Foto: Miloš Disković

… ovako, s muzikom Internacionale u pozadini, počinje audio reklama multimedijalnog umetnika Antonija Pušića alias Ramba Amadeusa, alias „kralja estradne misli“. Ali, to je samo intro u promo ludilo u najboljem smislu te reči koje traje više od deset minuta i koje se može čuti na internetu. Umetnik, između ostalog, poručuje – Blago ocu, blago majci – majka je u hiljadu godina rodila pevača Ramba i pet vrhunskih školovanih muzičara…

* Za razliku od većine koja praznuje, vi ćete Prvi maj proslaviti radno. Šta vama znači ovaj dan i da li ste ga možda izabrali za termin koncerta zbog obeležavanja 30 godina vaše karijere?

– Nema veze sa mojom ličnom istorijom. Htio sam potpuno da izbjegnem tu vrstu referisanja budući da me podsjeća koliko sam star. Ipak mi je bezbolnija ova opšta istorija od lične. U ambijentu liberalnog kapitalizma, u koji smo stampedom ujahali, naš odnos prema Prvom maju postao je apsurdan. Dok na razvijenom Zapadu radnička klasa demonstrira, a policija na nju baca suzavac, mi ponosno zadržavamo taj svečarski odnos prema Prvom maju kao nekad u socijalizmu – ide se na izlet, peku se prasići i roštilja se, iako su radnici u mnogo lošijem, podređenijem i obespravljenijem položaju nego u tim razvijenijim zemljama gdje se demonstrira protiv vlasti. Pošto volim apsurde, činila mi se neodoljivom prilika da nastupim u tek renoviranom Domu sindikata. Imao sam ponudu da to bude 30. aprila, u nedjelju, a ispred nosa mi je tu bio Prvi maj kao međunarodni praznik, te nisam mogao a da se ne poigram prvomajskom ikonografijom. U krajnjoj liniji, možemo reći da je to iskorišćeno i u marketinške svrhe, mada bih ja prije rekao da je to antimarketing i da Prvi maj danas u ambijentu prvobitne akumulacije kapitala nema nikakav marketinški potencijal. To je još jedan apsurd, a rekoh da volim da se igram sa apsurdima.

* Vi ćete i u simboličkom smislu nastupiti u transformisanom Domu sindikata budući da se ovo zdanje više neće tako zvati.

– I to je apsurd. Eto, Dom sindikata koji je namijenjen kulturnom uzdizanju radnog naroda potpisuje sponzorski ugovor sa bankom koja je najudaljenija, najdijagonalnija tačka od ideje radničkog sindikata. To još više pojačava čitav apsurd. Zato sam naposljetku, pored Marksa, Engelsa, Lenjina, Staljina i Mao Ce Tunga, u vizualu koji najavljuje koncert, stavio i figuru Donalda Trampa, na jednom idejnom rješenju. Na drugom sam ja, glavom, bradom i frizurom začešljanom unazad. Zašto, ne znam ni sam.

* Reklama za vaš koncert je takođe svojevrsni miks apsurda. Traje 11 minuta i četiri sekunde i čini mešavinu promocije koncerta, obnovljenog zdanja Doma sindikata i, recimo, zvuči kao poziv na recikliranje sekundarnih sirovina.

– Slažem se s vama. Učim od najboljih. Radnici koji danas nesumnjivo rade i nesumnjivo su vrijedni i korisni za društvo su zapravo čitave porodice koje se voze na tim improvizovanim vozilima, idu po gradu i skupljaju sekundarne sirovine – otpadni metal. Oni svakako imaju djelotvoran marketing jer ga inače ne bi ni koristili. Ti recikleri na neobičnim vozilima se ponašaju funkcionalno, kod njih nema prostora za snobizam i glamur, koji možemo vidjeti u reklamama na TV-u. NJihova je reklama stopostotno istinita. Htio sam da i moja zvuči tako istinito – do apsurda.

* Kad smo kod učenja, u pesmi „Bili mi kazala“ pitate „od koga si nastala, od boga ili od majmuna?“, kao i „od koga si učila, od proroka ili od biologa“. Od koga ste vi učili, ko je uticao na vas?

– Moji roditelji su bili prosvjetni radnici, pa je svašta stizalo do mene u dnevnoj sobi, ali nije me baš sve što sam čuo doticalo. Nešto što mi je skrenulo pažnju je svakako Marsel Dišan i prije svega ta njegova igra sa kontekstima. To mi je prijalo i činio mi se veoma bliskim. Za mene je bilo važno i upoznavanje sa radom DŽona Kejdža, takođe konceptualiste, ali ne likovnog, nego muzičkog, ipak, što se tiče čisto muzičkog kompozitorskog stila, na mene je najviše uticaja imao Skot Bredli, holivudski kompozitor koji je pisao muziku za crtane filmove „Tom i DŽeri“. Taj crtani je toliko dobar, međutim, kada ga lišite muzike, tek tada vidite koliko je zapravo muzika u njemu važna i neverovatna.

* Da li je na vas uticao reditelj Dušan Makavejev? Pevali ste pesmu posvećenu njemu koju je napisao Raša Popov, a vi ste čak dopisali i njenu poslednju strofu. Da li je druženje s Makavejevim uticalo na vas?

– Svakako da ne mogu da budem toliko neskroman i kažem da smo se družili. Makavejev je ipak za mene neprikosnoveni autoritet i pripadnik generacije kojoj se divim. Nemoguće je da naš odnos proglasim druženjem jer druženje podrazumijeva ravnopravnost, a Makavejev je velikan, osjećam se kao mali miš u odnosu na njega. Čudi me da nije član SANU. Ipak, sudeći po onom što vidim na njihovom oficijelnom sajtu, film ne tretiraju još kao umetnost, baš kao da živimo u epohi prije rođenja braće Limijer. Očigledno je da aktuelnost, bar kad je umjetnost u pitanju, ako je kraća od dva vijeka, smatraju pomodarstvom. Kao studentu mi je prijalo da odlazim u Studentski kulturni centar, da gledam Makove filmove i da slušam diskusije na kojima je govorio prije ili poslije projekcije. Uvijek je bilo dupke puno, ponekad bih ustajao iz publike da postavljam neka glupa pitanja samo da bih bio u centru pažnje bar na trenutak.

* Kako je Makavejev reagovao na to?

– Ah, kako. Makavejev je samuraj, kad on potegne svoj mač dijaloga, to je ubistveno. Taj se dočekuje na noge uvijek. Naravno da mi je prijalo kad je 20 godina poslije našao da nešto snimam za njegove potrebe. Nisam imao nikakvih potpitanja. Samo sam terao kera, uživajući u njegovom apsolutnom razumijevanju kosmosa i lokalnim fenomenima u istom.

* Lepo ste otpevali pesmu, a zaista je zanimljivo što ste i dopisali jednu njenu strofu.

– Pitao sam Rašu Popova mogu li zato što mi je nedostajala poslednja strofa koja najavljuje još rundi Makavejeva. Pjesma mi je bez te strofe delovala kao rezime, bez obećanja novog. Tako da to jeste kuriozitet – da ja Raši dopisujem strofu. On je inače onoliko puta dolazio u Herceg Novi, družio se s mojim roditeljima, pa je i s te strane to, eto, dupli kuriozitet.

* Da li ste od roditelja koji su bili prosvetni radnici naučili da budete probisvet?

– Od prosvjetnih radnika postadoh probisvjetni radnik.

* Može i tako ako hoćete.

– To vam je isto kao kad živite s vegetarijancima, pa poslije toga jedete samo meso jer vam je dosadio vegetarijanski meni. Možda je to po sredi, mada zaista nisam znao da me ljudi doživljavaju kao probisvijeta. Možda me to saznanje najzad ohrabri u narednim potezima… glupo je čuvati svoj nepostojeći ugled. Ipak, kad malo bolje razmislim, svaki pristojan čovjek neminovno postaje probisvijet kad ostane bez doma, u mom slučaju to nije ni kuća ni stan, nego država. Siguran sam da nisam jedini koji se, nakon nestanka države u kojoj je odrastao i u koju je vjerovao, osjeća kao probisvijet i da drugima djeluje upravo tako. Dakle, hvala na komplimentu.

* Dopao mi se vaš predlog šta Putin da odgovori Trampu kad se ovaj pohvali da ima lepe, pametne i precizne rakete. Vaša ideja je bila da mu Putin odgovori da Rusi imaju samo glupe rakete…

– „Glupe, stare i ružne, i da promašuju po dve-tri hiljade kilometara“. Dosta sam vešt u tom nadmudrivanju preko Tvitera iako ga ne koristim, ali sam siguran da bih mogao da budem odličan savjetnik bilo kome od njih dvojice u brzim replikama u verbalnom ratu.

* Kada bi se dozom humora olabavila komunikacija među važnim političarima, možda bi svima bilo bolje.

– Oni se i bave politikom jer nemaju smisla za humor. Suština smisla za humor je u tome da sebe, svoj život i svoj posao ne shvataš baš kao najvažniju pojavu na svijetu, a kad si predsednik države, to je zasad nemoguće.

* Šta očekujete od ovog koncerta. Koga biste najradije voleli da vidite od zvanica – radni narod, poštenu inteligenciju ili naprednu omladinu?

– Volio bih da vidim sve te tri marginalne društvene grupe u cijelosti na mojim koncertima.

* Pošto ste diplomirani turizmolog, kako ocenjujete stanje ovog privrednog sektora u Crnoj Gori, a kako u Beogradu?

– (Smeh) Pa, to diplomirani turizmolog zvuči kao neki oksimoron, zar ne? Šta uopšte to znači? Turizmolog? I s lingvističke i s leksičke strane mi djeluje kao neispravna konstrukcija. Turizmolog – zvuči kao izletolog, žurkolog, svadbolog, svinjokoljog. Kvazinaučnik koji pokušava od neke uslužne, tercijalne djelatnosti da pravi nauku. To je valjda škola koja treba da nudi nekakvu vrstu ekspertskog znanja iz oblasti turizma. Ali to se opet ne može nazvati naukom. Bar je tako bilo dok sam se ja kao student pravio da učim, samo da bih imao alibi da boravim u Beogradu. Zato o turizmu mogu da vam pričam samo kao potpuni laik i kao turista, ali, molim vas, to što sam diplomirani turizmolog me ne čini ekspertom te oblasti, a još manje naučnikom.

* Dobro, hajde onda kao turista – koja su vaša zapažanja u vezi sa turizmom u Crnoj Gori? Kako bi tamo ova privredna grana mogla da se unapredi?

– Mi se trenutno nalazimo u fazi prelaska iz društvenog vlasništva u privatno. Nama je inače jako teško da razumijemo da će sva Jadranska obala u slijedećih 30-40 godina biti potpuno privatna i da nećete moći da joj priđete ukoliko ne platite ulaz, što je bilo nezamislivo u socijalizmu. Isto tako je u kapitalizmu, u Engleskoj je na primjer nezamislivo da vi možete da priđete bilo gdje na obalu, a da za to ne pitate nikoga, platite prolaz. Sve je vlasništvo kraljice, ili iznajmljeno nekom na 100 ili 1.000 godina. Tako da mi sad svjedočimo fenomenu – privatizacije obala, kako morskih, tako riječnih i jezerskih. U tom prelasku imovine iz društvene u privatnu, najbolji način da osigurate da vam država to ne uzme nazad čim se konsoliduje jeste da tu nešto izgradite što glomaznije, da ga je nemoguće pomjerit, ne razumijevajući da je najekskluzivnije od svega što tu ima prirodni ambijent i autohtona kultura i arhitektura. Broj kvadrata i ležajeva gomilaju samo izvanredno naivni, koje zadovoljava današnji saldo, potpuno zaboravljajući saldo njihovih rođenih praunuka.

* Da li vam to teško pada što se, kako i pevate, sve „privatizova“?

– Teško mi mnogo pada. Lakše bi mi možda bilo da i ja privatizujem, da i ja postanem vlasnik nekog dijela obale. Ali ja bih svoj dio ostavio takav kakav je, prirodan potpuno, znam da bi na kraju svi dolazili najradije kod mene. Bježeći od svojih betonskih konglomerata. Ovako mi je teško ne samo s tog filozofskog stanovišta, nego i praktičnog. I ja sam od krvi i mesa. Zakon bi zaista te ganglije morao da sprečava. Pogledajte NJujork. Ne vidim da se neko osmjelio da načne Central park, njegove ivice su oštre kao žilet. Pogledajte naše nacionalne parkove. Svuda šalunzi, svak ulazi bar po tri-četiri metra građevinom „u svoje“. Čitava ta doktrina turizma je bazirana na ličnim afinitetima i ukusu onih koji odlučuju, a ta doktrina podrazumijeva ekskluzivu, luksuz, vip šankove na kojima se piju kokteli, diskoteke s mnogo mesinga, mermera, ogledala i svjetlosnih efekata. Beton.

Fashion TV senzibilitet. Mada na Fashion TV-u se uglavnom vidi dobra mlada p….a u prirodi.

Nema nigdje novogradnje osim možda ugrađenih silikona kod najambicioznijih primeraka.

Ali naša mlada p….a ne voli prirodu, plaši se pčela, osa, obada, komaraca, zmija, blata, krava, previše je priroda podsjeća na vukojebinu iz koje je došla, pa onda sve mora da se betonira, da bi se navabila.

Obrni okreni, pored tog silnog luksuza, koji vidimo po turističkim centrima, našim radnim ljudima je svejedno za koga rade kao vozači i magacioneri, žene kao sobarice i pralje, samo što je mnogo teže gledat bogataše i radit nego radni narod koji je došao na odmor i radit.

Naposljetku, naši turistički neimari su ljudi koji su u svom ličnom zakašnjenju oduševljeni arhitekturom svjetskih metropola iz sedamdesetih godina prošlog vijeka – staklenim zgradama, đakuzijima i ostalim prevaziđenim statusnim simbolima. Meni se to ne dopada, a motorne jahte čak i iskreno mrzim.

* Zašto?

– Troše mnogo goriva, prave buku, besmisleno su skupe i zagađuju okolinu. Ja volim jedrilice. Podsjetiću vas, prije pojave parne mašine čitav svijet je trgovao… Plovili su jedrenjaci, u Boki Kotorskoj je bilo vezano 500 jedrenjaka. Čitav pomorski saobraćaj se odvijao bešumno i bez zagađenja, a danas biznismeni neoliberalnog kapitalizma nisu u stanju da se provode bez razmetanja pred sirotinjom. Čak sam pričao sa dizajnerom motornih jahti i pitao ga zašto one ogromne od 30-40 metara proizvode tako da prave ogromne talase dok plove, kada to može da se hidrodinamički riješi, a on mi kaže da je to želja kupca – voli da se, kad on ide, svi ostali ljuljaju, da se lome talasi o obalu jer mu se tako povećava osjećaj moći. Jahta se pravi tako da pri malim brzinama, kada plovi uz obalu pravi ogroman otpor vode, troši pet puta više goriva nego što bi morala, ali, veoma uspješno pravi valove.

* A kao Beograđaninu, kako vam se čine ove nove turističke zamisli vlasti? Imaćemo sad mnogo više spomenika, njihovo podizanje je doživelo ekspanziju.

– Pa senzibilitet je sličan, daleko od doktrine održivog razvoja. To i jeste apsurd. Spomenička kultura je nekrofilska, ona zapravo njeguje zaborav. Kad podignete nekom spomenik, bistu, samim tim skrećete pažnju s njegovih djela na njegovu bistu. Nisam pristalica te škole. Važnije mi je da se sjećam djela i ideja, makar se ne sjećao ljudi koji su ih stvorili, a ne da gledam u njihove biste nemajući pojma šta je njihova zaostavština. Isto ko što bih radije gledao u veliko raskošno drvo nego u fontanu. I to je valjda pitanje ukusa. „Labudovi, lavovi, gipsani radovi.“ Jedan pjesnik je rekao odavno svoje u vezi sa tim. Nažalost, nije ni Donald Tramp sa njegovim ukusom drukčiji.

* Šta mislite, zašto je to tako?

– To je zbog toga što je današnja demokratija poprimila oblik nečeg potpuno suprotnog od svog uzora, originalne demokratije Stare Grčke. Danas je demokratija u stvari diktatura populusa. Populus ima posljednju riječ. Na izborima pobjeđuje onaj koji ima najveće bilborde, ko je najslatkorječiviji u kampanji i ko ima najveću minutažu na televiziji, ko se najvještije približi populusu. A onaj ko se najvještije približi populusu, ipak je populus, taj praziluk iz dupeta ne da se jednokratno u svrhe marketinga simulirati.

* Pored svega ostalog, dobri ste u marketinškoj komunikaciji, pa bih vas vratila korak unazad i zamolila da prokomentarišete slogane s poslednjih izbora, recimo, „Zato što volimo Beograd“.

– Znate šta, meni kad neki obožavatelj kaže da me jako voli, ja postanem malo oprezniji, pošto, ja kad nekog jako volim gledam sa njom da odem i u krevet, ako me razumijete. U ovom, malopređašnjem, kontekstu koji ste naveli, mislim da je voljeti štetno. Uopšte, emocionalni entuzijazam je štetan po razvoj društva. Podsjetiću vas, najveći entuzijasti kroz istoriju, kad bi dolazili na vlast, pravili su najveću štetu. Kad vidim političara koji pokazuje emocije u javnosti, mene to uznemirava. Na tom radnom mjestu mora biti neko ko je hladne glave i čeličnih živaca, koji izraze „volim“ i „ne volim“ ostavlja za privatni život. Kad vodiš državu, valjda je jedino pravo pitanje da li je nešto održivo ili nije održivo, da li se nešto može, ne može, ne smije ili mora.

* Prikladnija vam je, hoćete da kažete, racionalnost u politici?

– Pa da. Znate, kad odu engleski naučnici u Afriku ili Amazoniju i prave izvještaj o plemenu do kojeg nije dolazila civilizacija, oni imaju navode tipa – znate, pa, oni se ponašaju veoma emotivno, što je diplomatski izraz za neracionalno ponašanje. Za poglavicu, koji se razmeće sa koskom koja mu prolazi kroz nos obično kažu – poglavica im je veoma ponosan. Ja lično bježim od emotivnih ljudi glavom bez obzira. Oni su u ime sopstvenih emocija u stanju da budu izvanredno nepredvidivi, nepristojni, čak, kad steknu utisak da su njihove emocije povrijeđene, nisu bezbjedni ni za sebe ni za okolinu. Radije biram da sam u blizini ljudi koji više vole da razmatraju da li je nešto logično ili ne, pa u odnosu na to donose odluke. A i od onih ljudi koji osjećaju neki ponos zbog nečega sistematski bježim. Radije sam u društvu onih koji znaju šta je dostojanstvo.

* U svojoj odličnoj reklami za koncert Prvog maja ste najavili spektakl, još svašta nešto, kao i crveni tepih. Hoćete li ispuniti, recimo, ovo poslednje obećanje?

– Pa, mora da bude crveni tepih. Mnogo više ljudi će, mislim, doći zbog tog crvenog tepiha nego zbog mene.

Novi model mobilnog bez biorazgradive kese

Na pitanje kako vidi položaj nauke ovde, naš sagovornik, između ostalog, kaže da ne zna o tome koliki se procenat iz našeg budžeta izdvaja za nauku, ali da je uveren da je on mnogo manji nego u Švajcarskoj, recimo.

– S druge strane, primjećujem da je u razvijenom svijetu nauka postala sluga biznisa. Danas, svaka tri dana imate novi model mobilnog telefona, ali nemate najlon kesu u samoposluzi koja je biorazgradiva – konstatuje Rambo Amadeus.