„Predsednika opštine je strašno razljutilo što sam pisala predsedniku Vučiću“: Mirjana Raković koja je 40 godina održavala Spomen kuću Save Šumanovića

Da podsetimo, posle 40 godina stanovanja u pomoćnom objektu smeštenom u dvorištu Spomen kuće Save Šumanovića koju je Mirjana Raković zauzvrat decenijama održavala, Uprava galerije Sava Šumanović obavestila ju je krajem prošle godine da u roku od 30 dana napusti svoj jedini dom.

Mirjana je to odbila, iznela je svoj problem u medijima, a pisala je čak i kabinetu predsednika Srbije Aleksandru Vučiću

– Baš me je interesovalo koji ću dobiti odgovor s obzirom na to da predsednik svima pomaže, možda reši i moj problem. Međutim, odgovor od njegove savetnice je bio da predsednik nema te ingerencije, da ne može da se meša i da se obratim opštini.

– Zorana Semenovića, predsednika opštine Šid, to je strašno razljutilo. Pre svega što sam pisala predsedniku Vučiću, što sam pisala i Ektroprivredi da bih se izborila da plaćam cenu kao fizičko lice a ne po komercijalnoj ceni, što sam uopšte u javnost iznela svoj problem i što sam našla advokata u Beogradu a ne ovde u Šidu – priča Mirjana.

Prema njenim rečima, ona je isprva u Šidu tražila advokata ali se ovde tako specifičnim slučajem kao što je njen niko ne bavi pa je preko interneta našla advokate YUCOM-a.

– Ovo je malo mesto, obavljaju se samo brakorazvodne parnice, nasledstva, a sem toga to su sve njihovi.

Upitana sluti li možda da je to problem Mirjana odgovara:

– Pa, ja sam njihov član ali nikad nisam glasala, nikad nisam izlazila na mitinge na koje su me zvali da idem hiljadu puta, to je protiv mojih uverenja ali sam njihov član zbog toga što su se, kad su oni došli ovde na vlast, svi iz Galerije učlanili, pa su zvali i mene. Pitala sam sina šta da radim a on mi je rekao: „Pa dobro, mama, ako će to biti za naše dobro, idi“. Nikad nisam agitovala za tu stranku, čak i kad su mi donosili kafu na vrata, ja sam odbila tu kafu i rekla im da ja nisam potkupljiva. Nikako ne delim stavove SNS-a jer su zemlju i ovo društvo doveli do dna, učlanila sam se samo zbog toga da ne bih izgubila krov nad glavom – ističe Mirjana Raković.

Međutim, njeni pokušaji da sačuva dom traju mnogo duže od kako je čitava stvar dospela u javnost – deceniju, tačnije.

– Prilično je stresno obnavljati Sporazum o korišćenju pomoćnog objekta svake godine – skreće pažnju Mirjana dodajući da je zbog toga pisala molbe Opštini da se ugovor o stanovanju produži barem na nekoliko godina, ali je u ovom iznurujućem procesu, gde je Opština Mirjanu upućivala na Galeriju a Galerija na Opštinu, shvatila da nju odatle žele da izbace, pogotovo što nije mogla da se izbori ni za to da plaća struju kao fizičko lice nego po komercijalnoj ceni iako joj je Elektoprivreda poslala formulare da se to može rešiti na jednostavan način.

– Ono što je meni Opština ponudila na prvom ročištu je da me smeste u starački dom, ima ih ovde u Šidu dva, pa da biram, ili da nađemo stan koji bi oni plaćali godinu dana. A šta posle? Ja sam to odbila. Uz to, sugerisano mi je od sudije da prihvatim to što mi se nudi jer mi se druga prilika neće ukazati jer ću ionako izgubiti taj spor- kaže za Danas Mirjana Raković kojoj je ovo predočeno i pre nego što je saslušana kao stranka.

Na trećem ročištu, koje je održano u petak, dala je izjavu u kojoj je opisala svoj posao tokom ove poslednje četiri decenije i koju je podelila s Danasom.

– Moj rad je bio u skladu sa radnim vremenom Galerije. U kući Save Šumanovića on se sastojao od održavanja čistoće u njenoj unutrašnjosti, a to je podrazumevalo redovno brisanje prozora a kako je kuća pored vrlo prometnog puta, to sam radila dva puta mesečno, po potrebi i češće. Zatim unutrašnjost kuće što podrazumeva redovno čišćenje, pranje podova, zavesa, pranje, štirkanje posteljine, heklanih predmeta, čaša, šoljica, brisanje lustera, održavanje štafelaja, paleta, održavanje celokupnog slikarskog pribora, iznošenje jastuka na provetravanje kao i plišanog stolnjaka, tepiha i staza što sam i radila dva puta mesečno. Redovno provetravanje znači provetravanje svaki dan cele kuće. Usisavanje tepiha sam obavljala 40 godina mojim usisivačem. Za održavanje poda sam vrlo često kupovala od svojih para sredstva za čišćenje i održavanje podova. Takođe sam ponekad kupovala i sredstva za negu nameštaja i stolica od kože – ispričala je Mirjana Raković.

Omogućavanje pristupa posetiocima u radno vreme Galerije podrazumevalo je celodnevni Mirjanin angažman, od 9 sati ujuturu do 18 sati uveče.

– Posetioce sam ja vodila kroz kuću. Odmah kada sam stupila na posao, tadašnja direktorka mi je rekla da moj zadatak nije da pričam o Savi Šumanoviću što sam ja ispoštovala do zadnjeg dana mog rada ali je nastajao problem kada me posetioci pitaju uopšteno o životu porodice Šumanović, a ja ništa nisam znala. Tada je jedna posetiteljka kazala da je ovde potreban kustos. Mene je bilo sramota što nisam ništa znala pa sam zatražila od direktorice, kustosa galerije da mi napišu nešto o tome ili da mi daju katalog ili brošuru odakle bih mogla da se informišem. Uzvratili su da ne moram to da radim i da se o Savi Šumanoviću priča u Galeriji pred njegovim delima, iako ja i nisam imala nameru da o tome pričam nego o životu Save i njegove porodice u kući. Međutim, svaki posetilac je očekivao od osobe koja radi u nekom muzeju ili legatu da mu se ispriča nešto – kaže Mirjana, dodajući da je tako počela da sakuplja informacije o svemu onome što je vezano za život i kuću porodice Šumanović.

– Tako sam postala samouki vodič posetilaca i to sam radila prvenstveno jer mi kultura nalaže da tako treba i porodica Šumanović to zaslužuje. Naglašavam da sam uvek posetiocima stavljala do znanja da sam čistačica, da sam spremačica, domar a ne i kustos a tome je svedočio i jedan kolega po čijoj oceni sam ja, kako je jednom rekao, već preuzela vođenje grupe. Tada me je i pitao zašto govorim da sam čistačica a ja sam mu odgovorila da se ne stidim svog posla jer ga časno obavljam. Dakle, nikog nisam prevarila u smislu zvanja za šta me oni sada optužuju kako sam se hvalila da sam kustos a da me niko nije terao da to radim i da kustosi postoje u Galeriji – objašnjava Mirjana za Danas.

Ona dodaje da je najponosnija na to kako je uredila dvorište.

– Bilo je savršeno uređeno i posetioci bi se, kad ovde dođu, prvo njime oduševljavali. Kupovala sam cveće svojim parama pošto je gospođa Persida imala puno dvorište cveća pa sam ja prosto htela da produžim to što je ona volela. Ljudima sam davala pelcere odavde, čak sam dobila i nagradu za najlepše dvorište koju sam u očaju pocepala; priznanje za dobru saradnju od Galerije… Nikad nisam imala primedbu na svoj rad, niti su me kontrolisali šta ja radim i kad god su dolazili direktori, svi su bili zadovoljni mojim radom. Meni je savest nalagala da radim onako kako treba, jednostavno takva sam osoba. Najmerodavniji su mi posetioci koji su sa oduševljenjem prvo hvalili dvorište, zatim moj nastup prema njima, ljubaznost i sve to što sam iznosila pred njih a to je bilo isključivo o životu Šumanovića u kući, kad su se u nju doselili i tako dalje. Za to sam dobijale pohvale, ali ja mislim da svako to može da radi ako želi da prenese nešto posetiocima, da oni odu zadovoljni – zaključije Mirjana Raković.

Presuda na prvom ročištu bez saslušanja

Advokatica Komiteta pravnika za ljudska prava YUCOM Milena Vasić koja zastupa Mirjanu Raković kaže da je najveći problem u tome što je već na prvom ročištu sudija jasno stavila do znanja njenoj klijentkinji da neće imati uspeha u ovom postupku.

– Jednostavno, rečeno je kako će sud da presudi. Već pre saslušanja stranke sud je već doneo presudu i to već na prvom ročištu. Sudija je rekla da je njoj to jasno i da za nju nema dileme kako će to da presudi. Smatramo to izuzetno nepravednim. Smatramo da je Mirjani uskraćeno pravo da nezavistan i nepristrasan sud donese odluku u njenoj pravnoj stvari – ističe Vasić.

Prema njenim rečima, Mirjana je imala ugovor o korišćenju pomoćnog objekta i taj ugovor je produžavan iz godine u godinu.

– Ona je posle 40 godina imala sasvim legitimno pravo da će taj ugovor biti produžen ponovo gde Galerija iz čista mira nju umesto produženja ugovora obaveštava da mora za mesec dana da se iseli što nije u skladu sa Zakonom o stanovanju koji propisuje oko tri meseca. Tada je pokrenuta tužba i tako je pokrenut ovaj postupak da se utvrdi da je to njen dom već 40 godina. To je pravo koje je ustanovio Evropski sud za ljudska prava kada je tumačio evropsku konvenciju koju je Srbija ratifikovala – podseća Milena Vasić.