Foto: Radovan Baja Vujović„Radničku hroniku“, Petra Mihajlovića, u režiji Veljka Mićunovića, o mučnoj sudbini tranzicijskih proletera, koji besomučno štrajkuju i vrte se u krug u nameri da poboljaju svoj položaj, glumci NP Subotica su igrali sinoć na 25. Jugoslovenskm pozorišnom festivalu „Bez prevoda“. Publika je predstavu ocenila sa 4,22.
Furiozno i filigranski preciznim kolektvnim pokretom, glumci su, kroz depersonalizovane likove, grotesku i crni humor, dočarali sve muke tranzicijskih gubitnika. Brzim izmenama scena, metaforama, rutinerskim repeticijama teksta, ličnim svedočenjima, gorkim natpisima na parolama, koje nose kao da su na modnoj pisti, u scenografiji oronule fabrike, likovi pričaju, ustvari, priču o sadašnjem trenutku i čoveku u društvu čija su glavna obeležja prekarijat, odsustvo empatije i nesposobnost da humanije komuncira sa kapitalom.
„Tačno je da je ljudima više muka da gledaju u pozorištu radnike, socijalne slučajeve i ratne teme. Ali, bilo je izazovno da komad žanrovski malo „izglobim“. Da vidm da li mogu da probudim apsurd i paradoks koji je u svima nama. Da istražimo do koje mere su ti „mali ljudi“ postali nebitni i da, u toj tragikomičnoj strukturi, ispliva na površinu ne tema, koja se podrazmeva, nego pitanja „malog čoveka“, empatija, emocija, okretanja glave od tuđih problema. Naše prirodno stanje je postalo da od tih tema sklanjamo glave. To je postao naš uslovni refleks i to je bilo izazovno za naše pozorišno istraživanje“, kazao je za Danas Veljko Mićunović, reditelj iz Crne Gore.
Na pitanje šta bi se desilo kada bi radnici, ipak, smogli snage i izašli na ulice, iako smo takve i nesupešne „scenarije“ gledali u našoj ne tako davnoj prošlosti, Mićunović kaže da „u takvom kontekstu revolucija više nije moguća“.
„Verujem u to da je nukleus promena u ljudima koji me okružuju. Da li ćemo, napokon, shvatiti da odgornost mora da postoji? Ona kreće iz našeg dvorišta, od našeg obrazovanja i, ako mogu da se usudim da kažem, cenzurisanja ovog „smeća“ koje nas okružuje. Tim malim stvarima može da se utiče na širu sliku društva, ali pobuna od tri ili sedam dana nije moguća, jer smo duboko zaglibili“, kazao je reditelj.
Glumac Srđan Sekulić je naveo da „izrazi radnička klasa, radnička hronika, radnička prava danas imaju zastareo prizvuk, ali da je dramaturg Slobodan Obradović uradio svoj posao tako da se ta priča tiče svih nas“.
„Čini mi se da smo uspeli da od anahrone teme napravimo predstavu koja je aktuelna, univerzalna i svevremena“, ocenio je Sekulić.
O neverovatnom ukrštanju sudbina radnika u komadu i subotičkog ansambla svedočlila je Olivera Đorđević, umetnička direktorka Drame na srpskom jeziku u NP Subotica. Ona je istakla da je to jedino pozorište u zemlji koje nema svoju zgradu, još od 2007. godine, a repertoar se priprema u napuštenoj fabrici. Scenografija oronule fabrike u „Radničkoj hronici“ je, ustvari, realni izgled probne sale tog teatra.
„To je prostor fabrike „Mladost“. U Subotici su, osim te, bile još tri Titove fabrike – „Pionir“ i „Osmi mart“, koje su tada radile. Fabrika „Mladost“ je imala bazen i druge stvari, što ukazuje na to da je bila nekada uspešna fabrika. Kada smo došli, fabrika je radila. Viđali smo radnike, koje naši glumci sada igraju u predstavi. Oni su malo radili na mašinama, koje su bile tamo do pre neku godinu, malo su štrajkovali i onda su nestali, a mi smo ostali u njihovom prostoru, koji je prokišnjavao“, rekla je Đorđević.
Ona je navela da je tekst „Radnička hronika“ morao da „sačeka“ da se iscenira baš u subotičkom ansamblu, zbog tih čudnih, ličnih i neverovatnih iskustava u preplitanju pozorišta i života.
Večeras „Upotreba čoveka“
Festival, koji je počeo 4.juna, završava se večeras komadom „Upotreba čoveka“(Novi tvrđava teatar Novi Sad). Osim te predstave i „Radničke hronike“, za nagrade, koje će se dodeliti sutra, konkurišu „Čitač, (BDP i Beo Art), „Putujuće pozorište Šopalović“, (JDP) i „O medvjedima i ljudima“(NP Sarajevo).
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
