Rade Šerbedžija: U filmu je važno ko si ti

Novinarska pitanja su se ređala a Šebedžija je s instiktom i sugestibilnošću pravog glumačkog vuka vodio priču u pravcu u kojem je on želeo. Pritom nije izneverio novinarsku znatiželju, a sve zajedno je delovalo kao dobro režirana predstava iako je manje više bilo spontano. Vrhunac kratkog jednodnevnog boravka Šerbedžije na Paliću bio je i njegov koncert u Subotici, gradu koji mu je posebno važan. Iz, kako je rekao, dva velika razloga – da je u Subotici sazreo kao umetnik i da je tu upoznao upoznao svoju Lenku.

– Ovdje sam dosegao vrhunac sazrijevanja svoje glumačke ličnosti. Bio sam dio božanstvenog teatra koji se odvijao u ovom gradu ali to nije samo zasluga LJubiše Ristića koji je genijalan režiser i svih nas koji smo ga sljedeli, to je zasluga i ovog grada. Ta publika koja je dolazila je bila fantastična. Ona je bila dio tog pokreta, dio stvaranja nove energije u kojoj nije bio bitan samo teatar. Tu, u ovoj pitomoj prirodi okruženoj jezerima, održavali su se i rok koncerti. Bio je to najznačajniji period mojeg bavljenja umjetnošću, a to su, kao što znate, bile osamdesete godine. Drugi razlog značaja Subotice je, oprostite, privatan. Tu sam upoznao moju Lenku. Ona je bila mlada redateljka koja je došla tu raditi, a ja se baš rastavio, prošlo dvije godine… I, tako smo mi započeli našu priču. S njom imam troje djece. Čitav život koji mi se događa, i to je nešto jako važno što vezujem za ovaj božanstven grad – ispričao je Šerbedžija

Što se tiče nagrade „Aleksandar Lifka“, Šerbedžija kaže da ona za njega ima ogroman značaj i da je svestan toga da je sada i on u društvu velikana i izuzetnih umetnika koji su dosad dobili ovo priznaje, ali da mu je posebno drago to što je ono prvo pripalo Mileni Dravić .

– Jer je ona sam film. Oči Milene Dravić su jugoslovenski film – kazao je Šerbedžija za jednu od naših najvećih glumica koja je tog istog dana na filmskom festivalu u Puli pozdravljena petnestominutnim ovacijama. Šerbedžija je još primetio da bi povodom nagrade mogao citirati i jednu Krležinu misao – „da je svaka nagrada dobra i kad je primiš ona je dokaz da si nekog đavla radio u životu. Ali pokušaj da je zaboraviš što prije možeš.” – To znači da je odnos prema nagradama relativan. Možda je nisam i zaslužio. Možda i jesam. Ali ima i toliko divnih glumaca – rekao je Šerbedžija, a zatim, kao da propoveda, sa scene i s malom dozom autoironijskog oklona prema vlastitom načinu kazivanja poručio – Bože, daj nam kiše i filmskih festivala da preživimo ovaj život. Čestitam vam na ovom lijepom festivalu. Držite ga i čuvajte kao što ste nekada čuvali naš KPGT!

Govoreći o sebi kao reditelju i tome koji bi Šekspirov komad voleo da vidi na platnu Šerbedžija je konstatovao:

– Ja vam moram priznati da nisam filmski režiser i to sam shvatio kad sam režirao „Oslobođenje Skoplja“. Iako je to dobar i pristojan film. Ali dok sam ga snimao osećao sam se kao da sam praliziran. Jer sve ono što znam kao glumac i sve što iz te pozicije predložim režiseru on prihvati i to oceni odličnom idejom. Ali kad sam snimao sam, kao režiser, onda sam shvatio da ja to nisam jer nemam svog kadra. Pitao sam se a šta je to moj kadar i shvatio da je to kadar Živojina Pavlovića u kojeg sam zaljubljen cijeli svoj život ali to mi je dosta da bude moj film. Nisam stručnjak za film kao režiser ali kao čovjek koji pripada ipak filmu i kazalištu, rekao bih da se od svakog Šekspirovog djela može napraviti savršen film. Treba samo da bude pametan režiser, da napravi sjajnu dramaturgiju, sjajan skript, da izbaci suvišno i uhvati suštinu. Pa zamislite samo kakav može biti film „San ljetne noći“. Postojala je ideja o tome da se napravi predstava na Brijunima gde četvoro mladih pod maskama igraju – Milena Dravić, Milena Zupančič, Radko Polič i ja, i u jednom trenutku skinu maske i vide se stari ljudi a trče kao mladi i ljube se. Ali, eto ideje za film – predložio je kroz smeh Šerbedžija.

Veliki glumac je kazao je da s njim u vezi postoji jedna falinka kad je reč o filmu i da ga je time zarazio Pavle Vujisić, ali i Žika Pavlović, koji su ga posavetovali da nikad ne gleda svoje filmove.

– Ja i dan danas nikad ne gledam ono što snimam. Jer izgubiš tako pravu koncentraciju. Gledaš sebe. Budala uživa kad to čini a pametan čovjek se stidi. To je zato što svi o sebi mislimo nešto drugčije pa kad se vidimo na ekranu shvatimo da to nije to – objasnio je.

Šerbedžija je rekao da slabo gleda filmove, izuzev ako mu njegovi dobri prijatelji – Makavejev, Goran Marković i drugi koji znaju za tu njegovu falinku ne preporuče neki pravi

– Više volim pravi život – igrati pravi nogomet, družit se s ljudima, lumpovati. Volim kafane, volim ljude, volim svašta, volim, jednostavno život. A onda, film se dogodi, neko te uslika, kamera te zavoli – kazao je Šerbedžija.

Opservirajući dve vrste glumaca on je izdvojio DŽona Vejna, Batu Živojinovića i Borisa Dvornika koji su bili isti u svim filmovima i briljantni, ali i Dastina Hofmana i Roberta de Nira koji su imali čast da oblikuju različite karaktere. Veruje da on pripada i jednoj i drugoj kategoroiji.

– Igrao sam različite karaktere, ali to je neka vrsta mog teatarskog iskustva, jer zanatski prevashodno pripadam teatru, a sve što pripada filmu je ono kako me je majka rodila. To je ono što kamera otkrije. Nije ni važna onda gluma, ako si dovoljno inteligentan ili imaš dovoljno zanimljiv privatan život. U filmu je važno ko si ti – objasnio je Šerbedžija.

Prema njegovoj oceni evropski film je sada puno ozbiljniji od američkog, koji se u zadnjih 10-15 godina nekako sam pojeo. Može se čak reći da propada.

– Veliki autori rade za televiziju. Distributerska politika nije dobra. Na TV je lova, ali taj monopol televizije je opasan. To je loše za budućnost filma uopšte – ukazao je on , dodajući da su se izgubili romantika i svečanost odlaska u bioskop.

– Ali na festivalima toga još uvek ima i zato su oni važni. Tu se filmovi još gledaju sa pravim dignitetom i na velikom platnu – rekao je Šerbedžija.

Pričajući o mladoj generaciji autora, Šerbedžija je kazao da „ne pripada ljudima koji misle da je vreme u kojem su oni intenzivno živeli jedino pravo”, te da veruje da i danas žive neki mladi Kjubrici“. Konstatovao je da je imao sreće što je radio sa fantastičnim rediteljima, ali da mu je žao što nije radio, recimo, sa Kustiricom

– Snimio sam četiri filma i jednu seriju sa Žikom Pavlovićem u čiji kadar sam čitavog života zaljubljen i čijom estetikom sam uvek bio zadivljen. Snimao sam sa Makavejovom, Goranom Markovićem, Zafranovićem, Grlićem, Istvudom, Kjubrikom, Frančeskom Rosijem. Žao mi je što nikada nisam radio sa Kusturicom. Užasno ga poštujem i mislim da će on napraviti još neke lude filmove – istakao je Šerbedžija.

On je juče u više navrata naglasio značaj FEFP, a ova filmska smotra je sa svojim jubilarnim laueratom Radetom Šerbedžijom uvela novitet potpisivanja bioskopskih stolica.

Do Zvijezde iz tvornice

Jedino Bekim Fehmiu

Osvrnuvši se na svoju generaciju u bivšoj Jugoslaviji, Šerbedžija je zaključio da su radili previše, da su išli iz filma u film i da priznaje da mu je žao što je neke od njih snimio – Bili smo velike filmske i televizijske zvijezde i radili smo filmove kao u tvornici, a bili smo samo malkice bolje plaćeni. S tim što smo mi više trošili po kafanama , pa je tako naša pozicija zvijezda, u ovom našem socijalističkom društvu i uređenju bila vrolo zanimljiva i smiješna. Mnoge stvari možda nismo trebali snimiti . Jedini čovjek koji je u tom smislu bio drugačiji, a da to nije bio rezultat njegove discipline jeste Bekim Fehmiu. On je zarana napravio svijetski uspjeh, pa su agenti kreirali njegov ritam snimanja, kazao je Šerbedžija.