Nikola Džafo: U Srbiji umetnost i kultura su Pepeljuga 1

Povratak na staro, verovatno uz veću represiju. U tom smislu zadrugarstvo i udruživanje kao ideja jeste aktuelno, uvek je lakše skrenuti pažnju na sebe i preživeti ako si u grupi. To je zakon prirode, čopora, jata, krda… Šok zadruga je nastala kao traženje mogućnosti i načina da se bude samoodrživ, da se ne zavisi od milostinje državnih aparata. To je verovatno sve utopija, ali nemamo izbora nego da pokušavamo i dalje – ovako na početku razgovora za Danas Nikola Džafo, slikar, osnivač Led arta, Art klinike i Šok zadruge, objašnjava najnoviji slogan kojim ljude pozivaju na akciju – „Samo zadugarstvo može spasiti svet!“

* Nedavno je obeleženo i 27 godina Multimedijalnog centra Led art. Osim Šok zadruge, koja je iz ovog centra proizašla, šta je još od njega ostalo? 

– Prošlo je 27 godina od prve akcije Led arta. Od tada smo isprobali sve metode i moguće načine borbe – „etika pre estetike“, „etika=estetika“, „totalna rasprodaja“, zatečena stanja, „nema leba od utopije“, pa do ovog trenutnog „samo zadrugarstvo može spasiti svet“. Motiv je uvek isti, a metod se menjao u zavisnosti od onoga što se naziva „širim društvenim okolnostima“. Devedesete su zahtevale borbu protiv rata, protiv zločinačke i pogubne politike, za poštovanje elementarnih prava i dostojanstva, poštovanje profesije… Vodili smo se utopijskom idejom da umetnost može da promeni svet, da je zapravo dužna da ga menja. Zato se tada radilo gerilski, kroz ulične akcije, uvek reagovanjem na aktuelno stanje. Kada smo imali iluziju da smo taj problem nekako rešili, iz gerilskog rada prešli smo u instituciju. Osnovali smo Art kliniku opet sa utopijskom idejom da sada lečimo posledice, da bolesno društvo može da se izleči pomoću umetnosti. Ali tokom deset godina, umesto toga da pomažemo i budemo oslonac promene, bili smo skrajnuti i došli smo u situaciju da moramo objašnjavati da uopšte postoji razlog da postojimo. Sve je to postalo vrlo naporno u jednom momentu. Pa se potom ispostavilo da zapravo nismo rešili ni prvi problem, i da je ceo poduhvat, sve u svemu, zaludan. Tada smo proglasili eutanaziju, prešli iz podrumskog prostora na svetlost dana i pokušavamo da pronađemo gde je to naše mesto u društvu, da pomognemo sebi ako je moguće. Pored pitanja etike i estetike, Led art je uvek imao potrebu da se bavi i ukazuje na socijalni položaj umetnika. Šok zadruga je iskorak u tom pravcu, pokušaj da se stvari srede i da se umetnicima omogući da žive i prežive od svog rada. A šta je od toga ostalo? Sledeće godine, ili one tamo, u okviru Evropske prestonice kulture biće održana izložba „reKAPITULACIJA“, što je dobra prilika da podvučemo crtu. Ostala je bogata arhiva Led arta koja će posle toga otići u neki muzej, upokojiće se i ostati za proučavanje i upozorenje. Ili će biti spaljena pa ćemo rasejati pepeo, možda se nešto i uzdigne iz toga. To je „popravni ispit“ za grad Novi Sad, verovatno ćemo se zato naći u okviru te manifestacije.

To je ujedno i način da se nova generacija mladih umetnika, koja se sada okuplja oko Šok zadruge, oslobodi balasta i problema koji nisu njihovi. Da nisu u obavezi da rešavaju naše probleme koje mi nismo rešili, već da nađu svoj put. A srećna okolnost je da mladi umetnici prepoznaju Šok zadrugu kao mogućnost, i u tom smislu MMC Led art ima svoju budućnost. Trenutno se okuplja novi tim u Šok zadruzi koji će nastaviti da radi i pokušati da uvede Led art u četvrtu deceniju postojanja.

* Umetnost je, bar kod vas, i dalje na rasprodaji ili je to njeno permanentno stanje u ovom društvu?

– Totalna rasprodaja umetnosti je interventni projekat specijalizovane jedinice Šok galerije (bivše – Art klinike/Šok zadruge), koja je zadužena za borbu protiv kriminala u kulturi i umetnosti. Projekat je formiran 2011, odvija se nekoliko puta godišnje po ugledu na slogan ‘publici na noge’, a podrazumeva prodaju umetničkih dela i predmeta na pijacama, uličnim tezgama (ili ispod tezgi!), sajmovima ili po principu od vrata do vrata. Akcija „Totalna rasprodaja umetnosti“ ima za cilj da ukaže na nedostatak finansijskih sredstava, angažmana i interesa u svim segmentima kulture, ali u isto vreme ona funkcioniše i kao samoironizujući gest koji ukazuje na robni karakter kulture i umetnosti u današnjem društvu. Poput performansa ili ulične akcije umetnici zapravo postaju „piljari umetnosti“. Oni se upliću u sivu zonu umetničkog tržišta, insistirajući tako na dijalogu i novim oblicima saradnje između umetnika i publike, a ovaj put i saučesnika u zločinu. Možda tu leži odgovor na pitanje da li zadrugarstvo može spasiti svet od katastrofe. U situaciji u kojoj se elementarno opremljeni izlagački prostori mogu pobrojati na prste, gde se umetnost gura na tržište koje zapravo ne postoji, gde ne postoje sistemi vrednovanja itd. itd. to je način da se dođe do publike i potencijalnih kupaca koji nisu samo nova elita, koja je platežno sposobna da kupuje umetničke predmete, već i do onog dela publike koji pripada sloju koji bi trebalo da predstavlja neku srednju klasu, a koji je ekonomski devastiran. Možda je to sve takođe utopija, primitivni marksizam i posledica indoktrinacije, ali verujem da je ispravno.

* A umetnici, slobodni, samostalni, nezaposleni, jesu li i oni na rasprodaju? Da li im njihov status, koliko god da je njihova umetnost prepoznatljiva, omogućava da budu „vidljivi“?

– U Srbiji, umetnost i kultura su Pepeljuga, potreban je princ, nadahnut, prosvećeni vizionar, spreman da spašava i rešava probleme. Kad će stići u Srbiju, ne zna se. A dok ne stigne, snalazimo se kako ko zna i ume. Sve je u novcu. Ali, postoje i standardi i pravila ponašanja koje niko ne uvažava i ne sprovodi, komunikacija ne postoji, budžet je bezobrazno mali, pravi ljudi, ako su još tu, nisu na pravim mestima, trebalo bi da se zna koliko ima umetnika, ko su umetnici, ko su kulturni poslenici, njihove socio-karte, ko će to da odradi, kakva je socijalna zaštita, šta je s kvalitetom obrazovanja, mapiranje prostora, koliko ima izlagačkog prostora, to su sve problemi koje treba analizirati i bar se zabrinuti ako već ne mogu da se reše… Da skratim, ova priča razvlači se i žvaće više od pola veka i u njoj su razlozi zašto nema zajedništva i kolektivnih zahteva da sve bude podnošljivije…

* Da biste sebi obezbedili zdravstveno osiguranje, morali ste da se odreknete svog statusa slobodnog umetnika. Zašto se i kako to dogodilo?

– Najznačajnije od svega jeste to što moj angažman nije prihvaćen, uvažavan i primećen, niko se nije primio, analizirao, podržao itd. Lokalna zajednica u kojoj živim nije prepoznala ni uvažila moj rad, nije usvojila dokaze koje sam ponudio za više od 40 (i slovima, četrdeset) godina koje sam proveo radeći predano za dobrobit i budućnost. Hoću da kažem da tokom mog rada u statusu slobodnog umetnika nisam uspeo sa „sakupim“ dovoljno godina radnog staža da bih ostvario penziju. Status slobodnog umetnika „trampio“ sam za zdravstvenu knjižicu i ono što je njom omogućeno kada se napuni 65 godina. Udruga ULUS, u lokalu je nadležan ULUV, nisu mrdnuli prstom da pokušaju da se reši problem, moram dodati da u Novom Sadu ima još nekoliko ljudi u sličnoj situaciji. Za sve treba biti talentovan, u blizini političke elite i mogućnosti su veće da se postigne status elitnog umetnika, na državnoj kasici, kao službenik značajan za kulturu ili kulturni radnik ili profesor, za to nisam imao ni vremena, a ni sluha. I dalje verujem da Utopija i Utopijom može da se menja svet. Mislim, kada stignete do 65, a pogotovo do 70 godina. To su drugačija iskustva i drugačiji planovi, ja sam u procesu prosvećenog lapota, da ne pojašnjavam kako i zašto. Drugačije se gleda na: kritički stav, angažovanost, kolektivizam, svest o širem interesu. Zadocnelo pitanje. Pogotovo od kako se pojavila korona-projekat, svetska pandemija.

* U Beogradu je Sekretarijat za kulturu naprosto ukinuo konkurse i „diskreciono“ dodelio novac onim umetnicima kojima su oni smatrali da treba. Šta se zbiva u Novom Sadu, a kakav odnos prema umetnicima i radnicima u kultuturi van institucija ima pokrajinska vlast?

– Sve je odloženo do daljeg. Mi smo u stalnom dijalogu sa gradskom upravom, EPK-om, ali sve to ide sporo, i još uvek bez konkretnih dokaza da će se bilo šta desiti. A iskustvo nas uči oprezu. Duga je to priča, sve je to posledica nerešenih sistemskih problema i birokratizovanog pristupa kulturi koji onda vodi u korupciju, ili je uvek pod sumnjom da je koruptivan jer je netransparentan. A to je opet posledica toga što je ceo taj segment kulture u „tranzicionom društvu“ i sistemu gde se sve gleda kroz novac, da li nešto doprinosi i to po mogućstvu sad i odmah, postao nebitan. To je u ovom sistemu, nevezano za to ko vrši vlast, postala neugodnost koju moraju nekako da namire. Okolnost da je Novi Sad Evropska prestonica kulture (i da je izborna godina) ipak ne dozvoljava da budemo skrajnuti, i to je trenutno srećna okolnost (kako za koga), ali kada prođe fešta, pitanje je šta će ostati. Već sad je vidljivo do koje mere je lokalna scena devastirana neulaganjem u ono što je umetnička produkcija u poslednje dve ili tri decenije.

* Ovih dana Šok zadruga je dodelila je neka zanimljiva „epidemijska“ – „samoizolaciona“ priznanja. O čemu se radi i kako su odabrani dobitnici?

– To je pokušaj da se reaguje na novonastale okolnosti. Da se sačuva razum i osmisli slobodno vreme. O ovome je najbolje da se obavestite na našem sajtu www.sokzadruga.com ili Fejsbuku i sami vidite o čemu se radi.

San o plandovanju

– Radi vidljivosti nedavno sam raspisao konkurs galerijama da se jave i konkurišu svojim galerijskim prostorom za moju samostalnu izložbu. Tražio sam elementarne uslove i zauzvrat ponudio kvalitetnu izložbu. Verovao sam da se niko neće odazvati i reagovati, čime bi mi savest bila mirna, ne bih više morao da radim, ali nije mi se ostvario san o plandovanju, neradu. Na konkursu se pojavila galerija spremna da ispuni sve zahtevano, pa je tako za ovo leto planirana izložba u Galeriji savremene umetnosti u Subotici. „Sve jedno drugo pojede“, tako bi trebalo da se zove. Nastaje iz crtačke serije nikada dovršenih crteža „Prolećni vrt tajni“, o čemu je divno pisala Alexandra Lazar. Veliki formati, oko tri metra kvadratna po komadu, na primer, 160 x 180 cm ili 200 x 140 cm. Paralelno bi trebalo da bude izložen i sav prateći materijal i alati koji su korišćeni za crtanje. Među nama, to što su Subotičani prepoznali konkurs i pristali, ponudili dogovor i konkursom tražene uslove, veliki je kompliment, satisfakcija, hvala im. Međutim, pandemija korone odložila je projekat.

Ukidanje nejednakosti

– Sve je stalo. Svi dogovori, planovi se zaustavljaju, sve se odlaže do daljeg. I naši razgovori će spadati u razgovore pre i posle pandemije. Ima puno straha, nedoumica zašto je tako, kako sam rekao, sve se svodi na priču pre i posle korone. Na optimiste i pesimiste o tome šta će biti. Najjači dojam ostavio je papa Franja, koji kaže: da se iskoristi vreme iskušenja pandemije korona virusa kako bismo se pripremili za budućnost u kojoj će nejednakosti biti ukinute, a najsiromašniji neće biti zapostavljeni.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.