Ratko Božović: Singer je „kumovao“ da živimo u „azilu za ludake“ 1Foto: FoNet/Zoran Mrđa

Meni je uvek bilo nedovoljno vremena da ostvarim svoje zamisli. To je ranije bilo slobodno izabrano vreme  samoće.  Ovo sada je nešto drugo jer „vuče“ na usamljenost koja je nametnuta, programirana, neslobodna. Nisam siguran da u njoj umem da ispravno razmišljam i rasuđujem. 

Sada sam kao nikad pred televiziskim  ekranom- sve u očekivanju dobrih vesti, a one nikako da stignu. A kad toga nema, vraćam se čitanju i pisanju ali me i tada ne napušta upitanost: da li je čitanje i pisanje knjiga poslednja odbrana ljudske ličnosti i čovekovog dostojanstva u ovo doba civilizacijskog poniženja? Možda bi valjalo činiti mnogo više i za sebe i svet oko sebe kad se izađe iz ove zagrade.Za ovo šta se sada dešava, sve više sam siguran  da se priroda sveti ljudima zbog njihovog nemilosrdnog nasilništva nad njom.

U svom surovom gospodarenju nad prirodom, čovek je prizvao osvetu prirode koja će dugo trajati, a može se završiti gigantskom tišinom, kako je već primećeno.  Ponovo čitam knjigu Izgubljen u Americi I. B. Singera. Tamo nalazim rečenicu:“Stvarno, ponekad mi se čini da živim u nekom velikom azilu za ludake“.

Danas su, nažalost, svetom zagospodarili moćni ludaci koji ne snose kaznu  za svoja zlodela. To je velika opasnost i sada i ubuduće.  Ovde se oko ove aktuelne pošasti konačno struka pita, a On odlučuje.  A naš svet teško se oslobađa rđavih navika, a strpljenje i istrajnost nisu mu velike vrline. Popravni ispit je u toku.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.