Nemanja Stanković: Muzika je brod s kojim plovim u nepoznato 1Foto: Dušan Veselinović/CEPROM

Mladi umetnik Nemanja Stanković od detinjstva gradi impresivnu muzičku karijeru. Srednju muzičku školu u rodnom Kragujevcu završio je kao đak generacije, potom je kao student generacije diplomirao na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, da bi na istom fakultetu i doktorirao sa titulom najmlađeg srpskog doktora umetnosti.

Devet godina je bio vođa violončelista Beogradske filharmonije, a sa ansamblom Trio Immersio proputovao je četiri kontinenta. Dobitnik je velikog broja nagrada i priznanja, a danas je docent na FMU u Beogradu na Katedri za kamernu muziku.

Da bi naši umetnici postali vidljivi na kulturnoj mapi sveta, Nemanja veruje da treba stvoriti bolji sistem podrške u kojem će se društvo jasno fokusirati na značaj umetnosti, kao i na poboljšanje obrazovnog sistema koji treba da bude prioritet svakoj državi, počevši od uslova u kojima studenti rade. Stanković ističe da mladim umetnicima Srbije najpre nedostaje poštovanje njihovih savremenika. Svedok je toga da većina njegovih kolega napušta zemlju jer ne vidi nikakvu perspektivu za sebe i svoj rad, niti potrebu zajednice za onim što može biti njihov doprinos. Kao odgovarajući primer za rešavanje ovog problema, Nemanja navodi austrijski model.

Nemanja Stanković: Muzika je brod s kojim plovim u nepoznato 2
Foto: Dušan Veselinović/CEPROM

Krajem prošle godine, u toku pandemije korona virusa, objavili ste svoj drugi album pod nazivom „Tragovi”. Budući da je muzička industrija u tom trenutku bila u izrazito nepovoljnoj situaciji, koliko vam je bilo teško da objavite album?

U muzičkoj industriji zaista jeste bila teška situacija. I dalje je. Nije bilo nastupa i koncerata u meri na koju smo navikli. Srećom, održao sam nastupe u Kragujevcu i Nišu, dok su oni koji su bili zakazani van zemlje – otkazani. Činjenica je da mi je pandemija zapravo „omogućila” da objavim album jer nisam imao onoliko obaveza koliko sam imao u prethodnom periodu. U trenutku kad je korona počela, sve kompozicije sam već imao zapisane, a pojedine su već bile premijerno odsvirane na raznim koncertima. Znao sam šta želim. Nesmetano sam se posvetio snimanju albuma celog prošlog leta, radeći sa producentom zvuka Sašom Jankovićem.

Na albumu se nalazi osam kompozicija koje su komponovali renomirani srpski kompozitori. Pored zvuka violončela, postoji li još nešto što ih objedinjuje?

Jedan poznanik mi je rekao da ceo album prožima osećaj melanholije. Moguće. Prema mom mišljenju, sve kompozicije su različite i drago mi je zbog toga jer svaki slušalac ima svoju omiljenu. Cilj mi je da kompozicije budu prepoznate – i kao melodije, i kao deo repertoara drugih čelista.

Da li postoji kompozicija koja vam je omiljena?

Ne postoji. Na Deezer-u često proveravam koja je najviše slušana i svaki put je neka druga. Mnogo mi je drago zbog toga. Raznolikost albuma je u tome što su, pored violončela, na njemu zastupljeni i drugi instrumenti. Pijanistkinja Maja Mihić, violinistkinja Tijana Milošević i violončelistkinja Sandra Belić dodatno su ga obojile svojim talentom.

Nemanja Stanković: Muzika je brod s kojim plovim u nepoznato 3
Foto: Dušan Veselinović/CEPROM

Ovo je jedan od retkih albuma na muzičkoj sceni Srbije na kom dominira zvuk violončela. Koji je razlog što je violončelo kao instrument skrajnuto kod domaćih kompozitora?

To i mene čudi. Decenijama unazad imamo odlične čeliste.

Izgleda da violončelo i dalje predstavlja apstraktan instrument…

Tako je. Na ulici povremeno čujem decu koja pitaju roditelje šta je to što čika nosi, a oni mu kažu gitara. Nekad ih ispravim, a nekad mi to nije bitno. Baš zato što retko čujemo kompozicije za violončelo, potrudio sam se da objavim album koji će to, u određenoj meri, promeniti.

Violončelo na kojem svirate delo je argentinskog majstora Karlosa Robertsa. Šta to znači u svetu muzike?

Napravljeno je u Kremoni, odakle potiču najpoznatiji graditelji violine Amati, Stradivari i Gvarneri. Ti majstori su postavili osnove gudačkih instrumenata koje danas poznajemo. Pojedini instrumenti iz tog mesta, a koji traju vekovima, dostižu nezamislive cifre i uglavnom su u vlasništvu anonimnih privatnih kolekcionara. Frančeska Monkada, veliki ljubitelj umetnosti, jednom prilikom me je slušala kako sviram u Firenci. Budući da instrument kojim sam se u tom trenutku služio nije bio zadovoljavajućeg kvaliteta, inicirala je donatorsko veče u vidu koncerta, pa smo uspeli da sakupimo novac za koji smo kupili solidan instrument na kojem danas sviram.

Hajde da se vratimo malo unazad. Sa koliko godina ste imali prvi nastup?

Sećam se da mi je prvo takmičenje bilo „Petar Konjović” 1997. godine u sali Muzičke škole „Stanković” u Beogradu. Bio sam opčinjen tom salom. Nastupio sam pred publikom i komisijom i dobio svoju prvu nagradu, koja mi je pružila dodatnu motivaciju da nastavim da se bavim muzikom.

Dok su pohađala muzičku školu, deca su se ranije obično odlučivala za klavir, gitaru ili violinu. Zašto ste odabrali baš violončelo?

Imali smo klavir kod kuće, za koji se sestra, jer je kao dama imala prednost, već bila odlučila da svira. Ne želeći da delimo jedan instrument, počeo sam da sviram violončelo sa nepunih šest godina.

Nemanja Stanković: Muzika je brod s kojim plovim u nepoznato 4
Foto: Dušan Veselinović/CEPROM

Master studije ste završili na Bečkom konzervatorijumu, a usavršavali ste se u Firenci i Salcburgu. Zašto ste odlučili da se vratite u Srbiju?

Zapravo, nikad nisam ni odlazio iz Srbije. Pored svih tih gradova, nikad u potpunosti nisam živeo na jednom određenom mestu. Na primer, paralelno sa studijama u Salcburgu, pohađao sam i doktorske studije na FMU u Beogradu. Kad sam krenuo na Bečki konzervatorijum, ujedno sam postao vođa violončelista u Beogradskoj filharmoniji, tako da sam kombinovao posao u Srbiji, a studije u inostranstvu. Nikad nisam imao potrebu da odem iz zemlje. Pre nego što sam postao docent na FMU, tri semestra sam predavao violončelo na Fakultetu umetnosti u Nišu. Istovremeno sam i često nastupao – u zemlji i inostranstvu.

Na FMU u Beogradu doktorirali ste 2015. godine i u tom trenutku postali najmlađi srpski nosilac titule doktora umetnosti. Da li je sve ovo što smo naveli predstavljao put kojim ste oduvek želeli da idete?

Mislim da čovek treba da zna šta hoće i u skladu sa time će mu se pružati šanse, koje će znati kako da iskoristi jer je osvestio svoju želju. Pratio sam svoje želje i potrebe, pa mogu da kažem da sam zadovoljan. U toku pandemije sam imao vremena da preispitujem sebe u ulozi umetnika u ovom društvu – šta kao violončelista mogu da ponudim.

Da li mladi umetnici u Srbiji u toku svog razvoja imaju dovoljnu podršku države, institucija sa kojima rade i svog profesionalnog okruženja?

Podrška postoji donekle, u vidu raznih stipendija – i sam sam bio dobitnik „Dositeje” Ministarstva omladine i sporta. Umetničke organizacije, takođe, trude se da promovišu mlade talente. Međutim, da bi naši umetnici postali vidljivi na kulturnoj mapi sveta, ipak treba stvoriti bolji sistem podrške gde ćemo se kao društvo jasno fokusirati na važnost umetnosti i na poboljšanje obrazovnog sistema koji treba da bude prioritet svakoj državi, pa tako i našoj, počevši od uslova u kojima studenti rade. Mi i dalje čekamo na zgradu Fakulteta muzičke umetnosti koja bi trebalo da zadovolji osnovne kriterijume koje ovako važna institucija treba da poseduje. Dalje, moramo se kao društvo zauzeti za razvoj i ulaganje u izvanredne pojedince i obezbediti im, pre svega, solidne instrumente, kao i mogućnost da svoj talenat razvijaju na masterklasovima širom sveta gde će biti u prilici i da upoznaju druge kolege i stvore kontakte za nove profesionalne prilike.

Šta konkretno mladim umetnicima u našoj zemlji najviše nedostaje na samom početku karijere i tokom prvih godina profesionalne afirmacije?

Najpre, poštovanje. Svedok sam toga da velika većina mojih kolega napušta zemlju jer ne vidi nikakvu perspektivu za sebe i svoj rad, niti potrebu zajednice za onim što može biti njihov doprinos. Kao društvo nismo svesni kvaliteta koji naši mladi umetnici poseduju i kakvo bogatstvo mogu pružiti našoj zemlji. I tako neprepoznati napuštaju Srbiju i ostavljaju da našoj deci uzori budu razni rijaliti influenseri, jer druge skoro da ni nemamo.

Nemanja Stanković: Muzika je brod s kojim plovim u nepoznato 5
Foto: Dušan Veselinović/CEPROM

Šta biste naveli kao primer dobre prakse kada je reč o podršci mladim umetnicima?

Projekat NASOM Ministarstva spoljnih poslova Austrije. Na svake dve godine Austrija bira muzičare iz svoje zemlje, odnosno grupe/ansamble koji na najbolji način predstavljaju njihovu bogatu kulturnu baštinu i, uz saradnju sa ambasadama i kulturnim udruženjima iz drugih država, aktivno učestvuje u organizaciji koncerata tih mladih umetnika u inostranstvu, pokrivajući putne troškove, kao i, veoma često, troškove smeštaja. Zahvaljujući ovom projektu, odabranim umetnicima je mnogo lakše da dođu do koncerata van zemlje, naročito van Evrope. Često maštam da ovakav vid podrške umetnicima zaživi i kod nas. To bi za našu državu bila mala investicija od koje bismo svi imali veliki profit, a Srbija bi na taj način predstavljala svoje najveće talente širom sveta.

Šta je to što bi svaki umetnik trebalo da ostvari?   

Najveći uspeh je da radi to što voli i da u tome bude nepokolebljiv. Veoma je važno da ima podršku okruženja – u vidu onih koji će umeti da prepoznaju i razvijaju njegov potencijal.

Kao član ansambla Trio Immersio obišli ste četiri kontinenta. Koliko dugo je trajala ta saradanja i kako je do nje došlo?

Trajala je skoro tri godine. Sa dve divne koleginice (violinistkinjom iz Ukrajine i pijanistkinjom iz Gruzije) bio sam baziran u Beču, i kao ansambl smo imali veliku podršku austrijske vlade, što nam je obezbedilo mnoge nastupe širom sveta. Posetili smo SAD, Kanadu, Japan, Meksiko, Senegal, Maltu, Italiju, Francusku… Bilo je lepo dok je trajalo. Sve troje smo shvatili da je trio dostigao vrhunac i otišli smo svojim putem.

Od 2011. do 2019. godine bili ste vođa grupe violončelista Beogradske filharmonije. Koji je bio razlog prekida saradnje?

Beogradska filharmonija i danas za mene predstavlja dom – porodica koja je prva prepoznala moj potencijal i dozvolila da se razvijam kao umetnik. Obezbedila mi je poznanstva i prijateljstva sa vrsnim domaćim i stranim imenima iz sveta muzike. Napustio sam Filharmoniju kad se više nisam osećao onako kao na početku saradnje, smatrajući da je moj odlazak fer – i prema sebi, i prema kolegama iz orkestra. Potrudio sam se da sa svim članovima očuvam dobar odnos. Bilo je vreme za novo poglavlje.

Kakav osećaj zvuk violončela budi u vama?

Dok sviram – osećam se prirodno. Kad ne znam šta ću sa prstima uvek se latim violončela. Nije mi teško da ga nosam na razne strane. Kroz zvuk violončela najbrže i najlakše mogu da se povežem s ljudima. Verujem da je to blagoslov.

U kojoj meri vas je pandemija korona virusa omela u planovima? Šta je donela, a šta odnela?

Donela mi je mir i mogućnost da se isključivo posvetim porodici i sebi. Imao sam vremena da se preispitujem. Međutim, donela je i neizvesnost jer nije prirodno da čovek neprestano živi na oprezu šta će biti sutra. I dalje sam u takvom stanju, odnosno nisam u potpunosti opušten u pogledu virusa. Samo čekam šta će novo da jave, kao što predviđaju za jesen. Ipak, naučili smo i sa tim da živimo. Sa druge strane, odnela mi je koncerte. Imao sam zakazane nastupe u Srbiji i inostranstvu koji su većinom bili otkazani.

Nemanja Stanković: Muzika je brod s kojim plovim u nepoznato 6
Foto: Dušan Veselinović/CEPROM

Koliko nam je kultura potrebna danas „nakon” korone?

Pa, ako to u prethodnom periodu nismo shvatili, ne znam kada ćemo. To je jedino što nas je držalo. Knjige, filmovi, serije okupirali su nam pažnju u svojevrsnom beznađu. Kultura oplemenjuje. Nikako da o tome razmislimo jer stalno nešto jurimo da uhvatimo, a kad ga uhvatimo – onda tražimo još.

Šta biste još želeli da ostvarite u svojoj karijeri?

Da sviram što više, da upoznajem divne saradnike, umetnike sa kojima ću deliti scenu. Zadovoljan sam onim što imam jer znam da je to osnova preko koje mogu da dosegnem još. Muzika za mene predstavlja brod koji plovi u nepoznato.

Budući planovi?

Prvo ću imati nastup na Međunarodnom festivalu gudača String fest. Zatim ću svirati na Mokranjčevim danima u septembru u Negotinu, a do kraja godine održaću veliki koncert na Kolarcu gde ću promovisati album „Tragovi”. Uz ovo, u planu je i nekoliko koncerata u Milanu početkom oktobra u biblioteci Pinacoteca Ambrosiana gde će nastupiti ispred originalne Rafaelove skice za „Atinsku školu”.

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta „Medijska pismenost za digitalno doba”, koji sprovodi Centar za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM), a koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Nemanja Stanković: Muzika je brod s kojim plovim u nepoznato 7

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.