Oliver Frljić: Nikad me nije zanimao malograđanski koncept kulture koji se uglavnom događa u našim kulturnim institucijama

Frljić za Jutarnji.hr otkriva da se iz Hrvatske udaljio jer se, osim napada na njega, krenulo i na članove njegove porodice, što je način na koji radi mafija, naročito dok je bio intendant HNK-a u Rijeci.

„Tadašnja predsednica Hrvatske i predsednik HDZ-a dali su zeleno svetlo da me se može napadati u bilo kom kontekstu, verbalno i fizički. Od tada sam više radio u inostranstvu, primarno u Nemačkoj. Volim hrvatsko društvo, ovde imam prijatelje, ovde sam počeo pozorišnu karijeru i napravio neke značajne stvari, ali mi smo kao društvo u procesu tranzicije koji nikako da se završi, ne znamo kuda idemo. Lako je proizvoditi političke algoritme koji uzrokuju podele i na njima politički parazitirati. Sa razvojem tehnologija to je sve lakše. Mi još nemamo konsenzus o tome ko je pobedio u Drugom svetskom ratu. Ekonomski smo najgori u evrozoni, a stalno nas se pokušava uveriti da nije tako, iako građani osećaju da jeste, a politička promena se ne događa jer je svako ko javno kritikuje političku nomenklaturu optužen da ne voli dovoljno ovu zemlju. U toj situaciji su odgajane mlade generacije”, govori Frljić.

„U Nemačkoj je situacija jako problematična. Nemačka otvoreno daje podršku politici koja radi etničko čišćenje. Govorim o situaciji u Gazi. Nemačka ni na koji način nije uspela da razluči svoju političku odgovornost za ono što se dogodilo u Drugom svetskom ratu niti je razvila političku odgovornost za ono što se događa u Gazi i na Bliskom istoku. U Americi u političku igru može ući samo onaj ko ima više kapitala. A Evropa je pogubljena, zavisna od Amerike”, ističe Frljić.

Priznaje da se trudi što manje da prati politiku, a u jednoj fazi života dnevno je provodio šest do sedam sati prateći vesti.

„Doživeo sam 50. i postao većinski vlasnik svog života, ali ne verujem da se nešto može suštinski promeniti. Lobiji koji kreiraju politiku imaju takvu moć da je nevažno ono što se pojavljuje kao volja građana na izborima. Demokratija bi trebalo da ima mehanizme za integraciju onih koji nisu većina, ali ne tako da im izbriše veliki deo identiteta kao što je Nemačka napravila sa ljudima koji su doselili iz Turske ili bivše Jugoslavije kao gastarbajteri. Amerika je nastala tako što su ljudi iz Evrope počinili genocid nad onima koji su već tamo bili, a danas ta ista zemlja zatvara svoje granice i pretvara se u fašističku zemlju koja koristi demokratske institucije za fašistoidne politike. Savremeni fašizam ne isključuje demokratiju”, objašnjava Frljić.

Tvrdi da su neki njegovi kolege arapskog, palestinskog ili jevrejskog porekla u Nemačkoj dobili otkaze jer su javno kritikovali ono što Izrael radi u Gazi, a iz istog su razloga najveće medijske kuće otpuštale novinare.

„U Nemačkoj se događa neka vrsta filosemitskog makartizma gde se filosemitizam koristi kao batina za ućutkavanje svih kritičkih glasova. Ne vidim da se nešto dobro može tamo dogoditi. Mislim da će nakon sledećih izbora, ili onih nakon njih, neko napraviti koaliciju sa AfD-om koji koristi filosemitizam da bi širio islamofobiju. Iz Nemačke sam otišao, neću tamo više raditi. Radiću gde stignem”, otkriva Frljić.

„Bavio sam se mišlju da se preselim u Urugvaj, u Montevideo, jer to je zemlja veličine Hrvatske koja dobija 90 posto energije iz obnovljivih izvora, klima je dobra… Privlači me Južna Amerika, ali mislim da su ta društva stalno u procesu destabilizacije od strane SAD-a. Rado bih živeo i u kontinentalnoj Istri, u nekom malom mestu. Razmišljao sam o Pazinu. Ako je čovek dobar sa sobom, može mu svuda biti dobro”, ističe Frljić.

„Nikad me nije zanimao malograđanski koncept kulture koji se uglavnom događa u našim kulturnim institucijama. Više me je formirala konceptualna umetnost nego pozorište. Kada sam studirao na Akademiji u Zagrebu, ono što se tada tamo prenosilo kao znanje bilo je u najboljem slučaju 19. vek. Ne vidim se kao provokator. Oni koji me prozivaju očigledno nemaju pojma čime se bavim. Doživljavam pozorište kao skupe naočare kroz koje gledam svet i to mi pomaže da se ja promenim. Odustao sam od zabluda da umetnost može menjati ovaj svet”, kaže Frljić, napominjući da umetnost uvek govori o političkim temama.

„Ignorisati rat u Gazi dodatna je dehumanizacija tih ljudi. Ne govoriti o problemima u ovom društvu vrlo je jasna politička odluka. Ponosan sam na ono što sam pokušao da napravim na području političkog teatra”, priznaje Frljić i dodaje da se zbog toga u Nemačkoj susreo sa pokušajima cenzure.

„Nemačka je nastala na ekonomskoj eksploataciji gastarbajtera koje je onda htela da izbaci, nikada nije prošla ozbiljnu denacifikaciju. Nisam imao iluzija o toj zemlji koja je prouzrokovala toliko razaranja i oduzela ljudske živote, a danas je prvak u militarizaciji. To društvo nije tako liberalno kakvim se predstavlja. Plašim se onoga u šta bi se Nemačka mogla u budućnosti pretvoriti. Sa ratom u Ukrajini u Nemačkoj je stvoreno javno mnjenje da nismo mi više najgori, jedna vrsta relativizacije zločina iz Drugog svetskog rata kroz ovaj rat”, zaključuje Frljić.