Foto: FoNet

Poslednjih nekoliko dana pojedini mediji pisali su da je Glogovac primljen u Institut za onkologiju i da je njegovo zdravlje ozbiljno ugroženo, da bi zatim bio pušten na kućno lečenje. Nakon kratke borbe preminuo je u petak na pulmologiji Kliničkog centra Srbije.

Nebojša Glogovac važio je verovatno za najboljeg glumca sa prostora bivše Jugoslavije u svojoj generaciji, a vest o njegovoj smrti preneli su svi mediji širom regiona. Pohvale je dobijao i od publike i od kritike, a za brojne uloge na filmu i u pozorištu nagrađen je važnim priznanjima (poput Sterijine, Zlatne arene u Puli, Cara Konstantina i Gran prija u Nišu, Nagrade grada Beograda…).

Simke (Do koske), Mare (Sutra ujutru), Toma (Normalni ljudi), Kaja (Nebeska udica), Bogdan Bilogorac (Ubistvo s predumišljajem), Ivan (Hadersfild), Pandur (Munje), Živac (Kad porastem biću Kengur), Mladen (Klopka), Gavrilo (Žena sa slomljenim nosem)… samo su neke od uloga koje su obeležile srpsku kinematografiju poslednjih 20 godina.

„Mnogo glumaca napravilo je karijeru igrajući uvek sebe ili uvek istu ulogu. Lično, takve mi uloge nikada nisu bile inspirativne, čak ni kad sam počinjao. Možda i zato što me, dok se još pripremam, uvek raduje što ću kroz imaginarni lik pokušati da doživim tuđu sudbinu, da shvatim zašto je neko u određenim okolnostima doneo baš tu odluku, zbog čega je povukao upravo taj potez. Zašto, na primer, neki ljudi imaju strah od žena, a zašto oni drugi svakoj prilaze bez ustezanja i problema. Zašto? U čemu je fora? E, to mene zanima“, izjavio je u jednom intervju Glogovac.

Iako je šest godina išao u školu glume Mike Aleksića u Radio Beograd i imao prvu ulogu još 1987. u popularnoj seriji „Bolji život“ gde je tumačio školskog druga Slobodana Popadića, glumom je ozbiljno počeo da se bavi dosta kasnije. Posle srednje škole prvobitno je upisao studije psihologije na Filozofskom fakultetu. Nakon dve godine – tačnije 1990. predomislio se i upisao glumu na Fakultetu dramskih umetnosti.

„Vuklo me je. Pokojni Milenko Zablaćanski me je nagovorio. Meni nije bilo toliko važno da upisujem akademiju i da se time bavim ceo život. Bilo mi je drago da se bavim time u amaterskom pozorištu. Prvo sam upisao psihologiju i studirao je dve godine. Međutim, kako smo radili predstave u amaterskom pozorištu u Pančevu, Milenko me je startovao i ajde, ajde, ajde, ohrabrio me je i spremio za prijemni. Sve je to bilo kao da sam navođen, a nisam bio baš ni svestan toga“, pričao je kasnije Glogovac.

Glumu je studirao u verovatno jednoj od najuspešnijih klasa profesora Vladimira Jevtovića. Pored njega bili su tu i: Sergej Trifunović, Nataša Ninković, Nela Mihajlović, Vojin Ćetković, Boris Pingović.

Na pozorišnu scenu stupio je ulogom u predstavi „Velika pljačka“ u režiji Dejana Mijača, a potom zaigrao u predstavama Jugoslovenskog dramskog pozorišta, čiji je član ubrzo postao. Posle Nika Đurova u „Lažnom caru Šćepanu Malom“, u JDP-u je odmah počeo da igra velike i važne uloge u nekim od najznačajnijih predstava ovog teatra, poput: „U potpalublju“, „Bure baruta“, „Molijer, još jedan život“, „Šine“, „Hadersfild“, „Sumnjivo lice“, „Metamorfoze“, „Razbijeni krčag“. Radio je sa najznačajnijim rediteljima sa ovih prostora – Dejanom Mijačem, Slobodanom Unkovskim, Egonom Savinom, Dušanom Jovanovićem, Aleksandrom Popovskim. Njegova poslednja uloga i poslednja odigrana predstava u Jugoslovenskom dramskom pozorištu bio je „Hamlet“, 13. decembra 2017.

Zanimljivo je da mu je uloga danskog kraljevića tokom studija bila daleka. Za njega je Šekspirova drama bila, kako je govorio, kao neki hit film koji se previše reklamira, i koji svi vole, pa baš zbog toga ne poželiš ni da ga pogledaš. Ipak, zahvaljujući konceptu reditelja Aleksandra Popovskog, od velikog „ne“ došao je do velikog „da“.

„Kada mi je ponuđena uloga, rekao sam da me ne zanimaju Hamletovi problemi, jer sam tokom sopstvenog životnog iskustva prošao njegovu dilemu. Uloga mi nije bila interesantna, jer nemam ništa sa tim razmaženim derištem. Međutim, Aleksandar Popovski i ja smo pričali o tome kako stalno proživljavamo iste muke iz veka u vek, iz generacije u generaciju, i rekao mi da ni njega ne zanima klinac koji ima probleme, nego čovek čiji se životni problemi ponavljaju, kao što se to dešava svima nama. To je bila dovoljno interesantna ideja da sam, moram da priznam, sa velikim poštovanjem i strahom, prihvatio ulogu“, govorio je glumac koji je takvog Hamleta igrao širom regiona.

Na filmu se pojavio sa naslovom „Vukovar, jedna priča“ Bore Draškovića, a svoju prvu glavnu ulogu odigrao je u „Ubistvu s predumišljajem“ reditelja Gorčina Stojanovića. Sledile su uloge u „Do koske“, „Munjama“, „Nebeskoj udici“, „Buretu baruta“, „Kad porastem biću Kengur“, „Sutra ujutro“, „Klopka“, „Krugovi“… Sarađivao sa Goranom Paskaljevićem, Ljubišom Samardžićem, Radivojem Andrićem, Olegom Novkovićem, Srdanom Golubovićem i mnogim drugim.

Granice Srbije je prešao zbog filma „Kenjac“ Antonija Nuića, a kasnije je igrao u serijama „Lud, zbunjen, normalan“ i „Stella“, da bi najveća glumačka priznanja dobio zahvaljujući filmu Rajka Grlića „Ustav Republike Hrvatske“. Zbog uloge profesora istorije, ustaše i transvestita, prošle godine je proglašen Evropskim glumce godine na filmskom festivalu u Italiji, a dobio je i nagrade u Puli i Londonu, kao i Gran pri Filmskih susreta u Nišu.

Nikada nije pokušao da gradi karijeru u inostranstvu.

„Nemam ništa protiv toga, ali ponude koje su stizale, svodile su se na propagandu koja služi tome da se zapadna publika ubedi u to kako ovde i dalje žive divljaci“, rekao je glumac koji je odbio ponudu da zaigra u filmu Andželine Džoli jer „nije želeo da igra u priči u kojoj je samo jedan narod kriv“.

Na televiziji je igrao u serijama „Porodično blago“, „Moj rođak sa sela“, „Vratiće se rode“, „Vojna akademija“, „Ubice mog oca“, „Ravna gora“…

Jedna od njegovih poslednjih uloga, i to Vukana Nemanjića, bila je u TV seriji „Nemanjići – Rađanje kraljevine“, koja će uskoro početi da se emituje na RTS-u. Pored toga, ove godine bi trebalo da se pojave i filmovi „Južni vetar“ i „Zaspanka za vojnike“ u kojima je takođe igrao. Trebalo je da glumi glavnu ulogu u novom filmu Srdana Golubovića „Otac“.

Rođen je 30. avgusta 1969. u Trebinju, u porodici sveštenika Milovana i krojačice Milene Glogovac, koja se preselila u Opovo, a potom Pančevo. Imao je troje dece. Telegram saučešća njegovoj porodici uputio je ministar kulture i informisanja Vladan Vukosavljević. Komemorativni skup posvećen Nebojši Glogovcu biće održan u ponedeljak, 12. februara u 11 sati u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Opelo u crkvi Sv. Nikole na Novom groblju u Beogradu počinje u 14. Nebojša Glogovac biće sahranjen u Aleji zaslužnih građana.

Zvezdaš

„Znaš ti kako se postaje pravi šampion? Tako što izađeš na teren kad je najteže… i pobediš.“ Ovom čuvenom replikom iz filma „Nebeska udica“ poslednjih dana bodrili su Nebojšu Glogovca u borbi protiv teške bolesti i njegovi zvezdaši. Fudbalski i košarkaši klubovi Crvena zvezda oprostili su se od Glogovca, koji je bio verni navijač crveno-belih.

„Kao neskriveni navijač Crvene zvezde, Glogovac je učestvovao u više događaja u organizaciji kluba i pružao nesebičnu podršku. Zvezdina publika je uvek obožavala majstore, a Nebojša je bio jedan od njih. Otišao je u legendu, ali je ostao u srcima svih“, objavljeno je na zvaničnom sajtu Crvene zvezde. Svoju ljubav prema klubu Glogovac je preneo i na film. Pre svega u „Artiljeru“ Srđana Anđelića, ali i u filmu „Munje“ Radivoja Andrića odakle se pamti scena u kojoj opisuje gol Dušana Savića protiv Arsenala za prolaz dalje u UEFA kupu uz reči: „A u Londonu muuuk“.

Draža

Njegova odluka da igra Dragoslava Dražu Mihailovića u seriji „Ravna gora“ izazvala je negativne komentare kod dela publike širom regiona. „Odrednica za biranje uloge glumcu ne bi trebalo da bude to je li neko dobar ili loš po opštem utvrđenom mišljenju, odnosno onome što misli jedna, druga ili treća stana. Bitno je da je u pitanju zanimljiv lik, da je zanimljiva njegova biografija. Za glumca je bitno ući u čoveka, u njegov doručak, ručak, večeru, u njegov odnos s ocem, majkom, ženom, prijateljima. Bitno je shvatiti kakav je čovek kojeg glumiš, kakav mu je karakter. To je za mene kao glumca zanimljivo. Istorija i ono što se dešavalo, ono što je preskočeno ili nije zapisano – to su stvari koje kroz vreme podležu promenama. Istoriju pišu pobjednici. Za mene kao glumca važno je samo da je to zanimljiv lik. Igrao bih i najcrnje zločince i najveće humaniste ako su mi dovoljno zanimljivi“, branio je svoju odluku glumac.

Kinoteka

Jugoslovenska kinoteka u subotu će u terminu od 20.30 u Svečanoj sali (Uzun Mirkova 1) umesto ranije najavljenog programa prikazivati film „Ubistvo s predumišljajem“ Gorčina Stojanovića. U Muzeju kinoteke u Kosovskoj 11, za nedelju je planirana projekcija filma „Krugovi“ Srdana Golubovića. Ulaz na obe projekcije je besplatan. Kinoteka najavljuje da će u martu organizovati veliku retrospektivu filmova u kojima je igrao Nebojša Glogovac.

Na vest o smrti

Rajko Grlić, reditelj

Nebojša je bio poseban igrač; miran, mudar, krajnje jednostavan i istovremeno zajebano kompliciran. To ga je i činilo velikim glumcem. Kod njega su i život i gluma izlazili iz njegove ljudskosti, iz unutrašnje osjetljivosti i vanjeske čvrstoće, iz te kontradikcije koja pokreće prave igrače. Imao sam veliku sreću i čast što sam s njim mogao raditi, uživati u zajeničkoj igri. Strašno će mi nedostajati.

Goran Paskaljević, reditelj

Trenutno sam u Vijetnamu na delti Mekonga… Upravo sam saznao da nas je Nebojša napustio. Nećete mi možda verovati, ali sam se više puta noćas budio posle košmarnih snova u kojima je on bio prisutan, kao neki anđeo koji sluti na veliko zlo. Ogroman je to gubitak za sve nas koji smo ga poznavali i voleli. Bez ikakve sumnje Glogovac je najtalentovaniji glumac koji se pojavio na našim prostorima u poslednjih nekoliko decenija. Nenadoknadiv je gubitak pre svega za njegovu porodicu kojoj želim da izrazim najiskrenije saučešće. Slava ti večna, dragi Glogi.

Lazar Ristovski, glumac i reditelj

Nebojša Glogovac je bio od onih glumaca za koje se kaže da je bio svoj. I u životu i na sceni. Ono što je on imao kao božiji dar, mnogi glumci jure čitav život. Tek na pragu zrelog života, a već veliki glumac.

Ksenija Marinković, glumica

Bio je mlada luda čistog srca, veliki glumac i veliki ljubitelj ljudi. Jako sam voljela glumiti s njim i družiti se isto tako.

Aleksandar Popovski, pozorišni reditelj

Kako glumi Nebojša Glogovac?

Nebojša glumi odlično!

Kako znam?

Tako… gledam ga na sceni i duša mi se ispuni nekim osećajem… nešto što napravi da poverujem… da zaboravim… da se smijem i plačem… da sanjam…

Razgovaramo u Likvidu. Kaže mi da nije siguran da može biti Hamlet. Ja se smejem. Samo veliki sumnjaju prvo u sebe, pa onda u druge.

Vlasta Velisavljević vadi iz plastične kese papirnatu krunu i stavlja mu je na glavu. Kruniše ga za kralja. Za kralja glume. Nakloni mu se. Nebojša je kralj.

Nebojša je veliki glumac. Odglumio je smrt na sceni nebrojeno puta. I uvek se sledeću noć ponovo vratio na scenu… I ponovo. Verujem da će tako biti i ovog puta.

Laku noć, prinče. Vidimo se na sledećoj izvedbi.

Jagoš Marković, pozorišni reditelj

Bio je i ostao veliki glumac. Obeležio je vreme, naš teatar, film, i sve nas koji smo imali sreću da sa njim radimo, i da ga gledamo. Car u svakom žanru. Zaista je bio umetnik. I u svemu tome divan saradnik, jednostavan i superioran kao svi velikani. Još ne verujem da je ovo realnost… Znam da bez njega više ništa neće biti isto. Bio je jedan od naših jarbola… i umetnosti i istine i etike… i čiste najplemenitije emocije… Naš ponos… Srbija je danas zaista u žalosti… Nema reči da opišu njegov dar i njegovu veličinu i našu tugu.

Dugogodišnji direktor Jugoslovenske kinoteke

Radoslav Zelenović:  Ostavio trag i u velikim i u malim ulogama

Nema nikakve sumnje da je Nebojša Glogovac bio jedan od stubova te srednje generacije glumaca koja je već dovoljno prisutna da iza sebe ima odlične rezultate, ali i generaciju na koju kinematografija i pozorište itekako računaju. Gubitak je ogroman ne samo za nas i našu kinematografiju, nego za čitavo okruženje. On je vrlo uspešno sarađivao sa mnogim rediteljima iz regiona. Letos, na Palićkom festivalu bio sam u prilici da pred jednu konferenciju za novinare porazgovaramo i tada sam mu rekao nešto što je meni ostalo upečatljivo, mada je teško reći da se jedna epizoda izdvaja, ali postoji jedna takva… U seriji „Moj rođak sa sela“. On tu igra oca Milana. Da li to ima ili nema veze sa time što je rođen u svešteničkoj porodici ne znam, ali je to jedna jako upečatljiva uloga i posebno scena koja je za mene stvarno antologijska. To je kada ga pozivaju da ispovedi neku ženu koja umire. I ona mu kaže: „Oče, da li biste mogli da mi nešto otpevate, ali ne crkveno, nego nešto o mladosti“. I on počne da peva pesmu „A što ti je, mila kćeri, jelek raskopčan“. Naravno, posle počinje ženski glas, ali mi je otkrio da tu pesmu peva glumica koja glumi tu ženu koju on ispoveda. To je jedan fantastičan prikaz kako na malom prostoru u jednoj sobi, jedan glumac sa svojim glasom može da napravi odličnu ulogu. On je, inače, ostavio trag i u velikim i u malim ulogama. Posle premijere „Ustava Republike Hrvatske“ iskreno mi je bilo žao što nije u nekoj velikoj kinematografiji mada je on za tu ulogu dobio dosta nagrada, ali bi ona pokupila i sva moguća evropska i svetska priznanja.

Ogromna šteta za njegovu porodicu, za njegove prijatelje ali i za kinematografiju i za televiziju i za pozorište jer vreme će pokazati koliko je vrednih dela za vreme kratkog života taj mladi čovek ostavio za sobom.

Vojin Ćetković, glumac

Ne mogu rečenicu da sklopim. Bili smo kumovi… Možda za dva, tri dana… Izvinite, molim vas.

Mirjana Karanović, glumica

Nije često da se rode takvi ljudi

Nije on meni bio nikakav sin moj ili tako nešto, ali, prosto, ja sam celu tu generaciju upoznala kad su oni tek počinjali svoju karijeru. Hoću da kažem, Glogovca i celu tu generaciju upoznala sam kad smo radili „Bure baruta“. Tu je bila i Tamara Vučković, Dragan Mićanović, Sergej Trifunović, Vojin Ćetković… Ja sam tad već nekako bila i starija glumica, ne toliko po godinama nego su oni za mene bili klinci koji su došli u pozorište i koji su doneli jedan potpuno novi, autentičan vazduh koji smo mi tada punim plućima disali, mi stariji i oni stariji od mene… Pozorište je odjednom oživelo od njih i sećam se te Glogijeve scene u autobusu koju je igrao sa takvom silinom da se scenograf uplašio da će polomiti celu scenografiju. Ta čuvena scena u autobusu kada on igra tog mladića koji u očaju viče: „Ajde, kreni! Kreni već jednom!“. I ono što je najdivnije je to što su on i cela ta generacija do dana današnjeg ostavili veliki trag. To nije samo pozorište, to nije samo film, nego taj dah entuzijazma mladosti i strasti koji je porastao u nešto veliko, moćno, veličanstveno i plemenito…

Strašno je što ti mladi ljudi odlaze. Oni nisu toliko mladi, nisu deca, ali za mene su oni neka moja mladost koja mi je pomogla da i devedesete godine izdržimo, da nosimo taj zanos. To osećanje ta generacija, koja ga je donela sa sobom, nikada nije izgubila. Znate, te godine za glumca – to su najbolje godine… To je tako veliki gubitak pošto se takvi ljudi ne rađaju baš često. Dolaze mladi, svako je poseban na svoj način, ali nije prosto tako često da se rode takvi ljudi.

Sergej Trifunović, glumac

To je čovek kojeg sam znao kao sebe. Živeću s Glogovcem do kraja života.

Stefan Arsenijević, reditelj

Katastrofa… Izgubili smo jednog od najvećih glumaca kog smo ikad imali… U šoku sam – divan čovek, veliki umetnik.

Ana Sofrenović, glumica

Nebojšu Glogovca pamtiću po vanrednom talentu i vrhunskim ljudskim vrednostima. Mislim da je bio jedan od najboljih ljudi i zaista je tragično kako je završio. To samo pokazuje koliko se davao kao glumac. Rade to i drugi glumci, ali, nažalost, on se nije dovoljno čuvao. Tako mi se činilo i za Mandu. Pamtiću ga i po vrhunskim ulogama. Po „Ustavu Republike Hrvatske“, ali i po „Ubistvu s predumišljajem“ za koji mislim da je vrhunski film, možda najviše zahvaljujući njemu.

 Uglješa Šejtinac, dramski pisac

Ajde da se manemo smrti, pojmova kao što su : odlazak, napuštanje i tome slično. Imao bih poruku za Nebojšine najbliže, najpre za njegove potomke. Nit’ je umro, nit je otišao, nit’ je napustio – nije to bio NJegov način. To što ga ne vidimo ne znači da ne postoji. Zauvek. Osećam da je živ, da mlati kroz masu besmisla, da vitla sečivom darova za uzvišeno. Bez štita i oklopa, kao i uvek.