Njegov pogled prži objektiv: Fotografi o liku, delu i druženju sa Kojom iz Discipline kičme

Za muzičku atmosferu na izložbi pobrinuće se art-rok bend KOIKOI sa svojim Hali Gali prijateljima.

– Kad kažete Koja, verujem da od Vardara do Triglava ne postoji osoba koja bar nije čula za njega. Čovek čiji je rad obeležio novi talas, ceo jedan period i generacije od 1980-ih pa do dan-danas. NJegov lik i delo je od neizmernog značaja za razvoj rokenrola i andergraunda na prostorima bivše Jugoslavije. Prevashodno ideološki, u smislu posvećenosti, istrajnosti, beskompromisnosti i velike ljubavi prema najlepšem životnom pozivu, muzici – to kaže za Danas Emilija Đorđević iz benda KOIKOI.

Ona dodaje da je Koja oduvek bio pozitivan primer, imao direktan uticaj na njih svojom muzikom i autentičnošću u izrazu koju niko ne može da mu ospori.

„Ima jedna anegdota kad smo se Koja i ja zajedno našli na basketu i tada mi je rekao u svom fazonu: ‘Dobro igraš basket, ali dok ne čujem kako sviraš bas, ništa.’ Velika mi je želja da nekad u budućnosti dođe na naš koncert iako bih imala užasnu tremu… Zna se vrlo dobro ko je NAJBOLJI“, ističe Ema.

Zorica Kojić i Dragan Ambrozić, dizajnerka Dobrila Stevanić, kao i fotografi Goranka Matić, Predrag Popović Buca, Stanislav Milojković, Andreja Kmetović i Nemanja Đorđević, autori su ove izložbe, a stvaralac kome je izložba posvećena Dušan Kojić Koja svojim uticajem pomerio je granice jugoslovenskog i srpskog rokenrola. Scenu je obeležio radom u grupama Šarlo akrobata i Disciplina kičme.

O njegovom liku i delu kao i o druženju sa Kojom, za Danas govore autori izložbe.

Fotograf Stanislav Milojković (urednik fotografije u Danasu) kaže da muzika sastava Šarlo akrobata predstavlja njegov prvi susret sa Kojom, u periodu dok je još bio klinac. Potom je došla i Disciplina kičme, koja je pomerila dotad sve postavljene muzičke granice.

-Disciplina kičme, što se naslućivalo još kod Šarla, pomerila je granice iza kojih je sve otišlo jako, jako daleko. To mi se dopalo. U tom periodu počeo sam da radim za novine, sa Kojom sam se viđao po koncertima, tu i tamo, da bismo potom uradili intervju za omladinsku štampu posle koje je krenulo i druženje. Koja me je pozvao da mu radim, što bi danas rekli, promo fotografije i fotografije za ploče. To druženje traje, uspešno, četrdesetak godina“, priseća se Milojković susreta i ukazuje da je to vreme suštinski izgledalo drugačije – muzika se slušala sa ploča, kaseta, traka… CD, tačnije kompakt-diskovi su došli mnogo kasnije.

Poredeći periode, on primećuje paradoks, jer kako kaže: „Danas možeš bez ograničenja da daunlouduješ šta god hoćeš – sve je dostupno, a ljudi sve manje slušaju muziku.“

Upitan na koji način ga je susret sa Kojinim stvaranjem pomerio, on ističe da je muzika generalno nešto što ga i danas pokreće. „Muziku sam i pre tog susreta voleo. Znao sam da ona nema granica. Koja je uvek išao dalje, svirao čak i tehno. Tako i ja. Do dana današnjeg se nisam zaustavio, kao što ljudi obično stanu (zaglave se u određenom muzičkom periodu). U neku ruku, i meni je to bio posao, ne da sviram, nego da fotografišem muzičke događaje“, kaže Stanislav Milojković.

Upitan za njegov najdraži Kojin nastup, Milojković izdvaja koncert iz 1990-ih na Košutnjaku, koji je tada pohrlila da čuje nebrojana masa ljudi.

– Bio je to Kojin prvi dolazak iz Londona sa Gofie Bebe, tada najnovijom postavom, mislim da se održao negde na Košutnjaku, 1990-ih. Na njega je došlo pola grada, ludilo. Mislim da na kraju nisu svi ni uspeli da uđu na koncert kolika je gužva bila. To verovatno nije bio njihov najbolji koncert, ali je meni lično omiljeni. I jako sam voleo nastupe Discipline na Godo festu 1984, gde su svirali u predstavi Čekajući Godoa. To nije bio koncert, ali je bilo jako efektno“, priča sagovornik Danasa.

Inače, on je za ovu izložbu odabrao svoje fotografije, koje u jednom smislu predstavljaju vremensku kapsulu.

– Kopao sam po starim fotografijama sa početka 1980-ih, to je naravno sve na filmovima i uglavnom su crno-bele. To je bilo to lepo vreme – ističe Milojković. „Fotografisati Koju je uvek čast“, objašnjava on.

Nemanja Đorđević, urednik fotografije veb magazina Balkanrock, kaže da je Disciplinu kičme prvi put ukačio kad i Električni orgazam i Idole, još u osnovnoj školi.

– Prva kaseta koja me je uvela u rokenrol je bila Vlada i Gile – Rnr za decu. Kasnije je tu došla Disciplina kičme sa londonskom fazom. I Think I See Myself on CCTV je za moju ekipu i mene bilo nešto najbolje što smo čuli u tom trenutku. Neverovatan autorski izraz. Savršena ploča – ukazuje Đorđević.

On ističe da je izazov fotografisati Koju. „Koja je beskompromisan na bini, bez puno vidljivih emocija i pokreta. Izazov je napraviti dobru fotografiju na njegovim koncertima. Iskren da budem, pošlo mi je za rukom nekoliko puta, što može i sam Koja potvrditi“, kaže Đorđević.
Prema njegovim rečima, izuzetna mu je čast da bude deo postavke o Koji, kao i da izlaže sa veličinama kao što su Gordanka Matić i Stanislav Milojković.

– Lepo je što je izložba sačinjena od dela autora različitih generacija, bogatih fotografskih opusa ali različitih poetika, koje spaja posvećenost, autentičnost, ljubav prema rokenrolu i, u ovom trenutku najvažnije od svega – zajednički doprinos vizuelnom pamćenju jednog od najznačajnijeg rok muzičara, beskompromisnog autora, nepokolebljivog Dušana Kojića Koju – ističe Đorđević i dodaje da njegov vizuelni prikaz Discipline kičme obuhvata poslednje dve decenije benda.

Predrag Popović Buca, novinar i fotograf DŽuboksa i osnivač Popboksa, kaže da se ne seća prvog susreta sa Kojom, ali da se svaki susret sa njim vrti oko tri stvari: muzike, zvuka i stava. „To neponovljivo, neodoljivo trojstvo čini Koju“, kaže on.

– Kojino stvaralaštvo prevazilazi formu i granice muzike i meni je, pored direktnog utiska, uvek govorilo jednu stvar – kompromis je neprihvatljiv – ističe Popović, dok fotografisanje Koje oslikava rečima: „NJegov pogled prži objektiv.“

Od koncerata izdvaja Šarla na Pravnom fakultetu, kad su, usled propusta organizatora, nastupali bez bubnjeva, ali su u spontanoj i genijalnoj improvizaciji ipak izveli svoj ceo repertoar, oponašajući zvuk bubnjeva pevanjem i efektima. „Trijumf kreativnosti“, ističe Popović.

NJegove fotografije koje su izložene u postavci bile su namenjene specijalno za DŽuboksovu rubriku Dobri simboli, koju su pripremali i uređivali Saša Rakezić (poznat kao Zograf) i on.

– Sticajem okolnosti, izdanje Dobrih simbola sa Disciplinom nije nikad ugledala svetlo dana, tako da mi je bilo posebno drago da tada uređene fotografije ipak dođu do publike – više od 40 godina kasnije – kaže sagovornik Danasa.

Fotograf Andreja Kmetović Koju je prvi put iskusio na svojoj koži 1980-ih. NJegova muzika mu je uvek bila interesantna jer je sa „minimalnim instrumentima stvarao toliku buku“.

– NJegov mali tim bio je jedan gruv orkestar, njegov vrlo prepoznatljivi ritam me je pomerao u svakom smeru. Ja sam odrastao na EKV i Partibrejkers muzici, Kičma mi je uvek nekako bila suviše Off, ali kad sam ih prvi put uživo video na Akademiji, i kad sam osetio svu tu energiju, i bio gluv nakon koncerta par dana, nekako sam se ozračio celom tom muzikom. To se desilo pre Buka je u modi – seća se Kmetović.

Prema njegovim rečima, „Koja u svojim nastupima, intervjuima, uopšte pristupu muzici deluje kao: ja furam svoj fazon, sviđalo se vama to ili ne, boli me briga. Taj njegov bunt, jedan smer, uvek je bio i uvek ostao veoma originalan. Nešto kao moto ja protiv svih, i to mnogo cenim“, kaže Kmetović. On ističe da je Koja na bini relativno miran, no, „kad bi ubo onu magičnu notu, desio bi se mali poskok, i tada je ekipa dobivala signal – sad kreće gruv, sad ubacujemo u drugu brzinu, sad se pripremite za lansiranje“.

Iako ih je bilo puno, kaže Kmetović, tri nastupa iz Londona nikad neće zaboraviti. „Nastup kao Lost Children u sada nepostojećem legendarnom Markiju, gde su svirali ex-Yu obrade. Kao Disciplin A Kitchme pamti sve što je svirao na Kamdenu, Dublin Castle, Electric Ballroom koncerti su bili nezaboravni“, kaže on.

– Cela ta neverovatna energija i buka – ritam koji bi stvarali samo bas (pedale), bubanj i glas je teško opisati, to treba čuti, ogluveti, ozdraviti i onda shvatiti kroz šta ste bili samleveni i šta ste čuli – ukazuje Kmetović.

Svoj odabir fotografija za ovu izložbu opisuje kao „pentranje na tavan, kopanje po kutijama, traženje starih crno-belih fotki. Pričanje priča klincima o svom prijatelju koji svira čudnu muziku i kojeg bi želeo da vidi opet zdravog što pre“.

– Srećom u mom nekom organizovanom haosu našao sam ih. Te fotke su mi uvek bile drage, jer je svaka od njih jedna memorija, jednog trenutka iz jedne lepe prošlosti. Cela ta postavka Gofie-Beat-Black Tooth je imala tu iskrenu energiju, koja se nadam se vidi i na fotografijama. Najdraže su mi one ispred murala u Barnard parku (Kamden), gde je jedna i završila kao poleđina albuma CCTV. Ta epizoda je bila potpuna gerila akcija snimanja spota, slikanja i igranja basketa sa Kojom i ekipom – priča Kmetović.

On se priseća i 1989, koja je po njemu jedne od najboljih godina YU rokenrola, jer izlazi Zeleni Zub i planeta dosade, plus Kako je propao rokenrol film. „Dvostruki udarac Koje“, zaključuje Andreja Kmetović.