Mladenović: Manojlović je glasnogovornik onih koji sa kulturom nemaju veze 1Foto: Stefana Savić

… unižavajući sopstveni esnaf i stavljajući sebe na neki potemkinovski Olimp sa koga se vidi „osrednjost našeg pozorišta i svih koji ga čine“, da parafraziram saopštenje žirija, ali se ne vidi „kompromiskuitet“ samih članova žirija, da upotrebim sjajni termin Marka Šelića Marčela. Šta je drugo bezumni akt uperen protiv nevinih ljudi i jednog sistema nego terorizam? – kaže reditelj Kokan Mladenović, odgovarajući na pitanje da li su mu slegli utisci nakon Sterijinog pozorja i smatra li i dalje „terorističkim činom“ odluku žirija da ne dodeli tradicionalne nagrade.

* Mislite li da je bilo političkih ili pritisaka neke druge vrste na članove žirija?

– Od svoje premijere, marta prethodne godine, predstava „Na Drini ćuprija“ predstavlja trn u oku desne, netolerantne, jednom rečju – većinske Srbije. Opstruirana na razne načine, ona je uspela da sačuva umetničku hrabrost i poštenje i verujem da čini mnogo na uočavanju uzroka zla i na sagledavanju posledica tog zla na čitavom prostoru bivše Jugoslavije. S druge strane, verujem da će ovogodišnji žiri biti upamćen upravo po tom „Molotovljevom koktelu“, spravljenom od političkih naloga za egzekuciju i eksplozivne količine sujete.

* U javnosti se može čuti da je, u najmanju ruku neobična, odluka žirija da niko ne dobije nagradu doneta upravo da je vi ne biste dobili. Da ste „kažnjeni“ zbog političkog angažmana. Sigurno ste razmišljali o tome?

– Predstava „Na Drini ćuprija“, istorijske pravde i umetničke istine radi, govori i o našem sopstvenom udelu u cikličnom zlu koje uzima preskupi danak na našim prostorima. Toj istini, za koju nije spremno ni naše društvo, ni naša vlast, treba držati glavu ispod vode i udaviti je na sve načine. Doda li se tome moj potpis ispod predstave, aktuelna vlast će, istoga trenutka, videti u tome crvenu maramu kojom im se maše ispred očiju i na scenu će stupiti, kako jedna koleginica reče, „mikijavelizam“, sa svim njegovim posledicama. Nadao sam se da će egzekucija biti izvršena samo mojom eliminacijom iz kruga nagrađenih, strahovao sam da će u tome kolateralna šteta biti moj sjajni glumački ansambl i izuzetni saradnici, ali mi ni u snu nije palo na pamet da će neko biti spreman da ide toliko daleko da, eliminišući moj rad, unizi čitav jedan esnaf, sva pozorišta koja su učestvovala, glumce i sve one koji su svojim kreativnim radom omogućili da predstave odabrane za selekciju žive na sceni. Taj zaprepašćujući talas nerazumnosti ili hladnokrvne egzekucije sopstvenih kolega i jednog značajnog festivala neverovatan je presedan, čak i u zemlji nerazumnih odluka kakva je Srbija.

* Kako vam zvuči obrazloženje predsednika žirija, Mikija Manojlovića, da „ova odluka nije ni protiv koga, ona govori i upućuje gde smo u poslednjih 15 godina – od 2000. do danas, gde se nalazi naša kultura, zašto pozorište postaje sve gore i gore, i gde je zapravo smisao našeg postojanja“?

– Pretpostavljam da je gospodin Manojlović svojim nedavnim učešćem na tom istom Sterijinom pozorju, svojom amaterskom režijom, hteo da doprinese „osrednjosti“ Pozorja, kako bi stekao moralno pravo da postane egzekutor tog istog festivala. Naša kultura urušava se potpunim neznanjem onih koji vode državu o značaju kulture i obrazovanja za sudbinu jednog naroda, ali s druge strane i poslušničkim odnosom zaposlenih u kulturi koji, za šaku dinara i nešto kvadrata izvođačkog prostora, postaju glasnogovornici politike koja tu istu kulturu uništava sramotnim udelom u budžetu, svekolikom estradizacijom društva i postavljanjem politički podobnih primitivaca na rukovodeća mesta institucija kulture. Gospodin Manojlović postao je glasnogovornik onih koji sa kulturom, u bilo kom smislu, nemaju nikakvih dodirnih tačaka.

* Publika je vaš komad „Na Drini ćuprija“ nagradila. Pozdravila vas je i burnim aplauzom, dok su odluku žirija izviždali. Šta vam to govori?

– Stručna javnost i publika su u našoj predstavi prepoznali umetničke i društvene vrednosti za koje se valja boriti i dodelili su nam priznanja. Time su, koliko se može, spasili obraz ovogodišnjeg Pozorja, ali su verovatno zauvek izgubili mogućnost da se po njima nazove kakav avion, festival ili nagrada.