Mihajlo Pantić: Očaja imamo za izvoz više od litijuma 1Foto: Stanislav Milojković

Prava je stvar kada vam o piscima piše sam pisac, neko ko studentima prenosi znanja o književnosti, neko ko je godinama književni kritičar i ko je bio urednik Književnih novina i Književne reči u zlatnim godinama tih glasila, neko ko je i predani antologičar priča… Dakle, i učesnik i „svedok-saradnik“ naše književnosti još od kraja ’70-ih godina prošlog veka.

Mihajlo Pantić, onaj kome se „ponekad čini da ne radi ništa drugo nego da doručkuje, ruča i večera književnost“, u knjizi „Priče o piscima“ (Arhipelag, 2021) priča nam o poznatim piscima i NEverovatnim stvarima jer, „pisati priče o verovatnim stvarima zaludan je posao, ma šta o tome mislio onaj šetajući Grk“. Zato – o NEverovatnim stvarima jer, kako sresti Vinavera kada mu niste bili savremenik, kako se sećati, a da nas sećanje ne prevari. Ipak, ono sve što nam Pantić priča i te kako je značajno za nas jer nepogrešivo, „za večnost“, beleži pojedinosti o društvenom kontekstu u kojem pišu Ćopić, Andrić, Krleža, Pekić, Konstantinović, Pavlović, Aćin, Basara, Albahari, Livada, Tontić… Šta je sve mogla da znači ili ne znači književnost od doba kada je čitao knjige dobitnika NIN-ove nagrade koje je njegova majka kupovala pre više od pola veka, do skorašnjih dana kada je u dva mandata i sam odlučivao o najboljem romanu srpske književnosti upravo u tom žiriju.

O knjizi „Priče o piscima“ razgovaramo sa Mihajlom Pantićem, tim „ljutitim štreberom“, kako ga je nazivao Vujica Rešin Tucić…

Za razliku od mnogih pisaca, Pantić liči na svoje knjige baš kao što je i sam ustvrdio da pesnik Raša Livada liči na svoje stihove. Dakle, tu razočaranja nema.

* Minula je još jedna godina bez Sajma knjiga u Beogradu, u onakvom obimu kakvog ga pamtimo. U priči o Živojinu Pavloviću sjajno ste opisali atmosferu Sajma knjiga 1991. godine. Da li je Sajam knjiga mesto na kojem se precizno definiše atmosfera u društvu, evo, čak i kada ga nema zbog korone?

– Odgovor je, naravno, potvrdan. I kako je stao u jednu rečenicu, hteo bih najpre da kažem nešto o (ne)prilikama u kojima vodimo ovaj razgovor. Ovo su neregularna vremena. Dobro, a koja nisu, zapitaće se neko. U redu, svaka su takva, ali su ova baš-baš neregularna, u mnogom pogledu. Zadržaću se na argumentu stečenom na osnovu pređašnje stečenog iskustva. Prvo ozbiljnije književno veče na kojem sam učestvovao pre četrdeset godina, koliko inače objavljujem, organizovano je u znak protesta zbog zatvorske kazne Gojku Đogu samo zato što je pisao pesme. Potom su minule decenije i ja sam naivno u nekom trenu pomislio da je ovo društvo, bar kada je o umetnosti reč, konačno završilo sa cenzurom. Izgleda da ipak nije. Naprotiv, vlast i njome uplašeni ljudi pribegavaju joj vrlo izdašno. Od nedavnih vremena počelo je sa zabranama Petričićevih i Koraksovih karikatura, verovatno zato što se oni koji su na njima prikazani osećaju neprijatno, ali je onda arogantna glupost pomešana sa strahom pustila pipke na sve strane. Peci Popoviću je „otkazano“ veče u Vršcu, Žarku Trebješaninu u Aleksandrovcu (ej, reč je o knjizi o snovima), Jeleni Lengold nije dodeljena nagrada „Mika Antić“ iako je žiri doneo takvu odluku i, najzad, kao krunu svega, Filmski centar Srbije uputio je novogodišnju čestitku trojici eminentnih reditelja. O knjigama, filmovima, izložbama i koncertima govori se onako uzgred, reda radi. Eto tako se danas i sa Sajmom i bez njega može definisati atmosfera u društvu. A to je tek jedan manji, ali nimalo beznačajan lakmus-indikator doba koje, zacrnjeno koronom i litijumom, upravo živimo.

* Posebno mesto u knjizi posvećeno je pesnicima. Iz knjige saznajemo da je Raičković, veliki naš liričar, smatrao da su opšte prilike oduvek protiv poezije, što je, međutim, znak njene snage i njene neophodnosti. I iz priče o Raši Livadi vidimo koliko poeziju iskreno volite, iako pišete samo prozu. Ako je Raičković u pravu, šta je snaga poezije danas?

– Poezija je drugo ime za suštinu umetnosti. Gde nje nema, bez obzira na oblik u kojem se javlja, ne može biti govora o umetničkom delu. A to što je poezija u stihu, ne samo po mom uverenju, i dalje najbolji deo ovdašnje kulture, i što se, uprkos toj činjenici, nalazi na njenoj margini, takođe mnogo govori o vremenu koje nam je odlukom sudbine pripalo.

* Onda je pesnik Vojislav Jovanović iz vaše priče u pravu kada kaže: „Nema ništa između rođenja i smrti… ako nisi pisao poeziju“?

– Pesnici su, ili bi bar trebalo da budu, povlašćena bića, činjenicom da imaju sposobnost izricanja smisla u najsažetijem mogućem obliku. Kakva je to moćna prednost u odnosu na svet koji ne prestaje da brblja, uprazno melje i truća, u različitim žanrovima, počev od beskonačnih i bezobalnih političkih tirada. Nema utehe u tome što će poneki pesnik posle odlaska sa ovoga sveta dobiti ulicu ili će njegovo ime poneti neka osnovna škola, možda i biblioteka. To je, naravno, lepo, ali su za života oni mahom osuđeni na proizvodnju nesporazuma sa jedne strane, ili na sašaptavanje sa samim sobom, sa druge. I eventualnu naklonost ponekog preostalog čitaoca, kakvim se smatram, evo već decenijama.

* Važna je vaša priča o putovanju vozom sa Radomirom Konstantinovićem iz Sarajeva 1989. godine kada ste se zajedno vraćali sa osnivačke skupštine Nezavisnih pisaca Jugoslavije. Konstantinović je ustvrdio da je očajanje jedini preostali znak autentičnosti današnjeg čoveka, a vi ste okarakterisali vaše okupljanje tada u Sarajevu kao „jedva čujan glas očajnika“. Da li mi zaista živimo ovde gde „očaj pada na plodno tlo“?

– Voleo bih da mogu da odgovorim da nije tako, ali me i minula stvarnost i sadašnjost demantuju. Imamo očaja za izvoz više od litijuma. Pritom, nije ga potrebno iskopavati, lebdi u zagađenom vazduhu.

* U priči o Basari opisali ste i kako ste i vi „ušli“ u književnost… Kada ste pročitali njegovu ranu prozu, shvatili ste da „samo treba uobličiti vlastitu egzistencijalnu frku“ i zaključili: „valjda je to književnost“.

– Obično se tako počinje. Mladi čovek se obazre u svetu, oseti sopstvenu nesnađenost, i počne o tome da piše. Moja prva knjiga nosi naslov „Hronika sobe“, mislim da on dovoljno govori o izlasku iz ličnog, sobnog svemira u uskomešani svet, prepun ljudi nalik nama koji se pitaju šta da čine sa sopstvenim životima. Pisanje u svemu tome nije najgori izbor. Ali, postajete pisac tek kada knjige koje pišete osim tog primarnog osećanja počnu da posreduju i neko znanje opštijeg značaja, i kada postanu važne i za druge. U kolikoj meri, i kako, na to pitanje odgovaraju čitaoci.

* „Dobra priča mora prećutati taman onoliko koliko je rekla“, velite povodom toga što niste u jednoj priči na preporuku Dragoslava Mihailovića izbacili poslednju rečenicu. Ima li nečega što ste prećutali u svojim pričama?

– Naravno. Ne mora sve biti rečeno, treba uvažiti čitaoca. A ima i priča koje se iz raznih razloga opiru da budu zapisane.

* Govorite i o susretima sa piscima za koje mislite da je bolje da se nisu ni desili, jer „ne valja upoznavati ljude čijim ste se knjigama divili, malo ko od njih liči na svoje knjige“. Koji posebno pamtite?

– Bilo je dosta takvih. Nije korektno da im pominjem imena jer su otišli u bolji svet. A mislim da se to može videti i na osnovu onih „kojih nema“ u mojoj knjizi.

* Borislav Pekić je za Vas „Okean Pekić“. Kažete da je u njemu, „donkihotovskog“ izgleda, bilo 12 pisaca. Ipak, niste u priči otkrili koji je vaš?

– Pekić je vrhunski romansijer, jedan od najvećih koje srpska književnost ima. Neću nikoga iznenaditi ako kažem da se knjizi pripovedaka „Novi Jerusalim“ stalno vraćam, jer je smatram genijalnom. A verovatno i zbog toga što i sam pišem priče. Uzgred budi rečeno, ta knjiga nije dobila Andrićevu nagradu, a podigla se književna prašina kada jedne godine nije dodeljena zbog prosečne produkcije.

* Potvrdili ste da „samo iz preobražene tradicije nastaje nova književnost, nema iz čega drugog, i to je jednostavno, onako kao što drvo niče iz zemlje“. Tako se Branko Ćopić „naslanjao“ na Kočića, a svi nakon Ćopića možda „rade zaludan posao“, kako kažete, jer pišu priče posle njega. Tvrdite da je upravo Ćopić poslednji izvorni pripovedač srpske književnosti. Zašto tako mislite?

– Promenjena je književna paradigma, promenjena je epoha, promenjena je društvena funkcija književnosti. Sve je promenjeno, ali je zapravo ostalo isto, računa se jedino, što bi rekli ruski pripovedači od kojih smo svi učili, ima li ili nema talenta.

* Da završimo rečima Miodraga Perišića, koji kaže da su „jezik i tekst ostrva nade u vremenima očaja“. Slažete li se sa nekadašnjim glavnim urednikom „Književnih novina“, čiji su čuveni uvodnici čitani ranom zorom po objavljivanju?

– Nisam smislio ništa efikasnije za odbranu od iskušenja sa kojima nas život suočava. A i kada bih, nekim čudom, iznašao neki novi vademekum, kasno je da menjam profesiju.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.