Povodom obeležavanja osam vekova autokefalnosti SPC na Niškom univerzitetu krajem prošle nedelje održana je Svečana akademija na kojoj je predstavljen dvotomni temat časopisa Crkvene studije posvećen ovom jubileju i Svetom Savi.
Iza 16. broja Crkvenih studija pod naslovom „Sveti Sava i osam vekova Srpske crkve“, koji sadrži 100 radova o prvom srpskom arhiepiskopu, prosvetitelju i svetitelju, kao i istoriji SPC, stoji Niški univerzitet i njegova tri centra – za crkvene studije, vizantijsko-slovenske studije i pravoslavne studije. Dragiša Bojović, urednik časopisa Crkvene studije, upravnik Centra za vizantijsko-slovenske studije Univerziteta u Nišu, predsednik Međunarodnog centra za pravoslavne studije, rukovodilac Regionalnog niškog odeljenja Udruženja pravoslavnih naučnika, istoričar književnosti, teolog i pesnik, u razgovoru za Danas procenjuje da bi ovaj temat mogao da bude „najznačajniji naučni doprinos jubileju u 2019. godini“. U intervjuu za naš list profesor Bojović govori o svetosavlju u 21. veku, stanju u SPC, odnosu Crkve i vlasti, Kosovu i Metohiji.
* Koliko je svetosavski duh danas prisutan u srpskoj državnoj, crkvenoj, nacionalnoj, diplomatskoj, pravnoj i sveukupnoj društvenoj praksi?
– Da bi neko mogao da celovito sagledava svetosavski duh, morao bi da ima nešto od duha jednog vladike Nikolaja ili oca Justina Popovića. Pošto sam profesionalno, a, rekao bih i duhovno i intelektualno, okrenut Svetome Savi i njegovom nasleđu, možda ću bar delimično uspeti da odgovorim na ovo pitanje. Taj duh nikada nije nestao, čak je i u vremenu ideološkog mraka bilo dovoljno da zagrmi o Svetome Savi „srpski Gromov“ otac Justin, pa da taj duh preživi svako „nevreme“. Danas nemamo takav glas, ali u pojedinim porama kulture, prosvete, duhovnosti i crkvenog života živi duh Svetoga Save, njegova autentična misao i odnos prema veri, njegov autentičan otklon prema jereticima.
* Iako se Sveti Sava ponovo slavi kao školska slava u Srbiji i rasejanju, da li su svetosavske vrednosti odistinski prisutne u obrazovanju i prosveti?
– Sistemski svakako ne, jer preovladava kampanjski odnos prema vrednostima koje oličava Sveti Sava, pa i prema Svetome Savi. Ali, verujem da pojedinci – profesori, nastavnici, veroučitelji moćni duhom gaje i prenose svojim učenicima svest o istinskim vrednostima.
* Posle osam vekova autokefalnosti kako ocenjujete stanje – i spolja i iznutra – u SPC?
– Često smo skloni da se izjašnjavamo o Crkvi imajući u vidu samo ono što nam se pokazuje kao javno i vidljivo. Pri tome često uzimamo najgore primere, koji nas najčešće i dovode do iskušenja. Dometi jerarhije nisu uvek isti, niti je samo jerarhija Crkva. Pored kritičkog odnosa koji je bio imanentan i samome Svetome Savi, moramo gajiti i duh eshatološkog optimizma. Zagledani u slabosti drugih, često nismo u stanju da vidimo svoje. Duboko verujem da nije potrebno mnoštvo da se sačuva Savina crkva, sabornost svakako uključujem. Potrebno je nešto drugo, pomalo zaboravljeno, a to je podvig. Gde može biti podviga? Najpre u našim manastirima, ako ga nema u dvorovima. Siguran sam da upravo tamo živi crkva Svetog Save.
* Da li se i SPC može postaviti pitanje koliko je danas dosledna svetosavskom duhu?
– Često citiram jednu Savinu misao iz njegove prve arhijerejske besede. Ona i danas može biti kriterijum doslednosti svetosavskom duhu. Ta misao briljantno razgraničava odgovornost od neodgovornosti, reč od mucanja, stav od pritvornosti. Ona se potpuno obračunava sa kompromisom i farisejstvom. Ta misao jasno određuje ulogu pastira i jasno diferencira pastira i najamnika. Iznad svega ističe brigu arhijereja za narod, a ne za političku elitu. Ta misao glasi: „Od sada mi nije lepo ćutati, niti da gledajući mi svoje stvari budem najamnik a ne istiniti pastir.“ Sveti Sava se jasno odredio. Znao je da najamnik ne može sačuvati stado. Ni danas najamnici ne mogu sačuvati narod.
* Tekstovi u poslednjim Crkvenim studijama obuhvataju teme u rasponu svih osam vekova crkvene autokefalnosti, uključujući i aktuelne pregovore o Kosovu i Metohiji za period od 2011. do 2018. godine. Kako ocenjujete odnos SPC prema kosovskoj politici aktuelne vlasti i da li bi se, uprkos stavovima sa dva poslednja Sabora, delovanje poglavara i Sinoda SPC moglo tumačiti kao podrška Vučiću?
– Saborskim saopštenjima i stavovima skoro da se nema šta prigovoriti, ali ono što se dešava između tih zasedanja često nije u duhu saopštenja. Naprotiv, izgleda kao da se više podržava aktuelna politika prema KiM nego slovo i duh saopštenja.
* Da li bi SPC i na koji način trebalo da bude uključena u pregovore Beograda i Prištine koji vode ka potpisivanju pravno obavezujućeg sporazuma?
– Čini mi se da vreme brzo teče i da će se neko u tom vremenu naći zatečen. Kosovo odavno nije predmet ni pastirskih propovedi, a kamoli razlog za traženje izričitog uključivanja Crkve u rešavanju sopstvenih problema na KiM. Važnijim od toga smatram nedostatak aktivnijeg odnosa prema političkim propustima. Crkva je, da se figurativno izrazim, neka vrsta orkestra. Ne čuje se, ipak, glas svih instrumenata. Ne možemo očekivati aktivniji odnos Crkve prema ovom problemu, ako ne čujemo svakog pastira posebno, naravno ne u disonantnim tonovima. Naprotiv, da se iz sabornog duha projavi jasan glas trube – „jer ako truba da nerazgovetan glas, ko će se spremiti za boj“, kako kaže apostol Pavle u Prvoj poruci Korinćanima.
* Koliko stoji ocena da je Eparhija raško-prizrenska i posle kontroverzne smene nadležnog episkopa 2010, na neki način ostala usamljena u SPC, kad je reč o rešavanju kosovskog pitanja?
– O tom pitanju sam se na vreme i jasno izjasnio. Možda sada samo da dodam da je, zbog niza novih političkih okolnosti, sadašnji episkop došao u poziciju da zastupa iste stavove koje je ranije, na tom mestu, zastupao njegov učitelj i prethodnik.
Crni vesnik politike SNS
* Pre osam godina pokrenuli ste inicijativu za osnivanje srpskog memorijalnog muzeja u Kosovskoj Mitrovici. Zbog čega nije ostvarena?
– Inicijativu sam pokrenuo 2011, kad su opštinsku vlast u Mitrovici činili SNS i DSS. Doneta je i odluka o formiranju muzeja, u čijem bi prostoru bile i biblioteka, galerija, kapela sa moštima kosovskih mučenika i novomučenika, kao i drugi sadržaji. Muzej je mogao da bude jedan od stubova naše odbrane zavetne srpske zemlje. Međutim, preokret nastaje na Vidovdan te godine, a dolazi iz SNS. Kao uvod u formiranje ove institucije, u Kosovskoj Mitrovici se priprema i organizuje izložba knjiga „Stradanja Srba na KiM – od 14. do 21. veka“. Mnoge institucije iz Srbije su priložile svoja izdanja, koja postaju početni fond buduće biblioteke muzeja. Zastupljena su dela od 14. veka do dokumenta Dika Martija „Nehumana postupanja sa ljudima i ilegalna trgovina ljudskim organima na Kosovu“. Šta se dešava? Tadašnji predsednik opštine, Krstimir Pantić iz SNS-a, istovremeno predsednik Organizacionog odbora, bez ikakvog obrazloženja, ne dolazi da otvori izložbu. Jasno je bilo da je time i sama inicijativa sahranjena. Bio je to „crni vesnik“ politike koju će SNS voditi prema KiM. Kao pandan ovom muzeju pojavljuje se ona „soba“ u Beogradu, koja je više nego loša kopija.
Ko je Božidar Vuković?
* U tematu prethodnog broja obeležavate i jubilej u okviru jubileja – pet vekova od štampanja prvih srpskih knjiga u Veneciji, zaslugom Božidara Vukovića. Koliko se danas zna o delu ovog podgoričkog plemića, logoteta na dvoru Ivana Crnojevića, koji je posle pada Zete pod tursku vlast emigrirao u Veneciju, gde se bavio štamparstvom i izdavaštvom?
– Nažalost ne mnogo. Božidar Vuković nastavlja u Veneciji ono što je započela štamparija Crnojevića. Ona je istovremeno i podsticaj za otvaranje štamparija u srpskim i slovenskim zemljama. Sam Vuković okuplja u Veneciji vešte srpske kaluđere iz Dečana, Mileševe, Crne Gore i štampa najznačajnije bogoslužbene knjige. Ne treba zanemariti ni njegove političke vizije, kao ni snove o oslobađanju od Turaka. Nema sumnje da je i ova godišnjica velika u okviru velikog jubileja.
Naučna geografija – ovo može i da se skloni, ako je mnogo
– Centar za vizantijsko-slovenske studije Univerziteta u Nišu dao je ključni doprinos formiranju i širenju Mreže Pax Byzantino-slava. Ona danas okuplja 30 značajnih institucija iz celog sveta – iz Srbije, Bugarske, Grčke, Rusije, Poljske, Italije, Švajcarske, Gruzije, Slovačke, Severne Makedonije, Crne Gore, Španije, Litvanije i Turske. Ova „naučna geografija“ dovoljno govori o kapacitetu Mreže, koja ima elektronsku biblioteku, izdavačku i naučnu delatnost, a rezultati koje postiže potvrđuju značaj njenog formiranja – kaže profesor Bojović, prvi predsedavajući ove međunarodne mreže.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
