Otpor zahteva mnogobrojne male heroje, obične ljude, sve nas

– Za mene je Jugoslavija inspiracija i opomena, ako je shvatamo kao politički i ideološki koncept, a ne kao teritoriju, naročito danas, kada živimo u takozvanom neoliberalnom kapitalizmu – koji je kod nas pre divlji kapitalizam.

A smatram da je film najbolji način da kao umetnici kreiramo i predlažemo neke nove, bolje svetove, ili da ih se sećamo – kaže u razgovoru za Danas rediteljka i vizuelna umetnica Marta Popivoda.

Nekada vodeća predstavnica teorijsko-umetničkog aktivizma u okviru TkH – Teorija koja Hoda (nezavisna platforma koja okuplja teoretičare i umetnike iz oblasti performansa, pozorišta, filma, vizuelnih umetnosti…), danas živi i radi u Amsterdamu, gde predaje filmsku režiju na Univerzitetu SNDO.

U Beograd je stigla juče, zbog premijere svog novog nagrađivanog dugometražnog dokumentarnog filma “Pejzaži otpora”, koji će biti prikazan u okviru srpskog takmičarskog programa ovogodišnjeg međunarodnog festivala Beldoks, koji je otvoren 9. septembra.

Ovo izuzetno ostvarenje stiže pred našu publiku posle velikog uspeha i svetske premijere na 50. jubilarnom festivalu u Roterdamu, nagrada na Cinema du Reel festivalu u Parizu, u Koreji, Solunu, gde su “Pejzaži otpora” osvojili nagradu Zlatni Aleksandar, Sarajevo film festivalu i nagrade Srce Sarajeva za najbolje dugometražno dokumentarno ostvarenje.

Kakva su bila vaša očekivanja sa “Pejzažima otpora”, i kako doživljavate sve te nagrade koje ste dobili na raznim stranama sveta?

– Vrlo smo srećni, mislim na celu ekipu filma, zbog interesovanja i promišljene a opet tople recepcije publike, kritike i festivala, koja prati ovaj dokumentarac još od Roterdama.

Nagradama se nismo nadali, jer kad praviš film ne misliš o priznanjima, već o ljudima koji će ga gledati. Nagrade te, međutim, uvek lepo iznenade i obraduju!

Kuća Grasshopper Film otkupila je prava za nebioskopsku i digitalnu distribuciju “Pejzaža otpora” u Severnoj Americi. Šta to znači za prikazivanja ovog dokumentarca?

– To je zaista uspeh, pre svega, jer znači da ovaj film, iako je duboko ukorenjen u našem lokalnom kontekstu i istoriji, ima univerzalniju priču, i snažne emocije koje dodiruju ljude sa različitih kontinenata.

Radujemo se činjenici da će kroz distribuciju u Severnoj Americi film videti mnogo ljudi, a pored toga, Grasshopper je za mene najzanimljiviji distributer nezavisnih, art-house i dokumentarnih filmova.

Nismo mogli ni da zamislimo boljeg partnera za distribuciju “Pejzaža otpora”.

Oni imaju veoma pažljivo odabranu selekciju umetnički moćnih filmova, i distribuiraju neke od najzanimljivijih savremenih autora, kao što su Claire Denis, Tsai Ming-liang, Hong Sangsoo, Pedro Costa, Pietro Marcello, a iz našeg konteksta tu je i naš dragi kolega Ognjen Glavonić.

U čemu je bila inicijalna “kapisla” da napravite dokumentarac koji je vremeplov u doba jugoslovenskog antifašizma i Drugog svetskog rata, i da radu na njemu posvetite gotovo deset godina?

– Da, čitav proces trajao je jako dugo, više od decenije, i započeo je pre nego što sam napravila svoj prvi dugometražni film “Jugoslavija, kako je ideologija pokretala naše kolektivno telo”, prikazan na 63. Berlinalu i MoMA NYC.

Rekla bih da je proces imao dve intenzivnije faze rada – na početku, kada sam upoznala Sonju Vujanović i poželela da napravim film sa njom, posle čega je usledio dug period razgovora i intervjua, i poslednjih par godina, kada sam intenzivno snimala Sonjine zadnje dane i montirala film.

Inicijalna “kapisla” da ga napravim bila je ideja i emocija, snažno prisutna u Sonjinoj priči, a to je da je otpor uvek moguć.

Koscenaristkinja filma Ana Vujanović i ja želele smo da zabeležimo to i prenesemo dalje, jer je nama taj životni stav da je otpor uvek moguć, bilo ono što je najznačajnije i najinspirativnije u Sonjinoj priči, i mislim da je i nas promenilo.

 Dokumentarac “Jugoslavija, kako je ideologija pokretala naše kolektivno telo” takođe je nagrađivan na svetskim festivalima. Šta pokreće vašu inspiraciju ka političkim, ideološkim i istorijskim temama?

– Smatram da kroz umetnost ne možemo direktno da menjamo društvenu realnost oko sebe, ali da je film najbolji način da kao umetnici kreairamo i predlažemo neke nove, bolje svetove, ili da ih se sećamo.

Zato moj rad istražuje tenzije između sećanja i istorije, kolektivnih i individualnih tela, kao i ideologije i svakodnevnog života, sa posebnim interesom za antifašističke i feminističke potencijale jugoslovenskog socijalističkog projekta.

Za mene je Jugoslavija inspiracija i opomena, ako je shvatamo kao politički i ideološki koncept, a ne kao teritoriju, naročito danas, kada živimo u takozvanom neoliberalnom kapitalizmu, koji je kod nas pre divlji kapitalizam – on briše javni sektor i samu ideju socijalne pravde, i ponovo uspostavlja, odnosno, značajno radikalizuje klasno društvo i nejednakost među ljudima koje takvo društvo nosi sa sobom.

Kako ste došli do glavne junakinje “Pejzaža otpora”, levičarke Sofije Sonje Vujanović i njene životne storije?

– Sonju sam upoznala kao baba-strinu Ane Vujanović, koja je moja dugogodišnja saradnica i koscenaristkinja ovog filma.

Želela sam da je upoznam jer smo Ana i ja, kao deo kolektiva Teorija koja Hoda tada, pre više od deset godina, bile vrlo aktivne na nezavisnoj, politički levo orijentisanoj kulturno-umetničkoj sceni u Beogradu, i šire na teritoriji Jugoslavije.

Sonjino iskustvo činilo mi se jako važnim i relevantnim za razumevanje savremenog konteksta. U međuvremenu je postalo još relevantnije, sa jačanjem desnih politika i profašističkih diskursa.

Prvi put kada sam srela Sonju i čula samo delić njene priče, poželela sam da se vratim sa kamerom i zabeležim to važno iskustvo, ali i fascinantno pripovedanje.

Vaš film otkriva dramatičnu sudbinu jedne od prvih partizanki u Srbiji, koja je bila i među vođama pokreta otpora u Aušvicu, o kojoj nismo učili u školskim udžbenicima istorije. Šta nam ukazuje ta činjenica?

– Ona nam govori da je istorija skoro uvek patrijarhalna i pisana od strane belog heteroseksualnog muškaraca. A ovaj film nam donosi jednu žensku perspektivu na teme istorije i rata, ili kako bi to spisateljica Svetlana Aleksijevič nazvala “žensku stranu rata”.

Ana i ja smo želele da odemo izvan dominantnog istorijskog narativa i kritikujemo sam koncept Heroja. Želele smo da pokažemo da su solidarnost, briga, samoorganizacija i snaga kolektivne borbe mnogo važniji od pojedinačnih heroja.

A to je ono i kako mi vidimo Sonju, i veoma aktuelno pitanje antifašističkog otpora: da on zahteva mnogobrojne male heroje, obične ljude, sve nas.

Koliko ovo dokumentarno “putovanje” kroz njenu životnu ispovest, revolucionarnu mladost, robijanje u Aušvicu…, govori o nama danas, i po čemu je sve aktuelno?

– To Sonjino iskustvo je, pre svega, aktuelno po pitanju antifašističkog otpora i borbe u kontekstu jačanja desnice i profašističkih diskursa u Evropi, kao i razumevanja sebe kao dela kolektiva.

Neoliberalni kapitalizam i individualističko društvo u kome živimo danas nas atomizuju i čine da se osećamo sami, kao i da smo sami krivi za sve nevolje koje nas snalaze.

Kad kažem „nevolje“ mislim na nezaposlenost, nedostojanstven život čak iako radimo, neadekvatnu ili skupu zdravstvenu zaštitu i obrazovanje.

A to su sve simptomi društva u kome bogatiji postaju sve bogatiji, a siromašni sve siromašniji.

Nama se čini da nas to, ta individualistička atomizacija, sprečava da pokrenemo širu akciju protiv fašističkih narativa čistih društvenih zajednica, koje imaju nekakvo mitsko poreklo u „višoj rasi“ ili „nebeskom narodu“, gde nema mesta za sve.

Zato se nama čini da bi slabljenje individualizma značajno doprinelo našoj odlučnosti da se usprotivimo tim narativima i da vidimo da, boreći se za svačije dostojanstveno mesto u svetu, mi pravimo i bolje mesto za nas same.