Egon Savin: Naši ljudi imaju neumeren strah od istine i od odmazde vlasti 1foto Aleksandara Ćuk

Ekološka svest je počela da se budi i omasovljuje, i to je najvažnija društvena pojava u dvadeset prvom veku. Kada se izborimo sa zagađenjem okoline, doći će na red zagađenje duše. Na neki drugi način, malo šta se sada može uraditi, revolucije su pojele svoju decu i ništa dobro nisu donele

Novo ostvarenje reditelja Egona Savina, melodrama “Pučina” Branislava Nušića (premijerno izvedena aprila ove godine na sceni “LJuba Tadić” Jugoslovenskog dramskog pozorišta), danas će svečano zatvoriti 61. festival Ohridsko leto, i ovom gostovanju makedonski mediji već danima posvećuju veliku pažnju.

Isto interesovanje pokazuje i publika – karte za Nušićevu satiričnu priču o političkom i porodičnom licemerstvu, kojoj je Savin dodao dimenzije socijalne aktuelnosti, fokusirajući našu malograđansku svest i svakidašnjicu na granici teskobe i mazohizma, rasprodate su još prošle nedelje.

O pitanjima da li “Pučina” dokazuje tezu da većina ozbiljnih drama koje su ikada napisane spadaju u melodrame, i zbog čega ozbiljne društvene i političke sukobe iz naše svakodnevice radije posmatramo kao melodramske, nego kao tragične, sa Egonom Savinom razgovaramo pred njegov put u Severnu Makedoniju.

Egon Savin: Naši ljudi imaju neumeren strah od istine i od odmazde vlasti 2
foto Nebojša Babić

Koliko vam znači što će vaša predstava spustiti zavese Ohridskog leta, da li su letnji festivali možda dobili novi oreol u ovo doba pandemije?

– Festivali kao što su Dubrovačke letnje igre ili Ohridsko leto imaju zavidnu, višedecenijsku tradiciju – nekada su najeminentniji svetski izvođači dolazili leti u Jugoslaviju da nastupe na ovim festivalima. Ali, bilo je i publike zainteresovane za umetničke sadržaje, često se događalo da je nemoguće nabaviti kartu, pa smo koncerte slušali ispred zatvorenih vrata. To je bilo vreme kada je velika država ulagala ogromna sredstva u umetničke sadržaje, i na taj način sebi obezbedila respektabilno mesto na kulturnoj mapi Evrope i sveta.

Danas, svaka velika i mala varoš na Balkanu ima svoj letnji festival. Nisu to festivali umetničkog sadržaja, već smotre poularne muzike, zabavnih lakih predstava ili nasumično izabranih filmova. Onda se organizuje i koncert neke estradne zvezde, tek da se nešto i zaradi.

Posle melodrame “Tako je moralo biti” koja se na sceni JDP igrala više od decenije, vi ste se “Pučinom” posle četrnaest godina vratili Nušiću. Šta vas je privuklo delu koje, za razliku od njegovih komedija, nije bilo “obavezno štivo” u gotovo svim srpskim pozorištima?

– Pored toga što je bio i ostao vodeći komediograf u srpskoj književnosti, Nusić je, kako je i sam isticao, bio utemeljivač nase građanske drame. Nekoliko njegovih drama („Pokojnik“, „Pučina“, „Tako je moralo biti“, „Iza božjih leđa“, „Jesenja kiša“…), ne zaostaju za njegovim komedijama. Činjenica je da je Nušić komedigraf, još na samom početku svog literarnog rada, zamenio Nušića dramatičara. Njegove porodične drame iz građanskog života brzo su nestajale sa repertoara naših pozorišta.

Po mom mišljenju, dva su razloga za to: prvo, ukus beogradske pozorišne publike, koja je iznad svega volela smeh i zabavu, komiku po svaku cenu, pa makar bila i neduhovita. Drugi razlog je odsustvo slobodne, autorske režije koja kritički sagledava mentalitet likova, političke odnose u društvu i duh palanke, koji su obeležili početak dvadesetog veka. A zahvaljujući i nepažnji književne i pozorišne kritike, koja nikada nije temeljito razmatrala njegov dramski opus, Nušić je ostao jedino komediograf.

U “Pučini”, Nušić nam na duhovit način govori o licemerju, korumpiranosti, uceni, i svemu onome što jedno društvo čini nakaznim i propalim. Koliko se mi zaista prepoznajemo u tom ogledalu?

– „Pučina“ je žanrovski složen komad: tragičan, apsurdan i satiričan. To je priča o ljubavnoj aferi jedne lepe, emancipovane, srećno udate mlade žene sa ministrom u vladi. U ovoj drami svi su, zbog toga, ucenjeni i korumpirani, jer je reč o ljudima iz vlasti ili iz neposredne blizine vlasti. Iza porodičnih, prijateljskih i ljubavničkih odnosa isključivo je goli interes i malo zadovoljstva.

Svi imaju koristi od ove afere. Muž, koji je službenik u istom ministarstvu, dobija unapređenja, kao i ostali službenici i prijatelji porodice koji ćute o skandalu. A Nušić nikada ne bi pisao komad o udatoj ženi koja ima ljubavnika, ali kad je taj ljubavnik ministar u vladi, onda je to i političko i državno pitanje.

Da li je to alarm velikog pisca koji ukazuje da svaki tragični politički i društveni apsurd koji živimo počinje najpre od nas samih?

– Akterka ove afere, Jovanka, slobodoumna i prepredena mlada žena i majka, uspeva da „usreći“ sve oko sebe, izuzev svog muža. Ona je, bez dvoumljenja, odlučila da uz pomoć svoje lepote, šarma i odsustva stida dođe do vrha u društvenoj hijerarhiji. Uz to, smatra da čini „dobra dela“…

U ovoj drami, baš kao i u životu, istina procuri tamo gde se najmanje očekuje, i tako odpočinje predstava pravljena uz pomoć sjajnih glumaca Jugoslovenskog dramskog pozorišta – britka satira o političkom i porodičnom licemerstvu i neograničenoj potkupljivosti čoveka. Ali, i o neumerenom strahu naših ljudi od istine i odmazde vlasti.

Šta to govori o nama?

– Svaka vlast je nasilna, tašta i potkupljiva. Političari puno više rade za sebe nego za one koji su ih birali, i malo šta se tu može učiniti. Revolucije su pojele svoju decu i ništa dobro nisu donele. Uprkos tome, neki pojedinci se nikada neće pomiriti sa nepravdom i bezobzirnom eksploatacijom dobronamernih, siromašnih ljudi.

Većina ljudi je svesna ogromne korupcije u čitavom državnom sistemu, zastrašivanja i ucena vlasti, pa ipak, ne daje pravi odgovor na to. Da li samo u strahu treba tražiti razloge za građansku apatičnost i letargiju, i šta je ono što danas možemo da uradimo?

– Ono što možemo uraditi za sebe, za svoju zemlju, za planetu, to je da očistimo svoja dvorišta: da ne zagađujemo svoje reke, svoje šume, svoje ulice… Ekološka svest je počela da se budi i omasovljuje, i to je najvažnija društvena pojava u dvadeset prvom veku. Kada se izborimo sa zagađenjem okoline, doći će na red zagađenje duše. Biće to vreme i za popularizaciju umetnosti

Sjajna igra ansambla JDP

“Pučina” se od premijere igra kao hit, i na sceni JDP i na gostovanjima, a Nušićeve junake sjajno dočaravaju: Sloboda Mićalović, Nenad Jezdić, LJubomir Bandović, Vesna Stanković, Nebojša Milovanović/Goran Šušljik, Bojan Dimitrijević, Cvijeta Mesić, Jovana Belović, Bojan Lazarov, Marko Baćović, Maja Kolundžija Zoroe i Bogdana Obradović. Pored režije, Egon Savin potpisuje i adaptaciju teksta, scenografiju i izbor muzike, a za kostimografiju je bila zadužena Lana Cvijanović.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.