad te društvo smatra ostvarenim, mora li to da bude povezano sa porodicom, decom ili ne mora? Moramo li da se dokazujemo drugima u odnosu na očekivanja koja se pred naše žene stalno postavljaju, ili u odnosu na sopstvena, ili na ona od društva? I, na kraju filma dolazi do onog najvažnijeg pitanja, a to je pitanje identiteta i pitanje toga ne samo da li mi biramo sopstveni identitet, već pitanje da li mi imamo pravo da taj identitet menjamo, jer identitet nije nešto što je upisano u kamenu, nego možemo kroz život da se razvijamo, da padamo ali i da se dižemo i da se na kraju krajeva i menjamo dokle god smo srećni u tim promenama.

Matija Gluščević i Dušan Zorić, reditelji filma “Da li ste videli ovu ženu?”: Ovo je više manifest iskakanja iz sopstvene kože nego film o sredovečnim ženama 2

Čini se da u filmu nema direktnih opservacija na temu fizičkog propadanja žene posle 50-ih, koje, evo, makar iz ličnog iskustva tvrdim, jeste problem žena te dobi. Možda ste hteli to opšte mesto da izbegnete?

Matija: Nema nekih preterano direktnih opservacija ne zato što je to opšte mesto jer to sigurno jeste važno pitanje, ali nama to nije bio glavni fokus filma. Taj odnos prema promeni tela je više predstavljen kroz habitus koji glavna junakinja nosi sa sobom i kroz detalje, ali nije nešto što je bila primarna tema filma.

Dušan: Ja bih dodao da nam je bilo važno da naša glavna glumica Ksenija ima, naizgled, nesavršenost u izgledu iako je to isto lepota po sebi. Mi smo navikli u filmovima i u serijama da žene, pogotovo u određenim godinama, moraju da izgledaju na određeni način. I u društvu i u filmovima i u serijama ženama se ne prašta starenje. Nama je upravo bilo bitno da naša junakinja bude žena koja u svom telu postaje sigurnija i hrabrija, koja istražuje i svoje telo i sve te stvari do kojih želi da dođe, do tih drugih identiteta i sudbina.

U vašem filmu stručnjaci prepoznaju Makavejeva. Znači li vam to?

Matija: Makavejev je deo jednog vrlo važnog pokreta u jugoslovenskoj kinematografiji i prema našem mišljenju jedan od najautentičnijih reditelja sa ovih prostora, tako da on svakako jeste inspirativan za naš rad i veliki je kompliment ako neko prepoznaje neke dodirne tačke između našeg i njegovog rada.

Iz vaših intervjua, kao i intervjua sa glumicom Ksenijom Marinković, deluje kao da ste tokom rada na filmu imali dosta kreativnih diskusija. Kako je izgledala ta saradnja?

Matija: U višegodišnjem radu na filmu Ksenija je uvek bila tu da nas posavetuje, usmeri i da nam pomogne da ideje koje imamo na pravi način kanališemo. Naravno, kao i u svakom radu, dolazi do raznih rasprava, ali one nikad nisu bile vezane za suštinu kakav će to film da bude, nego je to više bilo vezano za konkretne stvari, nešto što je njoj kao glumici bilo važno da bi razumela šta treba tačno da igra. Kad bismo to zajedno posložili, kad je njoj jasno šta njen lik radi i zašto, onda bi sve išlo lako i brzo.

Jeste li možda pre snimanja konsultovali žene koje imaju više od 50 godina, majke, tetke i pitali ih kroz šta prolaze?

Dušan: Zapravo glavna naša premisa, kad smo krenuli da se bavimo ovim filmom i razmišljamo o našoj glavnoj junakinji, bila je da je nemoguće da svi mi ne osećamo neke iste stvari (strah, čežnja, usamljenost, nada). Nemoguće je da su neke emocije toliko različite kod mene u odnosu na nekog ko je druge starosne dobi. Mislim da su te stvari jednake. Zato smo mi išli iz sebe. Iako smo imali Kseniju, koja jeste žena tih godina i koja ju je predstavljala i borila se za taj lik, kao i mi što smo navijali, mi smo, sve to smo vukli iz sebe i trudili se da naša glavna junakinja bude univerzalna, da to bude osećanje krize identiteta koje može da se desi svima nama bez obzira na to gde živimo i u kom smo periodu života.

Da li su vaše majke, rođake koje su generacijski bliske Draginji pogledale film i, ako jesu, šta kažu?

Dušan: Pa, nisu i dalje film videle film ni naše rođake ni majke. Čekamo beogradsku premijeru, koja je sad za nekoliko dana. Tada će doći familije svih nas iz ekipe i željno iščekujemo njihove reakcije.

Matija Gluščević i Dušan Zorić, reditelji filma “Da li ste videli ovu ženu?”: Ovo je više manifest iskakanja iz sopstvene kože nego film o sredovečnim ženama 3
Foto: Promo

Ostale uloge

U pratećim ulogama pojavljuju se: Isidora Simijonović, Boris Isaković, Vlasta Velisavljević, kome je ovo poslednje uloga na filmu, Goran Bogdan, Jasna Đuričić, Radoje Čupić, Olga Odanović, Milica Mihajlović, Ivana Vuković, Miloš Timotijević, Isidora Minić, Alex Elektra i drugi.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.