Snimanje u Srbiji intimnije je nego u Holivudu: Nikola Petrović povodom filma „Mudbrick – kult mrtvih“

Nikola Petrović fokusirao se na istraživanje nelinearnog pripovedanja i autentičnih lokacija, producentski tim predvodi Aleksandar Protić, osnivač kompanije MIR MEDIA, a „Mudbrick – kult mrtvih“ možete pogledati u domaćim bioskopima.

O svom nesvakidašnjem srpsko-američkom folk hororu filmu sa elementima porodične drame, zansnovanom na istinitom događaju, za Danas govori autor Nikola Petrović.

Radnja je zasnovana na priči koju ste čuli kao mali, otkrijte nam inspiraciju za film?

– Inspiracija je crpljena iz stvarnosti posleratne Srbije i zasnovana je na istinitoj priči iz rodnog mesta moje bake i deke, sela Činiglavci, gde su živeli pre dolaska u Beograd. Deka je bio glavni aviomehaničar u Beogradu, ali su se oni stalno vraćali na selo, a ja sam svako leto išao kod njih. Dole sam bio u prilici da slušam razne priče, neke strašne, neke manje strašne, vezane za rat i posleratno vreme, okupaciju… Jedna priča nije imala veze sa ratom i neprijateljima iz okolnih zemalja, već neprijateljima unutar porodice. Priča je tužna, bolna i strašna, u njoj je brat diže ruku na brata i ubija, tako što ga je gurnuo u ogromnu jamu duboku više od 70 metara, zvanu Propas.

Kada su speleološka istraživanja jame 2010. sprovedena, ustanovljeno je da je površina dna preko 13.000 metara kvadratnih. Inače, kuću u kojoj smo snimali film, kupili smo za 1.500 evra od jednog meštanina jer nisam želeo da koristim svoje objekte u selu. Kuća oko koje se odvija priča vredela je tada nešto više, od tri do pet hiljada evra. Ne mogu da verujem da je neko zbog tako nečeg nebitnog ubio rođenog brata.

Film ste smestili nadomak Pirota, zašto Vam je mesto događaja bilo bitno?

– Prirodno je došlo da snimamo u Činiglavcima, jer je to autentična lokacija odigravanja događaja. Kao mali, hodao sam ulicama kojima su hodali ti ljudi, išao sam do te jame gde se dogodila tragedija… bilo je logično da baš u tom selu snimam. Drugi razlog je što poznajem celo selo, znam ljude, neki su rodbina, neki su prijatelji, neki poznanici i svi znaju mene. To automatski – logistički i produkciono, olakšava snimanje jer te svi znaju. Mogu da pomognu i doprinesu filmu, dodaju neki svoj deo priči. Zato je i selo samo po sebi lik iz filma. Atmosfera kojom odiše selo je lik bez koga ne znam da li bi ovaj film funkcionisao.

Kako se javila ideja da se tragičnom pričom pozabavite filmski?

– Oduvek mi je bila tužna i teška, a kako sam odrastao i spoznavao koliko je lako povređenost pretočiti u inat unutar jednog odnosa, bilo da je bračni, bratski, odnos sa roditeljima, ili prijateljski – shvatio sam da želim njime da se pozabavim. U našem filmu neke stvari su zasnovane na istini, a neke zaista ekstremne, bavi se onim na šta je čovek spreman da bi došao do cilja, a da druga osoba ne bi dobala ono što želi. To je onaj srpski inat – „E, nećeš ti meni da uzmeš, nego ću ja tebi!“

Koje životne teme, osim odnosa braće, „Mudbrick“ obrađuje?

– Odnos između braće prikazuje činjenicu da najveća tragedija ne dolazi iz antagonističke sile, već iznutra iz čoveka. „Mudbrick“ se bavi istraživanjem dinamike skrivanja greha, krivice i odnosa prema prošlosti – tom cikličnom prirodom trauma i nasleđenim, traumama predaka. Fokusira se na ljudsku potrebu za iskupljenjem i istinom, i na posledice koje laži i tajne mogu nositi. Tematiziran je i odnos prema ženama u patrijarhalnoj porodici. Konkretno, u filmu naša glumica ubeđuje sebe da čini dobro zato što udovoljava suprugu, a takvo ponašanje je izraženo u mnogim zemljama sveta, posebno u malim sredinama. Glumica u momentu shvati koliko je zaglibila i koliko je daleko otišla, uništila sebe, svoju porodicu i ćerku. To su važne teme za ovaj film.

Interesantan je način na koji paganska religija prožima film, kako ste se sa njom upoznali?

– Čitao sam dosta štiva o slovenskoj mitologiji koja nije istražena. Omiljena knjiga kojoj se stalno vraćam je delo Luja Ležea koji je skupio jako lepu kompilaciju informacija vezano za slovensku mitologiju. To me je edukovalo, kao i priča sa stručnjacima. Jedan čovek nam je pomogao da sve u filmu od grobova do svega ostalog bude autentično. Mi smo inicijalno mislili da su stari Sloveni palili svoje mrtve, međutim, nisu. Imali su vrlo specifičan način zakopavanja mrtvih u kružnim grobovima, oko kojih se ređa kamenje. Pokojnici nisu zakopavani u zemlju, već stavljani na grob, a odozgo su se pravila brdašca, odakle je kasnije rasla trava. NJihova groblja su bila mnoštvo malih brda, i ona se pojavljuju u „Mudbricku“.

Pre nego što nam ispričate kako je došlo do saradnje sa holivudskim glumcima moram da primetim da sam glumca Joakima Tasića gledala u još jednom sjajnom folk hororu domaće i strane produkcije, a u pitanju je srpsko-britansko-nemački arthaus horor „Vampir“.

– Nisam gledao film „Vampir“, ali sam čuo finu kritiku, i voleo bih da ga pogledam i vidim kako su oni pristupili i poigrali se sa folk hororom. Joakima znam od svoje druge, treće godine, njegova i moja mama su bile najbolje drugarice u jednom periodu života, a mi smo se družili dugo i proveli jako lepe i bliske zajedničke trenutke. S godinama smo se razišli, međutim, u poslednjih par godina smo se opet spojili. Kada sam pisao scenario imao sam u glavi njega za taj lik, video sam ga u ulozi. Nekako se desilo prirodno, ne zato što je i ranije glumio u folk hororu koji ima sličnu premisu, već zato što se dobro snalazi u ovakvim začudnim ulogama i odlično ih nosi.

Rad i saradnja sa holivudskim glumcima

Glavne uloge tumače Filip Brodi i Endrju Hovard, glumci sa bogatim holivudskim iskustvom. Kako ste uspostavili saradnju?

– NJih dvojicu sam upoznao na seriji „The Outpost“ koja se snimala 2019. godine u Beogradu. Ja sam tada radio u režiji, kao asistent produkcije, i imao vrlo blisku saradnju sa glumcima tokom šest meseci snimanja, od toga da sam im donosio kafu do toga da sam im pravio radna naređenja… NJih je zanimala naša kultura i jezik i kliknuli smo. Nisu došli samo da odrade posao, sve im je bilo zanimljivo. Baš tada dok se serija snimala, moj prvi film je imao premijeru na Festu. Izostao sam sa snimanja sedam dana, pa se nekako pokrenula tema šta radim. Tada sam im ispričao tu istinitu priču i da planiram njom da se pozabavim. To im je bilo zanimljivo. Krajem 2019. u okviru programa za razvijanje scenarija Sundance Collab, uz mentorstvo Skota Kosara, scenariste „Mašiniste“ (The Machinist) filma sa Kristijanom Bejlom u glavnoj ulozi, napisao prvu verziju scenarija i ubrzo je poslao njima dvojici. Dopala im se sirovost, autentičnost i to nešto sa čim se nisu sreli u dotadašnjoj karijeri. I distributerima iz Amerike se svidelo što film ima neistražene motive slovenske mitologije, nešto autentično sprsko i stvari su počele da se sklapaju. Doduše, ne tako brzo – izbila je pandemija korona virusa, što je usporilo projekat, kao i finansijski momenat. U snimanje smo ušli 2022.

Prenesite nam atmosferu na snimanju?

– Endrju je maltene sa seta Kristofera Nolana došao na moj set, što je bilo neverovatno, ne znam sa čim to da uporedim, jer mi je Kristofer Nolan jedan od najvećih uzora. Bila je to velika privilegija, ali i izazov, u smislu – kako režirati takvog glumca, a da ne zvuči pretenciozno. Međutim, ja sam se jako brzo opustio, a oni su shvatili da je naš set – način rada na filmu u Srbiji intimniji i prisniji nego u Holivudu. Da smo mala ekipa koja diše zajedno, funkcioniše, to im je jako prijalo. Uvek se šalim sa tim kako smo imali mog ujaka koji je išao i svima u mesnoj zajednici sipao prebranac u tanjir, iako smo imali ketering. Vrlo intimno iskustvo. Endrju je bio plaćen da ostane samo 12 dana, ali mu se toliko svidelo da je o svom trošku ostao 25 dana sa nama. Potpuno je promenio ceo koncept – plan snimanja, što nam je i olakšalo i otežalo proces, jer smo sad imali slobodu da snimamo kad smo šta hteli.

Ispričajte nam neku anegdotu sa snimanja, verujem da je bilo sjajnih.

– Vezaću ih za Endrjua, on je sam po sebi malo šašav, ali je i rakija verovatno doprinela – zaista je ušao u lik, stopio se u ambijent i ne biste ga prepoznali u tom kostimu, među seljacima. Dve scene su bile zanimljive, u prvoj je trebalo sliku da razbije o koleno, što je odlučio da uradi glavom. To nije bila platnena slika, već drvo debelo nekoliko centimetara. Razbio ga je sebi o glavu i posekao se po sred iste. Pošto scena nije hronološki snimana, bilo je muka prekrivati ranu. Šminka je imala jako težak posao. Imali smo još jednu scenu razbijanja, ovog puta zida. A pošto Endrju „voli“ svojom glavom da udara stvari, odlučio se, umesto samo maljem, da se opet pripomogne svojom glavom. Bilo je zanimljivo.

Kako se Endrju izborio sa srpskim jezikom i specifičnim akcentom? Da ne znam, ne bih ukapirala da nije srpski, već holivudski glumac.

– I to je bilo zanimljivo, Endrju je imao težak zadatak da dosta replika nauči na iskvareno torlačkom dijalektu, koji se govori samo u tom i okolnim selima. On je mešan sa bugarskim toliko da ga mnogo ljudi ne razume. Međutim, glumcima su ljudi iz sela pomagali.

Kad smo kod spoja domaće i američke kinematografije, nedavno sam čula da je reditelji i scenarista sjajnih horora Robert Egers otkrio da je njegov najnoviji film – rimejk „Nosferatu“, delom bio inspirisan kultnim domaćim filmom „Leptirica“, Đorđa Kadijevića. Da li ste kroz saradnju bili u prilici da saznate koliko je srpska i jugoslovenska kinematografija poznata američkim stvaraocima i publici?

– I ja sam se iznenadio kada sam gledao taj panel Roberta Egersa, gde je pomenuo engleski naziv „Leptirice“ – She-Butterfly. On je tačno primetio da taj film ne shvata sebe ozbiljno i da je izuzetno naivan a taj je film uplašio celu jednu generaciju ljudi, uključujuči i vas pretpostavljam, sve ljude koje ja znam i mene. Svi smo se plašili jer nije bilo puno horor filmova sa naših prostora, naročito ne sa folklornim motivima. Ja na primer mnogo više volim Kadijevićevo „Sveto mesto“, za mene je to daleko bolji film, ali definitivno su oba filma sjajna ostavrenja koja su ostavila veliki pečat na srpskoj kinematografiji, a vidimo i na svetskoj. Što se tiče drugih naših popularnih filmova, na žalost ili na sreću, film koji svi znaju je „Srpski film“. Sada možemo da raspravljamo da li je taj film dobar ili ne. Ali je definitivno popularan.

Robert Egers je ozbiljan fanatik koji mnogo voli filmove, ipak, ne znam koliko drugi Amerikanci gledaju naše filmove. Ne bi me čudilo da su neke druge kultne domaće filmove, čije važnosti ni naši ljudi nisu svesni, gledali možda Kristofer Nolan, ili Spilberg. Ne možemo to da znamo. Ipak, nadam se da ćemo u budućnosti našim ostvarenjima uticati na svetsku kinematografiju.

Gledajući scene u kojima glavni junak Jakov gubi razum i Endrjuovu maestralnu izvedbu toga, pala mi je na pamet i gluma Izabel Ađani u kultnom filmu „Possession“ Žulavskog, gde glumica takođe maestralno izvodi scenu delirijuma. Koliko Vam je bavljenje unutrašnjim – duhovnim i mentalnim, egzistencijalnim stvarima bitno u stvaranju?

– Nije bila zamisao da Jakov u toj meri gubi razum, u kojoj je to Endrju sjajno izveo. Nadovezivao se na neke moje ideje i dramaturške sugestije i kako je film odmicao, on je postajao inkarnacija Velesa (boga podzemlja u slovenskoj mitologiji, prim. U. M.) U jednom trenutku otelotvorio je kako kao mentalna bolest zmija – produžena ruka Velesa (Veles u životinjskoj formi) ulazi u njega. Igrali smo se sa tim. I defintivno mi je jako važno bavenje duhovnim i mentalnim stvarima u filmu. Naročito što se moj prvi film bavi egzistencijalnim pitanjem, ali i postojanjem paralelnih univerzuma realnosti, pitanjima: zašto postojim, kako postojim, da li to što uradim ostavlja posledice na buduće, prošlo, sadašnje vreme. Sve te stvari su mi izuzetno bitne na nivou likova, protagonista. Taj mikorsvet koji se nalazi unutar likova je jednako bitan kao i sam scenario, dramaturški pristup i narativna struktura. Trudim se da se u svojim filmovima bavim time.

Tragom ostvarenja The Witch, Hereditary, „Sedmi pečat“, „Onibaba“

Da li biste pomenuli još neke indirektne inspiracije na „Mudbrick“?

– Pomenuo sam da sam veliki fan i „Leptirice“ i „Svetog mesta“, ovog drugog malo više. Od stranih sa folklornim motivima volim i modernije filmove kao što je The Witch pomenutog Roberta Egersa; porodična drama Hereditary, Arija Astera – sjajan film; Bergmanov „Sedmi pečat“ koji nije horor, ali odiše sjajnom atmosferom koja je u filmu lik, kao što smo se i u našem filmu potrudili da atmosfera bude. Tu je Kaneto Šindova „Onibaba“. Ti filmovi su bili inspiracija za atmosferu koju „Mudbrick“ ima.

Nolan se bolje i od Linčaod poigrao sa nelinearnim strukturama

Nedavno nas je napustio jedan od najvećih i najdražih stvaralaca Dejvid Linč. Da li je njegovo delo imalo uticaja na Vas i po čemu ćete ga pamtiti?

– Jako poštujem Dejvida Linča, on je reditelj koji je iza sebe ostavio neverovatne filmove i jedan pečat na kinematografiju koji nikada neće izbledeti. Pogledao sam apsolutno sva njegova dela, ali ne mogu da kažem da mi je omiljeni autor. Omiljeni reditelj mi je Kristofer Nolan, ne zato što smatram da je najbolji, već zbog načina na koji se izborio sa nelinearnom strukturom u filmu. Nolan je čovek koji je to najbolje „rešio“, od svih ljudi koji su se igrali sa nelinearnim strukturama, uključujući i Linča.

Autorski beg iz grada

Ruralni predeli su i u ranijim vašim radovima („Psi umiru sami“), bili mesto odigravanja radnje. Šta Vas intrigira kod zabačenih predela?

– Kao autor uvek tražim beg iz grada. U filmu „Psi umiru sami“ je to evidentno, jer protagonista traži beg. Inače, volim da istražujem autentična mesta koja nisu kod nas istražena, na kojima se retko snima, kao što volim da imam sveža lica, glumce koji se kod nas retko „koriste“. Tako je i sa lokacijama, kada vidite nešto što do sada niste videli, to doprinosi doživljaju gledanja filma. U našim filmovima i serijama, velika je verovatnoća da ćete se sresti sa već viđenim lokacijama. Ja prosto ne volim da na taj način prilazim filmu.