S Vučićevim načinom vladanja u pandemiji osećamo se ko zamorčići u nekom teškom psihološkom eksperimentu 1Foto: Atelje 212

„Novi policijski čas nas je sve razbesneo s obzirom da se s Vučićevim načinom vladanja u pandemiji malo osećamo ko zamorčići u nekom teškom psihološkom eksperimentu. Nakon svih derbija, predizbornih mitinga, evidentnog laganja da virus slabi, laganja o broju zaraženih, vlast je opet našla da se iživljava silom i nerazumnim merama poput policijskog časa“, kažu u razgovoru za Danas dramski autori Maja Pelević, Olga Dimitrijević i Dimitrije Kokanov.

Oni zajedno sa koleginicom Tanjom Šljivar i koreografom i plesnim dramaturgom Igorom Korugom ovih dana u Ateljeu 212 pripremaju predstavu „Lounli plenet“ inspirisanu svetskom epidemijom korona virusa i svime što je aktuelna situacija izrodila. „Bitno je reći da ovo nije protest protiv mera zaštite od korone, ljudi su posle toliko laži i kontradikcija ipak vrlo svesni da je virus ozbiljan i da se moramo štititi, ali isto tako je jasno da su u slučaju Srbije neke mere bile čisti poligon i izgovor za državnu represiju. Pritom Vučić ne može da se obrati u medijima, a da ne izazove efekte anksioznosti i panike, psihološki efekti vanrednog stanja i višednevnog zatvaranja tek će doći na naplatu, a svi se malo osećamo kao u talačkoj krizi pa je bes morao negde da probije. Šteta je što ne postoji adekvatan politički odgovor za kanalisanje ovog besa, jer nije da imamo bilo kakvu smislenu i progresivnu opoziciju ovoj manijačkoj vlasti. Ali svi imamo ogromnu količinu nekanalisanog besa, straha, povređenosti i ludila“, dodaju autori upitani da prokomentarišu događaje od utorka uveče, kada je predsednik Srbije Aleksandar Vučić saopštio odluku Kriznog štaba da se ponovo uvede policijski čas u cilju suzbijana epidemije, i demonstracije desetak hiljada ljudi ispred Narodne skupštine koje su odmah zatim usledile.

Petoro autora, inače, napisali su tekstove na neke od tema u vezi sa aktuelnom situacijom izazvanom koronom, a sopstveno delo će režirati i izvoditi. Projekat, kako kažu, ima koncept specifične turističke ture kroz dis(u)topiju, a izvodiće se u „nescenskim prostorima“ i oko pozorišne zgrade Ateljea, uz poštovanjem svih propisanih mera javnog okupljanja, koje tada budu važile. Premijera je planirana za 24. jul i dvadesetak gledalaca, naravno, ukoliko to okolnosti budu dozvolile.

* Šta je Lounli plenet i kako ovih dana nastaje ova neobična predstava?

Olga Dimitrijević: „Lounli plenet“ je predstava imerzivnog karaktera koja se s jedne strane bavi globalnim fenomenom epidemije korona virusa i svim nesigurnostima i strahovima vezanim za nju, a s druge pokušava da u atmosferi opšte neizvesnosti, prilagođavajući se novonastalim okolnostima, pruži sliku sveta koji se klacka između očuvanja neoliberalnog poretka u svom najbrutalnijem obliku i eventualnog boljeg i pravednijeg sveta o kome svi, pa čak i najgori cinici, maštamo. Ideja je nastala tokom trajanja karantina kada su neki od nas bili u zemlji, neki ne, neki, poput Igora Koruge su se nedeljama (i dalje) lečili od virusa, a opet smo se svi negde suočavali sa sličnim, ako ne i istim osećanjem apatije, cinizma, euforije, prolazeći kroz emocionalne rolerkostere u pokušaju da shvatimo šta nam se dešava i šta bi moglo da nas čeka u budućnosti. Polazište za ovu predstavu je negde bila želja da i sami sebi objasnimo kroz šta prolazimo i u šta bismo uopšte mogli sutra, kad sve ovo prođe, ako prođe, da verujemo. Ono što je zapravo najneobičnije u ovoj celoj situaciji je to što mi svakog dana, kao da je sve u najboljem redu, idemo u pozorište na probu, na licu mesta se prilagođavamo novim pravilima koja se menjaju iz dana u dan, pravimo predstavu koja se danas igra za dvadeset ljudi, sutra će možda za troje, danas publika mora da bude na metar i po razdaljine, sutra će možda na tri, a prekosutra će se se vrata pozorišta možda zaključati do daljeg. U tom smislu ova predstava svakodnevno u sebe integriše nova pravila ponašanja, pored toga što pokušava da priča o svetu koji će upravo ta nova realnost neminovno i nepovratno preoblikovati.

* Vi ste odlučili da u aktuelnoj situaciji nađete inspiraciju za novo delo, ali i da kao pisci izvodite svoje tekstove. Zašto? Za neke od vas nije prvi put i da izvodite sopstvene tekstove pred publikom…

Dimitrije Kokanov: S obzirom da smo od samog početka, pored tema koje smo obrađivali, želeli da promišljamo i nove forme teatra koje se mogu odvijati i uprkos virusu, smatrali smo da celu stvar treba da svedemo na što manje ljudi koji bi bili u interakciji. A opet većina nas je već imala izvođačko iskustvo, pa nam to nije strano, a i radili smo mnoge projekte zajedno. Hteli smo da od samog nastanka ideje, preko tekstova i na kraju izvođenja promišljamo to potencijalno novo zajedništvo i jedni drugima pružimo odgovore na neka pitanja koja nas muče. S druge strane, odluka da izvodimo nije samo pitanje forme nego i još jednog konceptualnog okvira projekta – storytellinga. Pričanje priče je stara i neophodna društvena i kulturalna aktivnost koja je oduvek uključivala nekakvu zajednicu. Mi smo storiteleri koji su se našli da jedni drugima ispričaju priče o bolesti, samoći, distopiji, ne bi li na neki način kroz sam čin pričanja uspostavili barem u tom mikroprostoru ove predstave neku novu zajednicu, u trenutku kad se čini da se sve zajedništvo ovog sveta nepovratno raspada. Mislimo da je i odluka da svako igra tekst onog drugog u stvari bila želja da razmenimo iskustva u nadi da ćemo na kraju pomoći jedni drugima da prihvatimo apsolutnu neizvesnost o tome kakav nas život čeka sutra.

* Kako vidite poziciju umetnika u aktuelnoj situaciji? Ako ne grešim, neki od vas su stalno zaposleni, neki su slobodni umetnici. Ipak, niko od vas nije u mogućnosti da normalno radi…

Maja Pelević: Pozicije radnika u kulturi kako unutar lokalnog, a tako i globalnog konteksta iziskuju određenu vrstu nove brige i zaštite, a ne zanemarivanje. Razne razvijene zemlje su osmislile različite vidove podrške, od davanja privremene finansijske pomoći SVIM umetnicima, do podsticanja razvoja projekata koji će odgovoriti na novonastalu situaciju itd. Nismo svi u istim pozicijama – neki od nas su u stalnim radnim odnosima, neki na ugovorima, neki su zaposleni na određeno, neki su u statusima preko različitih udruženja, neki nisu članovi nikakvih udruženja… Događa se da su pojedinci vrlo aktivni u polju svoje oblasti stvaralaštva ostali nevidljivi za protokole podrške i zaštite. U tom smislu stvara se raslojavanje po pitanju finansijske zaštite među nama i dugoročnosti i sveobuhvatnosti ponuđenih rešenja. Kada pitanje egzistencije proširimo na prirodu pozorišne umetnosti tj. izvođačkih umetničkih praksi, onda se otvara još širi problem. Kada govorimo o nama pozorišnim radnicima, dominantno je pitanje nemogućnosti rada samih pozorišta i realizacije izvođačkih umetničkih praksi koje podrazumevaju živu razmenu između izvođača i publike. Da li će se predstave i pod kojim uslovima izvoditi? Da li će se festivali realizovati? Kako će smanjeni budžeti, i nova pravila ponašanja uticati na život pozorišta? U tom smislu ma kakva da je pojedinačna pozicija umetnika, veliki je problem i u nemogućnosti realizacije naše umetničke prakse. U tom smislu „Lounli plenet“ je samo jedan skromni doprinos razmatranju mogućih okvira izvođenja u okolnostima u kojimo živimo, ali ne i rešenje naših pozicija. Jako je teško zamisliti i besmisleno na tome insistirati da sada sva tradicionalna dramska pozorišta, kakva su pozorišta kod nas, postanu prostor promišljanja novih tehnologija, istraživanja virtuelnih i onlajn platformi, nečega što bismo mogli nazvati digitalnim izvedbama u najširem smislu. I zaista ne mislimo da je rešenje da se sada svi scenski prostori i telesna koprisutnost zamene digitalnim ekranskim prostorima.

* Šta nam je kovid 19 u tom smislu otkrio o našem svetu? Gde se nalazi umetnost na društvenoj lestvici?

Olga Dimitrijević: Kovid je otkrio sve anomalije neodrživog neoliberalnog poretka koji je davno počeo da se kruni, a sada je konačno doživeo tektonski poremećaj neopisivih razmera čije ćemo posledice nažalost videti tek onda kada se stvar bude „stišala“ i kad budemo mislili da je sve gotovo. Ta nova normalnost koja nas čeka će biti sve osim normalnosti i zato nam trenutno jedino preostaje da prihvatimo da se svet nepovratno menja i da mi shodno tome moramo da se menjamo sa njim. Za samo nekoliko meseci videli smo urušavanje zdravstvenih sistema širom sveta, potpunu promenu perspektive toga kako ćemo živeti i raditi u budućnosti, globalni nadzor i tehnološka distopija su ušli u sve pore naše realnosti, a promena pozicije velikih igrača na svetskoj utakmici i ekonomska kriza nam tek slede. A opet u ovom našem mikrokosmosu doživeli smo, a i dalje doživljavamo, potpuno šizofreno iživljavanje nad građanima bez ikakvog jasnog koncepta gde smo u jednom trenutku bili pod vanrednim stanjem, policijskim časom i najstrožim merama karantina, da bismo već u sledećem opušteno skakali po klubovima i utakmicama bez ikakve zaštite i glasali u „slobodnoj“ Srbiji . A što se tiče društvene lestvice, kako drugima tako i umetnosti. Osim ovih na vrhu koji imaju vlast, moć i novac, svi ostali ćemo, bojim se – bili mi umetnici, medicinske sestre ili nešto treće – zajedno bez visokog leta, još niže nakon ovog pasti.

* Šta ste vi naučili iz perioda karantina i opasnosti koja nam i dalje preti? Da li je prazna planeta i planeta usamljenosti naša budućnost?

Dimitrije Kokanov: Još uvek se ne nalazimo na dovoljnoj distanci od samog iskustva života u toku pandemije, tako da je teško da kažemo šta smo i da li smo nešto naučili. Svakako da smo pojedinačno razmišljali, a potom i međusobno razgovarali o različitim doživljajima i iskustvima života u okolnostima pandemije i mogućeg kvaliteta života nakon pandemije u budućnosti. Zanimljivo je da smo u jednom trenutku na drugačije načine diskutovali fenomene distance, izolacije, usamljenosti, samoće, kontrole, nadziranja, života u različitim protokolima i postavljali smo jedni drugima pitanje da li je planeta prostor usamljenih ljudi, da li smo i koliko svi i pre korona virusa postali distancirani, izolovani, usamljeni, uplašeni i napušteni, da li ćemo pre videti da virus pobije pola sveta nego što ćemo videti kraj kapitalizma. A na kraju dana mi zaista sve vreme onda govorimo samo o ljudskoj vrsti, o brizi za svoje humanističko nasleđe. Kraj sveta je iz naše antropocentrične vizure kraj čoveka. I čovek je to što danas planetu čini takvom da izgleda obmotana samoćom. Sama planeta Zemlja naravno ima iskustvo i drugih pandemija, umiranja i kataklizmi, i izvan kulture tj. iskustva čoveka. Biljke i životinje na primer možda će biti razlog da u budućnosti ne govorimo o planeti kao prostoru samoće.

Premijera uz obavezne mere zaštite

* Kako će izgledati izvođenja ove predstave? Premijera je planirana za 24. jul, ali ne na sceni, već unutar i oko pozorišta…

Maja Pelević: Predstava će se odvijati na nekoliko lokacija: letnjoj terasi, gornjem i donjem foajeu i na pjaceti ispred pozorišta Atelje 212 uz sve obavezne mere zaštite – telesno distanciranje, razdaljinu između publike i izvođača, dezinfekciju i nošenje maski u zatvorenim prostorima. Ova predstava bi trebalo da bude slalom kroz moguće utopije i distopije naših intimnosti i naših javnih prostora u želji da zajedno promišljamo o svetu pre i posle pretnje koja je izgleda došla da ostane.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

6 reagovanja na “S Vučićevim načinom vladanja u pandemiji osećamo se ko zamorčići u nekom teškom psihološkom eksperimentu”

    • Mislim da ste se posvadjali sa činjenicama? Ako za Vučića glasa preko 2 miliona gradjana, a za one koje Vi podržavate 0,8% biračkog tela, nije teško zaključiti ko je neuračunljiv. A takvi se ne pozivaju na odgovorfnost. Zato, slobodno navalite, Vi ste „bezgrešni“.

      • Ima mnogo onih koji za njega glasaju, to stoji, ali ima mnogo pokradenih glasova, čuo sam šta se radilo, nije bilo nikakve kontrole, zaokruživao je ko je šta hteo i koliko je hteo…PS: ulazim juče u jednu trfiku i jedna baba pazari Informer, ima štap, jedva se kreće, ali bez narkoze ne može

        • Zato Vi ništa ne čitate, zar ne? Može to što pročitate da Vas pokvari? Ili se Vi bojite da bi čitanjem mogli da promenite Vaše prekrasne osobine? I ja sam čuo svašta?! Najčešće su to gluposti koje šire gubitnici. Da li ste se zapitali da ta baba, možda, kupuje „Informer“ zato što je najjeftiniji? Zar mislite da je baba, zahvaljujući svojim godinama izgubila zdravi razum i smisao za rasudjivanje?! Gospodine, Vaše mlade godine su, čini mi se, jedina „diploma“ koju Vi imate. Ipak, želim Vam da ostarite i da budete u stanju da čitate bilo šta, kao ta baba sa štapom.

          • Zorane, moje mlade godine su 67. (šezdeset i sedam), ukoliko ne znate da brojite, onda barem znate da čitate, ali vam je percepcija „ubi Bože“, ovo je dovoljno, nisam baš raspoložen za prepucavanje, valjda imate pametnija posla, od komentarisanja komentara…U kom svetu živite, gospodine, Kneževiću?

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.