S većim budžetom za kulturu pobeđuje se rijaliti pošast 1

Izdavanjem njegovih dela želeli smo upravo to, da u žižu javnosti, korak po korak, vratimo sve dragoceno što obeležava Konstantinovićevo delo i da govorimo o svemu važnom za njegov lik – kazao je gradonačelnik Šapca i pozvao ljude širom Srbije i regiona na druženje i razgovor o ovoj uzbudljivoj temi.

– Danas je dijalog za Srbiju najvažniji. Bez dijaloga klizamo ka sukobu i ko zna kakvoj nesreći. Ako ne otvorimo debatu, teško ćemo se sukobiti i nećemo u parlamentu voditi političku borbu, već na ulici, vršiti građansku neposlušnost. I danas, sa ovoga mesta, hoću da poručim držaocima vlasti da se uzmu u pamet i da otvore stvarni i ozbiljan dijalog o slobodnom političkom životu u Srbiji. Gradonačelnik Šapca je dodao kako primećuje da je nekima „čudno i mrsko što Fondacija Stanislav Vinaver u Šapcu objavljuje Konstantinovića, a da je njemu čudno i mrsko što to ne radi neka velika izdavačka kuća uz podršku države“.

– Šabac za kulturu izdvaja sedam odsto gradskog budžeta. Mi smo ponosni što možemo da ispravimo dosadašnje nacionalno nečinjenje prema Konstantinovićevom delu. Ponoviću da zastupam politiku koja želi da nacionalni budžet za kulturu bude 25 milijardi dinara. To je dva i po puta više nego danas i to bi činilo dva odsto republičkog budžeta – istakao je Zelenović, dodajući da se na taj način pokreće kreativna Srbija i ulazi u boj za istinske umetničke i životne vrednosti.

– Ovako ćemo pobediti rijaliti pošast koja je okovala Srbiju. Ovako ćemo savladati zlo – poručio je gradonačelnik Šapca Nebojša Zelenović.

Latinka Perović, predsednica Saveta za negovanje misaonog nasleđa Radomira Konstantinovića, ukazala je da se radi o jednom od najplodnijih stvaralaca druge polovine 20. veka.

– U vremenu raskida sa Sovjetskim Savezom i kulturom i vrednostima socrealizma. Konstantinović je utro put za novu književnu generaciju, sa novim vrednostima. On je ukazivao na evropske perspektive srpske kulture počev od Dositeja Obradovića do Skerlića i Matoša. I posle demokratskih promena njegovo delo je jednako aktuelno kao i krajem 20. veka. Ratovi devedesetih nisu vođeni u Srbiji, ali su ostale posledice sa ratovima u Hrvatskoj, BiH, Kosovu i Metohiji. Osnovne odrednice Konstantinovićevog dela bile su protiv zatvorenosti i nacionalizma. Objavljivanje Sabranih dela u 30 knjiga izuzetan je izdavački poduhvat zahvaljujući Fondaciji „Stanislav Vinaver“, „DAN GRAFU“ kao i priređivaču Gojku Tešiću – kazala je Latinka Perović. Ona je rekla da prvih pet knjiga sadrže iscrpne beleške i komentare Gojka Tešića, što omogućava sagledavanje okvira opusa Radomira Konstantinovića.

– Da bi se prevazišao tradicionalizam potrebno je dobro poznavati srpsku tradiciju, i upravo tri toma iz prvog kola, govore o tome. Tekstovi o Dositeju su otkrile puni značaj ovog prosvetitelja, i Dositej je naš preporod bez koga nema renesanse. Nažalost, brojni kritičari pokazali su nepoznavanje Dositejevog dela. Eseji o Beketu i svetskim piscima koje je Konstantinović objavljivao u „Politici“ od 1952. do 1959. godine su druga stajna tačka i korak sa modernizmom. U prvom kolu objavljeno je i kapitalno delo „Dekartova smrt“ i „Biće i jezik“, kao svedočanstvo o savremenim kretanjima u književnosti. Razgovori o romanu „Dekartova smrt“, devedesetih godina, vođeni su Berlinu, Vašingtonu, Zagrebu i drugim gradovima, i to je težnja srpske elite da pokaže da nije Slobodan Milošević i tadašnji srpski nacionalizam prevashodan nego da postoji i kultura sa univerzalnim vrednostima – podsetila je Perović.

Ona je rekla da je jedina promocija koju je priredio Konstantinović bila 1997, u Subotici, njegovom rodnom gradu, i da je to na neki način bilans njegovog dela.

– Subotica je grad raznovrsnosti, a „Dekartova smrt“ slavi raznovrsnost i montenjevski duh – istakla je Perović , dodajući da je „veoma značajna biografija koju je napisao Radivoj Cvetićanin jer ona „upotpunjuje i sagledava život i delo Radomira Konstantinovića“.

Gojko Tešić je podsetio da se Konstantinovićevim delom bavi od gimnazije, 1970, kada je toplo primljen u njegovom domu i kada mu je on pomogao oko maturskog rada .

– Planirano je da se sabrana dela objave u „Službenom glasniku“, ali je odlaskom Slobodana Gavrilovića iz ove izdavačke kuće to postala nemoguća misija. Zahvaljujući velikoj podršci Dušana Petrovića i Nebojše Zelenovića kao i Fondaciji Stanislav Vinaver, ovaj kapitalni izdavački poduhvat će biti realizovan. I to ne slučajno, jer je Vinaver, kao najevropskiji srpski intelektualac, preteča Konstantinovića. Pišući o Vinaveru Konstantinović ga je u punom svetlu rehabilitovao, predstavio široj javnosti, i to na osnovu sagledavanja celokupnog dela od 1911. do 1955. godine. Još 1987/88. godine pripremljen je projekat u četiri obimna dela. Jedna od prelomnih tačaka je pisanje o Beketu od koje se polazi u meandrima svetske literature. Neraskidiv je niz od Dositeja do Skerlića i Matoša koja povezuje srpsku književnost 18,19. i 20. veka. Radni naslov „O jednom ćutanju – Radomir Konstantinović“ je velika nepoznanica, a za temu je imala „Filozofiju palanke“, neprevaziđeno delo i veoma aktuelno za srpsku stvarnost. Posebno mesto ima delo „Ratni drugovi“, antologija srpske književnosti o Prvom svetskom ratu. Konstantinović je pokazao izuzetnu intelektualnu hrabrost jer nije dozvolio da se prećuti delo Dragiše Vasića a na svetlo dana izneo je do tada marginalizovane srpske književnike. Prepoznao je veličinu Moni de Bulija, Todora Manojlovića, Stanislava Vinavera… Srpska filozofija ima svog Montenja u Konstantinoviću – istakao je Gojko Tešić.

U Sabranim delima umesto hronološkog primenjen je obrnut redosled, a biće objavljeno 13 knjiga javnosti do sada nepoznatih književnih ostvarenja Radomira Konstantinovića. Milan Vlajčić, novinar i kritičar, podsetio je na izuzetnu ličnost Radomira Konstantinovića, ne samo kao stvaraoca nego i kao skromnog čoveka i velikog gospodina. S njim se moglo i tri sata pričati negde na Čuburi i uvek je obraćao pažnju na sagovornika, kazao je Milan Vlajčić, uz zaključak da je objavljivanje Konstantinovićevih sabranih dela sasvim primereno Šapcu, sa dugom i značajnom kulturnom tradicijom, ali jedinom slobodnom gradu u ovoj i ovakvoj Srbiji.

Povezani tekstovi