Oda životu bez kompromisa: In Memoriam Teofil Pančić (1965 – 2025) 1

Foto: Amir Hamzagic/ATAImages

Komemoracija povodom smrti Teofila Pančića, novinara, kolumniste Vremena i Danasa, pisca, književnog kritičara i strasnog ljubitelja i čitaoca knjiga, koji je preminuo u nedelju u 60. godini posle duge i teške bolesti, biće održana u petak, 7. februara, u Dvorani Kulturnog centra Beograda u 13 sati, saopštila je redakcija nedeljnika Vreme.

Ispraćaj na kremaciju je u subotu (8. februar) u 13.30 na Novom groblju u Novom Sadu.

„Vreme“ se oprašta od kolege i prijatelja sa više tekstova i na naslovnoj strani broja koji izlazi danas (6. februara).

Novinari, „trudbenici“, što bi rekao Teofil, biraju one koje će pitati po čemu će ga pamtiti, mogu li da podele neko sećanje na njega.

Filozof, kritičar, prevodilac Ivan Milenković i član žirija za Ninovu nagradu u vreme kada je njime predsedavao Teofil Pančić, oprostio se od svog prijatelja tekstom „Pisao je kao da ga đavoli gone“ u kome, između ostalog kaže da je iza Teofila ostao ambis koji se otvori kada se pomere tektonske ploče, kao i da taj ambis ne vredi zatrpavati „ne samo zbog toga što je nemoguće zatrpati ga, već zato što mora da ostane tu, takav kakav je: strašan i veličanstven“, napisao je Milenković.

Kaže za Danas da će Teofila pamtiti prvo po tome kako jednim prstom pritiska tipke na tastaturi, po očima, po tome kako zabacuje dugu kosu.

– Pamtiću ga po suzdržanom osmehu i po ozbiljnosti. Po tome kako se na njegovom licu videlo sve (ni brada mu nije pomagala). Pamtiću ga po tome kako je u javnosti umeo biti hinjeno ljut i strašan i kako je u nejavnom životu, posle prave ljutnje, postajao blag. Pamtiću ga po tome koliko je uspevao da razume i ono što se opiralo razumevanju i koliko nije pokazivao nikakvo razumevanje za hulje. Pamtiću kako smo, okruženi hiljadama njegovih knjiga, pokušavali da dođemo do one koja se, prirodno, nalazila na samom dnu impresivne gomile (on sedi i dobacuje, a ja crnčim) – kaže Milenković i nastavlja o onome što neće zaboraviti.

– Neću zaboraviti da je više nosio svet u sebi nego što je bio u svetu. I da je, na moje užasavanje, voleo škembiće u saftu. Neću zaboraviti ni to da ni od koga nisam naučio više nego od njega, pa i to šta je zagonetni mrmoljak. Zapamtiću da njegov život nije bio u stvarima. Pamtiću kako se, oko tri izjutra u zagrebačkoj Esplanadi, umešao u razgovor dvojice kelnera o Krležinim „Glembajevima“. Pamtiću kako je od radoznalosti umeo da zine i kako mu je mrena dosade prekrivala lice pred banalnošću. Pamtiću koliko je umeo biti težak kada je trebalo da vodi računa o sebi i koliko je voleo Olju. Neću zaboraviti kako piše u autobusu i kako halapljivo čita. Kako u nedoba pokušavamo da se iz Pančeva prebacimo do Beograda i kako nam staje šleper jer ga je vozač prepoznao. Neću zaboraviti kako je krenuo da pregazi brabonjke (njegov izraz) koji su ga napali metalnim šipkama. I kako je uvek bio tamo gde je trebalo da bude. Nikada neću prestati da osećam ponos što mi je dopustio da mu budem prijatelj – ističe Ivan Milenković.

„Političke eseje Pančić je pisao praktički do kraja“, navodi novinar, kolumnista i filmski kritičar Jurica Pavičić.

„Posljednjeg je objavio dvadesetak sati prije smrti. U njima sa silnim entuzijazmom prati studentske nemire koji su buknuli baš u gradu koji je odabrao za život – u Novom Sadu. Aktualni studentski bunt bio je i još jest realizacija onog što je Pančić trideset godina zagovarao, što je trideset godina esejistički poticao. Stoga je dubinska, do neba vapeća nepravda što Pančić nije poživio da svjedoči posljednjem poglavlju“, napisao je između ostalog Pavičić, opraštajući se od svog prijatelja i kolege.

Novinarka Vremena Jovana Gligorijević kaže za Danas da je možda prepatetično i preterano, ali da je zaista istina, da nije bilo Teofila Pančića, njoj u životu nikad ne bi palo na pamet da se bavi novinarstvom.

– Kad sam studirala filozofiju u Beogradu mislila sam da ću se baviti filozofijom, a ako mi se baš posreći da se zateknem u Vremenu, radiću tu zato što sam obožavala Teofilove kolumne. Moj prvi susret sa političkom štampom, sa kolumnom kao formom je bio tokom protesta 1996-97. godine. Vreme je uvek bilo u mojoj kući od prvog broja, ali sredinom devedesetih počinje moje interesovanje za društvo, politiku, jer zaboga, cela zemlja je bila tad na ulici. Počinjem da čituckam Vreme, ali najviše Teofilove Nuspojave, a onda otkrivam i njegovu književnu kritiku i čitam knjige po njegovim preporukama – kaže Jovana dodajući da je u Vremenu počela da radi mnogo pre nego što je mislila i postala novinarka ovog nedeljnika.

– Teofila sam viđala, on je uvek bio pristojan a onda sam napisala za Vreme uživanja tekst o Džarvisu Kokeru i Teofil me je jednom zaustavio u hodniku i rekao: „Odličan ti je tekst o Džarvisu“. Iako već novinarka Vremena, kad sam to čula mislila sam da ću da se onesvestim jer je meni Teofil Pančić rekao da mi je dobar tekst – naglašava Jovana dodajući da više nije sigurna kada je njihovo prijateljstvo počelo.

– …Ne znam kad smo postali ljudi koji sede zajedno u kafani, učestvuju zajedno na tribinama, na događajima i kako me je usvojio… Ima jedna tužna stvar – dodaje Jovana – Nedim Sejdinović mi je nedavno rekao da je poslednji Teofilov nastup bio baš u mom Kragujevcu pre dve godine i da posle toga više nije bio u stanju da govori nigde. Pre toga se Teofil u svom stilu zamerio Kragujevčanima, jer je nešto negativno pisao o Smaku. Meni je bilo divno što je on to napisao, a onda četiri dana kasnije došao na tribinu u Kragujevac. To je izgledalo potpuno nenormalno budući da su neki ljudi da bi ga nervirali došli u majicama Smaka. Svi oni su završili na kraju u kafani sa nama. Na tribini je bilo pitanja, Teofil im je i dalje oponirao ali ih je kupio – prisetila se Jovana Gligorijević.

Na društvenim mrežama, koje Teofil nije voleo kako kažu oni koji su ga poznavali, njegove su fotografije.

Trude se znani i neznani da se oproste od svog omiljenog pisca, kolege, prijatelja, saradnika, poznanika birajući manje prigodne, a više nekovencionalne načine za to.

Znaju da bi se Teofil grozio preterivanja u svakom pogledu.

„Neće više imati ko da nas grdi“, stoji između ostalog u jednoj od objava.

Dramaturškinja i profesorka FDU Ksenija Radulović opraštajući se od Teofila Pančića podseća da je kada je umro Miljenko Smoje jedan hrvatski kolumnista napisao nekrolog u dve kratke rečenice:

„Umro je Miljenko Smoje. Ko zna ko je bio Smoje – zna, ko ne zna – ne vredi mu objašnjavati“.

„Pa ipak, možda vredi ‘objašnjavati’ ko je bio Teofil Pančić“, kaže Ksenija za Danas, dodajući da je i Teofil sam dosledno objašnjavao šta god je bilo potrebno.

„I onda kada je malo ko bio kadar da čuje: ko zbog, može biti, nedostatka kapaciteta da čuje, a ko zato što je oportuno procenio da mu nije isplativo da čuje. Možda vredi podsetiti, baš u njegovom stilu, ‘čega je ime Teofil Pančić?’“, smatra Ksenija.

„Teofil Pančić je ime časnog i odvažnog novinara i publiciste, to je ime onoga koji se i u ovakvoj žabokrečini od javne scene usuđuje da rasuđuje svojom glavom, i sasvim mirno pristaje na cenu koja mora da se plati. Ime autora koji se ne libi da ide uz vetar, nehajno prema tihoj većini koja se međusobno ljubazno osmehuje da slučajno ne izgovori nešto što nije ispražnjeno od svakog smisla, da slučajno ne iskorači iz svoje udobne prazne ljušture. Ime onoga koji ne kalkuliše, i onda kada je jasno da će prolaziti kroz kojekakva čaršijska ‘opanjkavanja’, nekada i od strane ,’svojih’“, podseća sagovornica Danasa.

Dodaje da je ovo poslednje umelo da bude posebno mučno.

„Ali malo ko je kao čovek kojem je ime Teofil Pančić uspevao da ne zameri mnogo, da ne bude osvetoljubiv, da ne uzvraća istom merom, da blagonaklono kaže ‘Ma pusti…’“, ističe Ksenija.

Kako kaže, Teofil Pančić je ime čoveka koji je na javnoj sceni kao malo ko bio lišen žudnje za (malo)građanskim vertikalnim napredovanjem, sasvim distanciran od interesnog umrežavanja, osvajanja pozicija moći, imperativa nezameranja kad i kome nije zgodno…

„Ime čoveka koji je kao malo ko bio imun na sticanje i upražnjavanje onog lajfstajla koji, pored svega ostalog, služi poput ulaznice (ausvajsa) za ovaj naš tugaljivi varoški fenseraj. Uostalom, proslavio je ,’osamdesettrojku’ u svojim kolumnama, malo koja linija gradskog saobraćaja doživela je takvu literarizovanost“, zaključuje Ksenija Radulović.

Od Teofila Panćića oprostila se novinarka Vremena i pomoćnica glavnog i odgovornog urednika Jelena Jorgačević,

Otišao je Teofil, do kraja svoj, a ujedno naš i Oljin
Biografska crtica bi glasila – bio je urednik kulture i dugogodišnji kolumnista „Vremena“; malo bliže, njegove „Nuspojave“ su sama srž „Vremena“, znak raspoznavanja da smo ti koji smo, a njegove književne kritike predstavljaju vrh ovog žanra.
Pisanje je bilo njegov život. Igrao se rečima, tkao svoje izraze sa neverovatnim osećajem za jezik i vispreni cinizam. U svom originalnom i raskošnom stilu, kao i načinu na koji je secirao stvarnost, nije imao prethodnika, niti će imati naslednika. A mnogi su pokušavali, i dalje pokušavaju, da ga imitiraju. Međutim svi ti pokušaji izgledaju groteksno, preterano…
U redakciji je to pomalo i predmet šale.
Stigne nečiji tekst, počnemo da čitamo i odmah prepoznamo: „Evo ga, i ovaj pokušava da bude Teofil“, zakolutamo očima, pa brišemo.
Gutao je Teofil strastveno knjige i članke, gledao predstave…
U zemunskom stanu, izgledalo mi je kao da su on i Olja gosti u prostoru gde žive knjige, toliko odomaćene da su zauzele svaki slobodni kvadrat; u novosadskom, kada je već bio vezan za krevet, pored kreveta je stajao sto na kojima su bile poređane knjige u veoma visokim kolonama, kao nekakav zid između Teofila i nas koji smo dolazili da ga posetimo.
Čitao je sve, ali bukvalno sve. Bio je erudita u pravom smislu te reči. Ipak, pisao je književne kritike samo o knjigama koje su mu se dopadale.
Jednom me je, kada je dobio koronu, zamolio da mu donesem ono najosnovnije, a na spisku – pet dnevnih novina. NJegovo razumevanje stvarnost, preciznost u imenovanju pojava i opisima ljudi, nije moglo biti tako suštinsko da nije tu stvarnost pratio u svim njenim oblicima.
Teofil nam je bio kolega i prijatelj. Postoji jedna priča o čoveku koji saznaje da je teško bolestan, pogleda svoj život unazad i shvati da će ostatak života provesti upravo tako kao što je do tada živeo.
Jer jeste živeo ono u šta je verovao, onako kako je smatrao da je ispravno, bio okružen pravim ljudima i radio je ono što je voleo. Tako je bilo i sa Teofilom.
Do samog kraja ostao je isti – hrabar, sa puno duha, radoznao, pisao je i pisao, pratio sve što se događa…
Kada bolest u jednoj kući dugo traje, desi se da se ona zavuče u svaku poru te kuće, da kada uđete, osetite onu mučnu atmosferu.
Sve je bilo suprotno kada bismo išli kod Teofila i Olje.
Smejali bismo se, pomalo ogovarali čaršiju, pričali o politici…
I sve je to bila jedna oda životu koji se vodio bez kompromisa.
Jelena Jorgačević