Pre 45 godina održan je najveći rok koncert u istoriji bivše Jugoslavije

Povodom godišnjice koncerta, u saradnji sa Jugopapirom, Index.hr prenosi tekst koji je 1977. godine napisao Sloba Konjović za Džuboks, a koji je izvestio o koncertu i opisao atmosferu koju su doživeli oni koji su mu prisustvovali.

Oktobar 1977: Za Gorana Bregovića i Bijelo dugme, koncert na Hajdučkoj česmi predstavljao je dvostruko iskušenje: ne samo da je poverenje publike, narušeno višemesečnom stagnacijom grupe u kreativnom smislu i razvodnjenom koncepcijom trećeg albuma, izgubilo da se obnovi, ali i odnosi unutar samog benda počeli su da se kvare po pitanju održavanja rok mašinerije koja više nije bila sposobna da po inerciji prati određeni raspored vožnje…

Prvi put posle tri godine suverene vladavine osećanjima i energijom mladih Jugoslovena, Bijelo dugme je izgubilo samopouzdanje, ali ne i sposobnost da prizna svoje greške.

Njihov status je zahtevao promenu, ali na nivou – ne običan koncert začinjen sentimentalnošću i lažnom patosom oproštaja, ne muzički testament Gorana Bregovića, već DOGAĐAJ koji će po intenzitetu premašiti sve što se do tada moglo povezati sa njihovim imenom.

Međutim, ni u najluđim snovima niko od prisutnih nije mogao da nasluti razmere te nedeljne zabave u Beogradu. Za organizatore je to bila situacija u kojoj se sve dešavalo na ivici eksplozije, za Bijelo dugme – najmagičniji eliksir u karijeri, za publiku najubedljivije vreme tradicionalno osiromašenog beogradskog leta.

Kao da su svi akteri svesno preuzeli određeni rizik, ulažući ga u zajednički magijski ritual i iz njega izlazeći očišćeni, sa olakšanjem koje donosi dobro obavljen posao. Bilo je veoma uzbudljivo na samoj bini i oko nje tog toplog avgustovskog popodneva…

Muzika više nije bila u prvom planu

Još dok smo se polako probijali kroz gust saobraćaj do Miloševog konaka, razmišljajući gde da stavimo staru „škodu” koja nas je brzinom hoda nosila kroz šarenu, užurbanu gomilu, bilo je jasno da je nešto sasvim drugačije od pripremala se uobičajena atmosfera za vikend.

Zajedno sa dvojicom kolega iz Studija B (Beogradska lokalna radio stanica), naoružani kasetofonom i malim primopredajnikom koji je trebalo da nam omogući da se javimo sa lica mesta, provukao sam se između mladića i devojaka u farmerkama, sa t- košulje sa upadljivo crvenim osmehom i natpisom „Evo, baš želim!“, prolazile su pored roditelja koji su decu nosili na rukama ili ih zbunjeni držali za ruke.

Dugmad raznih veličina, ponekad prišivena na veoma smela mesta, simbolično su potvrđivala pripadnost pokretu koji se odavno otrgnuo od racionalnog razmišljanja i analize.

Oni koji su od Bijelog Dugmeta stvarali nacionalni fenomen bili su čvrsto uvjereni da im pripada još jedno veče i nimalo nisu pogriješili. Ono što je dolazilo u mnogome treba shvatiti kao trijumf publike, kao činjenicu koja snagom svoje neposrednosti zasenjuje sve prividne razloge okupljanja.

Muzika više nije bila u prvom planu i malo ko je očekivao neko iznenađenje ili novinu.

Samo prisustvo je bilo dovoljno da odredi stav i nije bila potrebna dodatna privlačnost da bi sam događaj bio ubedljiv.

Naravno, bilo bi neumesno tvrditi da bi ideja o organizovanju ovakvog koncerta naišla na tako veličanstven odjek da glavna zvezda večeri nije bila grupa Bijelo dugme. Oni su trenutno i dalje najatraktivnije ime domaće rok scene, bilo da se o svojoj budućnosti priča sa senzacionalističkim žarom ili nostalgično kopa po prošlosti.

Ono što je Bijelom Dugmetu i publici bilo potrebno je afirmacija sadašnjosti, a cijelo veče proteklo je kao himna trenutka, kao potvrda vitalnosti mita koji je premlad da umre.

Radio, televizija, film, štampa, svi mediji kao da su odjednom shvatili gde leži suštinska snaga rok rituala i prvi put se osetilo da samo učešće daje mogućnost objašnjenja (ako je uopšte potrebno), bez unapred formiranih mišljenja i dilema u stilu „treba li nam ili ne“.

Nešto posle 17 časova uspeli smo da se probijemo do same ne tako velike bine, podignute na levoj padini kotline kod Hajdučke česme. Ni tada okolo nije bilo vidljive barijere (kasnije sam saznao da postoji improvizovana ograda koja je „popustila“ pod prvim naletima) i moglo se naslutiti kakve su neprijatnosti očekivale ono malo kome je zaista stalo da se održi takav i takav red. i normalnost.razvijanje programa.

Gomila samozvanih „čuvara” i onih koji su se osećali pozvani da budu u neposrednoj blizini događaja samo je pojačala nervozu i napetost. U ovakvim okolnostima činilo se najsigurnijim da se smestimo na začelju bine, iza bubnjeva, dok nam je leđa „čuvala” velika tabla sa stilizovanim staklenim slovima Bijelo dugme.

Kako je veče odmicalo, ta struktura iznad naših glava polako se pretvarala u Damoklov mač, ljuljajući se i pucajući pod teretom svih onih koji su očigledno mislili da je bina jedino mesto za koje vredi žrtvovati čak i sopstvenu glavu.

Trijumf bez rizika

Naravno, u takvim okolnostima nije bilo lako uvek se koncentrisati na dešavanja pred nama, posebno pre nego što je pritisak nadmoćne mase sa fronta počeo ozbiljno da ugrožava sve one koji fizički nisu bili dorasli situaciji. Tako se u jednom trenutku Petar Popović, čovek bez čije pomoći ovakav koncert verovatno ne bi mogao zamisliti, pretvorio u bolničara – polubesvesne devojke je nosio u naručju na bezbednije mesto, pored nas, i tamo intervenisala je ekipa lekara.

Srećom, (jer je sreća u ovakvim okolnostima zaista bila neophodna) nije bilo većih incidenata, uprkos tome što je muziku trebalo više puta prekidati da bi se atmosfera smirila.

Poslednjih sat vremena koncerta Bijelo dugme je bilo bukvalno opkoljeno sa svih strana – najmanje stotinu ljudi stisnuto u skučeni prostor između kablova, pojačala, konzole sa pretećim svetlima, dve ogromne bure sa suvim ledom, filmskih i televizijskih snimatelja. koje su se borile za najneverovatnije uglove, uzbuđene devojčice koje trepću samo pri pomisli da su blizu svojih heroja.

Iznad nas, na okolnom drveću, grozdovi od onih koji su svoju radoznalost spojili sa penjačkim umećem. Na svoje prisustvo su često podsećali suvim polomljenim grančicama. Provesti čitavih pet sati u tom kotliću, suočeni sa latentnom (i srećom retko ispoljenom fizičkom) energijom nekoliko desetina hiljada prisutnih – nije nešto što se lako zaboravlja.

A muzika, pitate se?

Sve što je prethodilo Bijelom Dugmetu imalo je nezahvalnu ulogu „zagrevanja“ i pripreme za centralni događaj večeri, ali bi bilo nepravedno izostaviti grupu Leb i Sol iz Skoplja, koja je vrlo autoritativno izvela nekoliko instrumentalnih pesama, često oslanjajući se na na čudne ritmove preuzete iz narodne muzike.slatkoća makedonskog podneblja i veština njegovog gitariste.

Grupe Tako i Zdravo iz Beograda pokušale su, svaka na svoj način, da prikriju nedostatak originalnosti u žanru koji su odabrali, dok je Bijelo dugme, opet u starom sastavu, zvučalo baš onako kako su mnogi očekivali.

Način na koji su predstavili svoju muziku elokventno je govorio o njihovoj želji da ne osvajaju nove pozicije već da potvrde stare, a iako bi ovaj teorijski konzervativizam u nekim drugim okolnostima zvučao kao „igrati na sigurno“, evo ga, kvantitativno tako proširenog i podržanog, pretvorio u trijumf bez rizika, ali i bez osećaja povlađivanja publici!

Bregović i njegovi Bosanci, iako vidno uzbuđeni, moglo bi se reći čak i dirnuti neočekivanim spektaklom kojem su sami potaknuli, prošli su dvosatni program sa odlučnošću očajnika svjesnog činjenice da njegova buduća sudbina zavisi od njegove sledeći potez.

Ipak, imali su dovoljno snage da ne podlegnu toj grčevitoj dilemi, i iako je ovom njihovom povratku na momente nedostajalo istinske spontanosti i entuzijazma, ono što je preostalo bilo je dovoljno da odagna loše slutnje.

Od ovog koncerta karijera Bijelog Dugmeta ponovo je samo u njihovim rukama!