Foto Miroslav Dragojevic

Reč je o jedinstvenoj modnoj kolekciji deset unikatnih haljina nastalih od glavnog jedra pod kojim je plovila svetskim morima i okeanima. Rođena je i odrasla u gradu Hvaru na istoimenom jadranskom ostrvu, živi u Splitu. Piše kolumne, scenarija, knjige, režira putopise od kojih su „Mediteranski krug“ – avantura na obalama Sredozemlja i „Pol oriha“ – film o najmanjem brodu na svetu i njegovim pustolovinama, prikazani na hrvatskoj i francuskoj televiziji. U razgovoru za Danas Tonka Alujević govori o svojim kreacijama, jedrenju, rodnom Hvaru, Beogradu, pisanju…

* Izložba: Ja san plovila 15 godina po moru. Bivši suprug i ja smo dosta tih mora i vidili i dosta toga oplovili i dotakli. Mene je stvarno zanimalo šta je iza svake punte – rta. To je znatiželja. Cili dan kad jedrite gledate u jedro zato šta morate – da biste mogli trimat – ugodit ta jedra i šta bolje napredovat. Zato je u ovom platnu i ovih deset haljina koje san uspila napravit od toga moga jedra, puno naših, ajmo kazat, tih pogleda, puno soli i puno vitra. Nije mi padalo na pamet da to skidam, tako da je to i gužvano jedro kad ga slažete, ima nabore koje nije problem ispeglat i dovesti do savršenstva, al onda ne pričate tu priču, nego je to nešto drugo. Ja više ne plovin, taj period života je iza mene, ali san uvik nastojala u svemu tome bit žensko, pa je onda vjerojatno tu i taj nagon da se to ne baci i ne završi u nekom kontejneru ili odlagalištu smeća di završe sva ta jedra koja su odslužila svoje, nego da priča ovu priču.

* Modeli: Imamo sve modele, uključujući i jedan povjesni za koji mi kažemo da je marinero. Nekada su sva dica – i muška i ženska, pre nekih sto, sto pedeset godina nosila tu svečanu robicu kad bi ih mame vodile u šetnju. Ovo drugo je nešta što je izašlo iz mašte i šta je nastalo, kako mi to kažemo, „kako pita materijal toga jedra“. Pratila sam njega, nisam htila nešto na silu izvest šta jedro ne bi pratilo. Imamo tu i polukrinolinicu na kojoj su izraženi samo bokovi. Postoji u centru Splita, u Dioklacijanovoj palaći Jupiterov hram i pored njega se nalazi jedna uličica koja se zove „Pusti me proć“, u njoj se ne mogu mimoić dva čovika, ma kako da su elegantni. Ova haljina sa širokim bokovima inspirirana je baš tom uličicom. U kraćoj verziji ove haljine prošla san tom uličicom, a manekenka je nosila ovu dugu na modnoj reviji, priređenoj u staroj štampariji Slobodne Dalmacije u Splitu. Na haljinama je radila naša suradnica Gordana Radnić, vlasnica pogona mašina na kojima su šivene. Rađene su po mojim mirama, a tu je bila Gordanina kćer, izrazito elegantna, lipa cura, da bih ja mogla vidit kako to izgleda na drugome.

Beograd: Ova izložba je u Beograd stigla zahvaljujući mojim beogradskim prijateljima kojima su se dopale fotografije haljina iz Renesansne lođe na Hvaru. Iz Galerije „Singidunum“ su mi odgovorili u pet minuta da žele da izložba dođe i evo, krenilo je. To je isto kao u jedenju – kad uvatite dobar vitar, kaže se u krmu ili ‘mezzanave’ – onda jedrite. Ako vidite da stalno tučete orcu, da idete kontra vitru i da ćete slomiti sve – jedra i brod i da ćete se napatiti, onda u tom smjeru ni ne idete. Izložbu ćemo malo produžiti do 23. januara. Prilagodila san se prostoru i svakodnevno uživan u gradu u Beogradu zato što mi nudi sve ono šta nudi veliki grad, a to je da možete posetit razne izložbe, ić na koncerte, u kazalište, bilo di, a da je to šta gledate i pratite vrlo kvalitetno. To je blisko i mome mentalitetu. Ja jesan taj boemski tip, ne volim pretjeranu glamur šminku, šljokice, kad nešta pretjeramo šljašti. Zato je to što se meni posebno sviđa u Beogradu ta jednostavnost, ti normalni ljudi koji dolaze pratit koncert u tome svakidašnjem izdanju. Nije ono – vidi me sad sam izaša na koncert, pa ću sad obuć toaletu kao da idem na vjenčanje. To je ta jednostavnost Beograda koji nije ušminkana metropola ka šta su mnoge na Zapadu, iz kojih je zapravo isisan život.

* Hvar: Moj grad stoji iza mene, što je srića moja. Neki put lokalna sredina ne prepozna svog autora, svog umjetnika. Ja nemam taj problem. Ja sam se tamo radila i mozaik, tamo žive moji roditelji, ja sam tamo živila do 16. godine i tamo je moja kuća, moj dom zapravo. To je ta referentna točka kojoj se ja uvik vraćan.

* Domovina: Moja prva knjiga „Samo moru virujen“ počinje time da put čovika sa otoka počinje prvim valom, a ne korakom. Međutim, niko ne brani da se zaljubite u neku drugu kulturu, da se prepoznate u Japanu, ako je to dio Vaše nutrine, da Vaša druga, ajmo reć, domovina bude neko područje koje uopće, kao u mom slučaju, nema more. Ja obožavam planine i skoro svaki vikend sam negde. Ja ih ne poznajem ko neko ko je rođen u tom arealu, ali isto tako mogu bit zadivljena i volit ih podjednako ko da je to moje.

* Ostrva: Nigde nemate kao na otocima konzervativnog stanovništva, šta ovisi o nekim drugim stvarima. Mediteran govori da rodit se na otoku samo po sebi znači da živite na jednom području di ne postoji izoliranost obala. Mi kažemo: „Stavite prst u more, pa ćete se povezat sa svim morima i obala svita.“ To znači kosmopolitizam, ali često ti ljudi sa otoka znaju i biti vrlo zatucani, konzervativni i nazadni, dok u nekom totalno izloranom brdskom području možete naći čovika ili ženu koji su vrlo otvoreni i širokog pogleda. Tu ima genetike, odgoja i više faktora igra ulogu.

* Kurs: Imam velikog iskustva, napisala san sedam knjiga kratkih priča i tu san skupila svakakve anegdote ljudi koji uglavom misle da sve znaju o moru. Oni će vam obično kazat da jedre, makar nemaju vrimena, niti imaju toliko godišnjeg odmora – da sve njihove odmore skupite neće dobiti godinu dana da su oni jedrili. Oni dođu sedam ili 15 dana kad ljetuju sa točnim određenim rutama i šta bi oni tačno htili vidit. Mi smo uvik pokušavali zadržat pravo da idemo tamo gdi nas vitar odnese – da idemo jednim neplanom. Praviti planove na moru nije dobro. To san naučila od jedrenja – jedro dignete, skratite, spustite ga ili usmjerite u skladu sa vitrom, morem, kurentima – morskim strujama. To je uvik pametnije nego da idete kontra. Japanci kažu da su svi ovi vodoskoci u arapskim kulturama zapravo silovanje vode. Nju treba pustiti da teče prirodno i tako mi se čini da je i u jedrenju. Postoje jedriličari koji se moraju nadmudrivat sa uvjetima u regatama, ali ja, ako mogu birat, biran da idem u skladu prirodnom okruženjem, jer se tako povezujemo sa svojom nutrinom. Ja cili život radim ono što ja oću, šta znači da ja to i platin. Mogu saslušati svih – svoje prijatelje, poznanike i slučajne prolaznike i sve ću usvojit što smatram da je pametno i dobro, ali ću uvik sledit sebe koliko god to koštalo. To je jako težak put. Ja se ovim umetničkim poslom bavim više od 30 godina. Ja nisam neko ko dolazi iz političko-tajkunske priče. Iza mene ne stoje predsednici stranaka, ja u strankama nisam. Iza mene ne stoji bogati ljubavnik niti bogat tata. Ovo je potpuno autentično čisti put. Ne svrstavam se ni livo ni desno, nema grupacije kojoj pripadam. Rezultanta čak i ove, ajmo reći, popularnosti koju imam u Beogradu, gdi su se javili iz raznih medija, govori o tome da je ljudima već pomalo dosta i politike i tih stvari koje nas guše svih tih 30 godina. Svaki od nas sigurno može sledit taj put, ali se boji nekog ishoda, pogotovo ako ima familiju iza sebe. Šta ako se cili život bavi jednim poslom i onda odjedanput se pojavi doma i kaže: „Ja ovo više neću“. Ali, to je njegovo pravo, osnovno ljudsko pravo da napravi ono šta osjeća da mora, pa koliko god to koštalo. Na kraju, ishod ne mora biti svaki put dobar. Ne znan ni ja šta mene čeka na kraju mog umjetničkog i stvarnog života, ali jednostavno nisam mogla drukčije.

* Definicija: Ima jedan španjolski jedriličar koji zove Sinto Bastar, koji je polivalentna osoba koja se bavi od arhitekture do mnogih drugih stvari. Kad sam mu postavila isto ovo pitanje – šta je on zapravo, reka je „Ja sam onaj koji živi“. To je i neki moj odgovor – ja sam neko ko živi. To moja jedina uloga na ovome svitu, mada sam nekom umjetnik, nekome pisac, nekom putnik, a i samoj sebi u određenim momentima sam možda nešto kako me neko drugi ne vidi.

* Mediji: Ja sam letila puno puta iz radijskih emisija, a tu svoju TV emisiju „Nemiran duh“ vodila sam šest godina, a njeno jedino pravilo bilo je da čovik sa kojim razgovaran ne sme bit iz svita estrade i politike. Birala sam sugovornike koji su imali neku ljudskost, toplinu. Imala sam i kolumnu u Slobodnoj Dalmaciji. Sad sam stalni kolumnista „Otvorenog mora“. Tamo sam zapravo skoro 20 godina. Tu imam jednu od glavnih kolumni od samog početka tog magazina, koji je najčitaniji morski magazin u Hrvatskoj. Pišem u „Dobroj kobi“. To je lovački časopis, ali ne o lovu i lovcima, nego o pasima sa karakterom. Sve te moje kolumne imaju puno humora u sebi, anegdotalne su.

* Monodrama: Imam i tu moju monodramu „Jubav u vrime kupusa“ sa kojom sam se predstavljala na prostorima bivše države puno puta. Gostovala sam i u Kult teatru u Beogradu, šta je bilo jako lipo. Dva puta sam izlazila na bis ja koja nisan glumica zato što im se svidjela priča. Nastojaću je stavit na papir u dogledno vrime, zato što je to ljubavna drama koja nije samo moja, a nije sapunica i nije trač. To nije moj obračun sa nekim personama, nego lipa međuetnička priča, nešto što smo svi mi potisnuli u sebi. Sve smo nekako zadovojili i stavili na svoje misto, samo je ta ljubav ostala visit u zraku i mi je se sramimo. Ako volimo nekoga ko nije iz našeg sela i maloga mista, onda je to nešto što smo prihvatili da je negativno.

* Publika: Poslednji put monodramu sam igrala u Trogiru. Obično zadnji put nastupate doma. Bilo je dobro. Meni su zanimljive reakcije publike koje su na svim tim područjima drukčije. Recimo u Sarajevu, di je bila premijera, publika je imala želju da sudjeluje sa mnom – da me usrid predstave nešto pita, što je legitimno do nekakvih situacija di svi više manje ostaju sidit u tim svojim stolicama – neko neće da ide ća, vrti neke svoje filmove u glavi i ima potrebu mi nešto reć i komentirat. To je zapravo najveće bogatstvo te monodrame.

* Kineski zid: Iskustvo života u nekadašnjoj zajedničkoj državi ne da se može izbrisat gumicom, nego mi možemo dignit ‘Kineski zid’ između naše dvije države. Mi imamo puno nezaposlenih, tako da i Bosanci mogu dat ruke i to ćemo mi za čas napravit. Uopće nije problem. Ja samo apeliram da to onda prvi poštuju oni koji trguju oružjem, organima, rebatinkama – to su farmerice – i koji zapravo cili rat nisu prestali surađivati. Mi kulturnjaci dođemo na kraju. Ja ne prodajem ove modele, ja u Beogradu nikome nisam ništa došla uzet. Kad neko iz kulture kao što je Igor Mandić ili neko drugi dođe, onda je nacionalni izdajnik, a oni koji prodaju naftu ili ovde zarađuju silnu lovu, e oni su poslovni ljudi.

* Igra: Na izložbu u Beograd donela san i slikovnicu. Ona je za djecu i za odrasle, a u njoj su ilustracije najzanimljivije. Ilustrirala san je na način na koji je moj tata mene zabavlja kad bi nestalo struje u Hvaru. On je rukama kao u teatru sjena, stvarao na zidu bilome razne figure. Meni je to poslužilo da smislim nešto što nije kičasto. Obično kažu da dica vole šareno, veselo… Ja nisan bila takvo dite, pretpostavljam da ima i druge dice, koja mogu odreagirat na ovakve stvari. Ali, to je u domenu eksperimenta, ne se mislin bavit slikovnicama u budućnosti, mada san od sviga napravila igru. To je moj svit i moj put. Kad imate ljevicu i desnicu koja se već 30-ak godina stalno konfrontira – imate istu metu i isto rastojanje. Vi se morate izdignut iznad toga radi generacija koje dolaze, radi nas samih. Čini mi se triba se fokusirat na neke lipe stvari. Njih je sigurno više nego ružnih. Mediji onda, doduše, ne mogu živit od toga i političari ne mogu opstati, ali kad mogu birat, ja biran tu pozitivnu stranu svita. Negativnosti mogu dovest uvik samo do jednog rezultata – da Vas stave dva metra ispod zemlje. Taj kraj je uvek isti, a meni je to kao umetniku dosadno. Ako se okrenete onoj svitloj strani, ona može odvest u milijardu različitih pravaca i možete iz tog izvuć nepregledan broj prekrasnih kreativnih novih priča.

Povezani tekstovi