Portret umetnika u doba korone: Ivana Koraksić, rediteljka i performerka 1Foto: Milan Jovanovic

Uz sve informacije, i kontrainformacije u vezi sa korona virusom, uz sve zabrane kretanja i celo ludilo koje smo svi prošli, mi smo bez dinara u šteku bili ozbiljno zabrinuti šta ćemo i kako ćemo – kaže rediteljka, performerka i samostalna umetnica Ivana Koraksić sumirajući situaciju u kojoj su se našli ona i njena porodica sa izbijanjem pandemije.

Novčana pomoć koju je država obezbedila za samostalne umetnike nakon vanrednog stanja je, kako ističe, dragocena, ali je dotad trebalo preživeti a i sada, kao i mnoge njene kolege i koleginice, brine o budućnosti jer sistemskog rešenja nema.

Prema njenim rečima, neke od njenih kolega su bili prinuđeni da za vreme pandemije počnu da rade na građevini.

Ivana priča i da je ona pre pojave korone slutila da će se nešto loše desiti jer je na svim poljima delovalo kao da sa svetom nešto debelo nije u redu.

– Neposredno pre naleta virusa u našu zemlju osećala sam veliku uznemirenost i tugu. Kako bi dadaisti rekli – „bitisanje je postalo neizdrživo“. Na globalnom nivou: svet u rukama bogatih, potpuna vlast korporacija, uništavanje prirodnih resursa zbog profita, sve veća nejednakost između onih koji imaju i koji nemaju, akceleracija nepravdi, potpuna prevlast religije novca nad ljudskom dušom. Na lokalnom nivou burazersko-partijska mafija na vlasti koja je doprla do svakog pojedinca s ucenama i potplaćivanjima – kaže Ivana dodajući da joj je ovakvo stanje postalo utoliko teže jer je umrtvilo bilo kakav otpor.

– Uzeli su nam sve, pa i mozak. Uterali su nam strah u kosti. A mi intelektualci i poluintelektualci, apatični, pacifikovani, nesposobni da se udružimo i odbranimo od ovog zla koje vlada u našoj zemlji. Bespomoćnost i beznađe – konstatuje Ivana.

Ona kaže da je zbog svega toga neretko razmišljala o svojim precima i poredila ih sa sobom i svojim savremenicima.

– Često bih pomislila na mog dedu koji je poginuo kao partizan za vreme Drugog svetskog rata, i na sve te bake i deke koji su dali svoje živote za nas… a mi danas kukavice – kaže Ivana.

Njen utisak je da se korona pojavila u piku sveopšte neizdrživosti kao opomena čovečanstvu da zastane i promeni pravac.

– Trenutak kad je privreda morala da stane, kad su ljudi morali da stanu, kad su fabrike morale da stanu, osetila sam kao trenutak velike pobede univerzuma nad ljudima i kao trenutak globalne pravde. Kao da nam nešto govori: Hej, ljudi, stanite! Vaš progres vas vodi u samouništenje! Nećete uništiti prirodu, samo ćete dovesti do toga da priroda uništi vas. Pogledajte oko sebe. Hej, bre, ljudi, stanite! I osetila sam neko malo zadovoljenje ali je ubrzo sve to zamenila briga za golu egzistenciju – priča Ivana.

Prema njenim rečima, srećom, tokom vanrednog stanja, nju i njenu porodicu nisu zaboravili najbliži i oni koji sa njom dele sličnu muku. To je, kako ističe, za nju bila „klica nade u ljudsku dobrotu“.

– Počele su da nam se dešavaju čudne stvari. Neki članovi moje šire familije su skupili pare i dali nam misleći na nas. Iz organizacije za roditelje i decu sa smetnjama „Evo ruka“ se pojavila Ana Knežević i donirala nam paket pomoći. Ona nas je povezala sa organizacijom „Obrok za porodicu“. To su neke divne žene koje bez ikakvog udruženja već potpuno samoorganizovano koriste svoje dragoceno slobodno vreme da prikupe privatne donacije isključivo u hrani i kućnoj hemiji, da ih razvoze i dele onima kojima je to potrebno. Od njih smo jednom nedeljno dobijali paket. Kada sam dobila prvi, meni su krenule suze. Hej, neko ipak misli i na nas!“, pomislila sam.

Ivana dodaje da joj je mnogo značilo to što se pojavio Fond solidarnosti za umetnike NKSS-a kao i inicijativa „Solidarna kuhinja“ koja sprema obroke za one kojima su napotrebniji.

– U celom ovom ludilu ta ljudska dobrota je isplivala. Posle vanrednog stanja smo dobili novčanu pomoć za samostalne umetnike od države koja je i te kako značajna. Ali sa našim i dalje neizvesnim poslovima, šta ćemo i kako ćemo, pretpostavljam da niko ne zna. Imam neke kolege umetnike koji su prešli na građevinu, neki još pregrmljuju, dok postoje i kolege umetnici koji su na platama iako ne rade – kaže Ivana.

Prema njenim rečima, upravo je zato „važno graditi balans i uzajamnost“.

– Solidarnost na delu je klica nade u ljudsku dobrotu i može prevagnuti nad ovim „veltšmerc“ osećajem, tim kolektivnim osećajem žalosti i bespomoćnosti pred zlom i nepravdom u kojima živimo – zaključuje Ivana Koraksić.

Fond solidarnosti kulturnih radnika i radnica Srbije

Fond solidarnosti kulturnih radnika i radnica Srbije osnovali su Udruženje likovnih umetnika Srbije (ULUS), Savez udruženja likovnih umetnika Vojvodine (SULUV), Udruženje likovnih kritičara AICA Srbija, Stanica – Servis za savremeni ples, BAZAART i Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije (NKSS). Fond je namenjen svim radnicama i radnicima u kulturi i umetnicima koji su zbog vanrednog stanja i krize izazvane pandemijom ostali bez ikakvih primanja, ali i onima od čijeg neposrednog radnog angažovanja zavisi kulturna i umetnička produkcija (u ovu kategoriju spadaju modeli, statisti, tehničari, itd) i koji nemaju nikakvih zagarantovanih radnih prava.

Sredstva možete donirati preko web stranice Donacije.rs, preko žiro računa Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije (za FOND SOLIDARNOSTI): Komercijalna banka, broj 205-351975-08, a donacije od 200 dinara preko SMS poruke na broj 7300.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.