The Necks ovaj prostor pretvaraju u vreme i obrnuto, usisavajući slušaoca u muziku i terajući ga da je udiše i guta. Svojevremeno su opisani kao „Hegel koji džemuje sa Majlsom Dejvisom“.

Toni Bak (Tony Buck), bubnjar The Necks većizvesno vreme živi u Berlinu i pored ovog benda ima i druge muzičke projekte (Peril sa japanskim muzičarima Otomom Jošihideom i Katom Hidekijem, te više pop orijentisani Project Transmit u kome svira gitaru). Povodom nastupa The Necks na ovogodišnjem Ring Ring festivalu u Beogradu, Bak je bio ljubazan da odgovori na nekoliko pitanja za Danas.

Čuli smo da ljudi kažu kako The Necks proizvode više zvuka nego što deluje da je moguće. Vaš prvi album je rađen uz dosta nasnimavanja instrumenata, ali na kasnijim albumima ovoga nema toliko, kako to postižete?

– Većina ostalih albuma zapravo koristi više raznolikog nasnimavanja nego prvi album. Jedini naši albumi na kojima nema nasnimavanja su oni koji su deo našeg koncertnog Box seta od četiri CD („Athenium“, „Homebush“, „Quay“ i „Raab“), te studijski „Piano“, „Bass and Drums“ i „Townsville“. Svi ostali albumi urađeni su uz puno nasnimavanja različitih instrumenata: orgulje, elektronika, udaraljke, električni bas i gitara… Mislim da se ono što ljudi misle kada to kažu odnosi na naše žive nastupe u kojima kroz prostoriju u kojoj sviramo odjekuju harmonici, a to kreira mnogo fantomskih nota i tonova što opet stvara utisak da svira više instrumenata nego što ih ima na bini.

Stvaranje i izvođenje avangardne muzike nigde u svetu nije jednostavno. Kako je u Australiji? Da li je reč o konzervativnijoj ili otvorenijoj zemlji od ostatka sveta?

– Mi imamo sreću da smo tokom dvadeset godina uspeli da izgradimo brojnu publiku koja prati naš rad. Lično ne mogu da pričam o tome kako je drugim australijskim muzičarima koji tamo žive, jer ja živim u Berlinu. Naša publika, reklo bi se, vrlo zdušno podržava mnogo novih stvari koje mi uvodimo u muziku tako da ne bih rekao da je ona konzervativna. Doduše, mogu da kažem da mnogo konzervativne muzike dolazi iz Australije, ali pretpostavljm da je tako i sa bilo kojim drugim mestom na svetu. Rekao bih da su tamo stvari, kad se uzme u obzir veličina zemlje i geografska pozicija, dosta dobre.

Diplomirali ste na sidnejskom muzičkom konzervatorijumu, što podrazumeva klasičnu muzičku naobrazbu. Kako je većina muzike koju The Necks stvaraju čista improvizacija, da li nalazite da je klasično zaleđe prepreka ili pomoću tom poslu?

– Ne, nijedan član The Necks nema klasičnu muzičku naobrazbu. Svako od nas ima određenu kilometražu u džez muzici, ali mislim da je važno naglasiti da se kao bend oslanjamo na mnogo više nego samo na džez tradiciju. Na sve nas utiče soul muzika, rege, afrička muzika, klasična ili indonežanska muzika, a to su samo neki primeri.

Kakvo je značenje imena benda? I dalje, kako vaša muzika nastaje ni iz čega, na licu mesta, kakav je proces imenovanja samih kompozicija? Da li se imena sama pojave ili postoji neki razrađeniji način njihovog stvaranja?

– Nema zapravo nikakvog značenja u pozadini imena benda. Moguće je i da smo ga izabrali baš iz tog razloga. Na sličan način, naslovi kompozicija su reči za koje smatramo da se uklapaju uz samu muziku ali nisu previše značajne. Mislim da ovo pomaže da muzika ostane otvorena, što dopušta slušaocima da čuju ono što se čuje u samom zvuku, bez da im mi sugerišemo šta mi mislimo da tu čujemo.

The Necks se prevashodno može opisati kao džez grupa, avangardna ili eksperimentalna, ali i dalje džez. Gde se nalazite na džez sceni Sidneja i Australije?

– Mislim da mi sebe prevashodno vidimo kao The Necks. Takođe, svi smo umešani u stvaranje mnogo drugih vrsta muzike. Ostala dva člana benda žive u Sidneju, pa bi oni mogli da kažu više o ovome, ali za mene, naš bend je pre svega uvek bio način da se ispitaju stvari koje sva trojica, kao jedinke, smatramo zajedničkim. Ne mislim da bismo sami sebe opisali kao džez grupu, kao avangardu ili kao bilo šta. Ta vrsta definisanja je nevažna za naš proces pravljenja muzike.

U grupi nemate duvačkih instrumenata ili bilo kakvih glasnijih instrumenata (osim bubnjeva, naravno), a vaša muzika, iako može čoveka potpuno da obuzme, nije agresivna niti nametljiva. Koji je kreativni proces iza njenog nastajanja? Da li svesno nastojite da pravite meditativnu ili kontemplativnu muziku?

– Kada smo osnovali bend bili smo veoma zainteresovani da pravimo muziku koja će stvarati prostor, zvučni prostor, ali i „vremenski prostor“. To je, valjda, razlog što povremeno sviramo prilično tiho. Ne mislim da ima smisla svesno nastojati da se pravi „meditativna muzika“. Mi želimo da obezbedimo vreme slušaocu da se usredsredi na našu muziku i u nju potpuno uđe. Muzika The Necks, u stvari, može da postoji na više nivoa u isto vreme.

Koji je vaš omiljeni album Majlsa Dejvisa i zašto?

– Ima tako mnog njegovih albuma… i tako mnogo među njima koji su sjajni. Moj omiljeni je „Working and Steaming“, pa onda „Kind of Blue“, pa „On the Corner“… Ima ih tako mnogo.

Iako je muzika The Necks smirena i odmerena, vi lično pravite i sasvim različitu muziku u drugim kombinacijama. Peril je bio glasan, agresivan i tehnički kompleksan, dok Project Transmit ima jednu jasnu pop dimenziju. Koji su to drugi muzički i umetnički impulsi koje istražujete kroz ove paralelne projekte?

– Zainteresovan sam sa veliki broj različitih pristupa stvaranju muzike. Ponekad se ovi pristupi međusobno isključuju ili su dijametralno suprotstavljeni… a ponekad su to samo istraživanja različitih strana jedne iste stvari. Na primer, način na koji se vreme može koristiti u muzici: veoma spor razvoj kompozicije ili munjevite promene. Ne mislim da sebe moram da ograničim na jedan način gledanja na svet (i njegovog slušanja).

Kao muzičar improvizator, kako gledate na uticaj svetske ekonomske krize na muziku i umetnost uopšte?

– Možda je par koncerata otkazano jer za njih nije bilo finansija, ili tako nešto. Ne znam. Za nas je uvek bilo teško, finansijski, organizaciono… Možda, ako ljudi počnu da pate u svojim životima, zbog krize, možda to stvori okruženje koje će stimulisati pravljenje umetnosti. Mislim da još uvek nismo blizu te tačke, ali ko zna… Hoću da kažem, kada ljudi zaista vide da im se životi menjaju, a oni nad time ne budu imali kontrolu, možda to donese nove forme izražavanja patnje i frustracija. Zasad se ne vidi ništa novo…

Na kraju, imate li neku poruku za čitaoce Danasa i potencijalne posetioce vašeg koncerta?

– Želeo bih da ohrabrim ljude da dođu da nas čuju. Odvojite par sati iz svojih vratolomnih, pretrpanih života da biste otkrili – ili možda nanovo otkrili – osećaj da ste uronjeni u jedno zvučno iskustvo koje vam može izmeniti percepciju vremena i prostora dok ste u njemu. Možda će vas to i naterati da porazmislite o prioritetima u svom životu. To bi bilo sjajno.

close
Publici ne sugerišemo šta mi čujemo 1

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.