Vladislav Petković je teškom mukom uspeo da sam sakupi potreban novac za štampanje zbirke pesama „Utopljene duše“.Tada ga je kritika ocenila kao književnu pojavuod koje bi trebalo dići ruke, a jako joj je smetao i njegov pseudonim – Dis. Smetalo joj je i to što je napisana latinicom.
Malo ko je mario za Disa, a onda su ga se svi setili kada se utopio u Jonskom moru… – kaže pisac Aleksandar Jugović, govoreći o onome što povezuje karaktere i sudbine heroja i antiheroja njegovih romana i drama, a koje upoznajući u realnosti uvodi u književnost. Nedavno je promovisano i drugo izdanje Jugovićevog romana „DISharmonija“, koji je objavljen pre 10 godina.
* Nit koja povezuje vaše romane i dramska dela je istraživanje duha, karaktera naroda, mentaliteta kroz epohe kroz koje je srpsko društvo prolazilo. Kakva je nit koja te karaktere i sudbine povezuje od „Disharmonije“ do „Rulet-plesa“…? Odakle potiče ta matrica da se život može voditi bez računa?
– Talentovani i vredni pojedinci su neshvaćeni, nebitni, suvišni, pa zašto bi bili shvaćeni obični smrtnici? Kako se život igra sa ljudima, naročito na ovom podneblju, i oni su, valjda, na vreme rešili da se igraju sa njim. Tako život ljude troši, oni troše njega, uz malo površnih emocija koje nemaju snagu katarze. Jer mnogi nose pogubno osećanje da su savršeni. Da nemaju ni mane, ni grehove, i da je tu, pred njima, neko novo, zlatno doba, a da su preci svojim žrtvama obezbedili potomcima lagodan život u njemu. Želje su im smešne, samim tim što su trajno nedostižne i daleke. Tako junaci mojih drama večito tragaju za tim boljim sutra, bez osvrta na danas. Šopenhauer je takve likove uporedio sa magarcima koje gone napred time što im na glavu vezuju svežanj sena o štap, pa oni, gledajući ga pred nosem i misleći da će ga dohvatiti, jure za njim.
* „Tri roga meseca“ seže najdalje u istoriju usuda jednog naroda. Šta čitalac tamo pronalazi?
– To je roman o doseljavanju Slovena na Balkan. O karakteru onih koji nisu dorasli svojim ambicijama, ali kao večitog i pouzdanog saveznika imaju pokvarenost. Nisam baš siguran da bi se čak i dežurne patriote, tzv. dobrovoljni davaoci tuđe krvi, kada bi proučili to vreme ponosili istorijom slovenskih plemena. Ljudi na ovim prostorima veličaju istorijska doba i ličnosti o kojima nedovoljno znaju, a mrze one o kojima ama baš ništa ne znaju. Time postaju dramski likovi veoma zahvalni za komediju.
* Govorili ste ranije kako se ne divite ničemu što dolazi iz vama bliske sredine, već preispitujete sa podsmešljivim osvrtom sve potencijalne mane. Kako prepoznajete tu tanku granicu između malograđanskog prepuštanja mračnim strastima i iskreni vapaj za slobodom, svojstven svakom slovesnom biću?
– Motivi vredni književne pažnje su pred nama i ne treba ih tražiti tamo gde ih nema u nadi da će senzacija nadomestiti nedostatak životnog. Prolazne forme koje predstavljaju okvire modernog, koje se grade na dosetkama, danas su, nažalost, privlačne mnogima. Ali zato ozbiljna književnost ispolji svoju snagu kada u čitanju, recimo neke pesme, osetite onaj iskonski metafizički bol koji se otima kakvoj verbalnoj konkretizaciji, ili kada uočite humor nastao raskorakom mogućnosti i očekivanja, ili kada se prikaže detinjarija koja viri ispod brkova. A sloboda su upravo ti detalji kada unutrašnje biće pobedi strahove, obzire, norme.
* Vaši likovi su, dakle, ljudi koje dobro poznajete. To se možda najbolje vidi u „Laureatu“?
– Pre 40 dana je umro Žiko, jedan od junaka mog romana „Montana“. Za njegovu sahranu je drugi lik iz istog romana, Boško, kuvao panaiju. Kada mu je treći lik posle sahrane rekao da je prekuvao žito i da panaija nije bila dobra, Boškov komentar je bio: „Što, nije se pojela?“
E, taj što je prekuvao žito je glavni junak mog poslednjeg romana „Laureat“. On je naizgled bonvivan, ali u suštini čovek vredan dubokog poštovanja. On promišlja o svojim greškama, što je retkost, i lišen je lažne nade da će narednog dana osvanuti jutro koje će izbrisati uzroke nesreće. Njegov život se pretvorio u kaznu i on je rešen da je odsluži, svestan da svako sutra donosi novu bol.
* Budući da se bavite kritikom naše stvarnosti, u kom pravcu će se vaše stvaralaštvo dalje kretati i šta je to što vam u ovom trenutku „bode oči“?
– Premda je Volter rekao da je zemlja pokrivena ljudima koji ne zaslužuju da čovek sa njima govori, ja bih im ipak dao privilegiju da budu književni likovi. Svi ljudi imaju mane, a najizraženije, ili bolje reći najupadljivije su mane onih koji misle da ih uopšte nemaju. Teško je prihvatiti činjenicu da se zlo lako uvlači u ljude. Moj prijatelj stalno ponavlja: „Otkad sam sebe prvi put uhvatio u laži, više ne verujem nikome.“ Ne tako davno jedan sveštenik je narod nazvao marvom. Da li vam to „bode oči“?
Drame i romani
Aleksandar Jugović objavio je knjige pesama: Krv i nije voda (1995), Na kraju krajeva (1999), Jesenim proleća (2002). Autor je romana: DISharmonija (2005), Tri roga meseca (2006), Srpski u sto lekcija (2008), Montana (2010), Laureat (2014). Autor je i drama Luna-park (2013) koja je u martu 2013. godine postavljena na sceni Beogradskog dramskog pozorišta, kao iRodeo u UK „Vuk Karadžić“ (2014) i Rulet-ples na sceni Beogradskog dramskog pozorišta (2015).
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
