Kao klinac maštao je da postane ambasador. Tu ideju pokrenula je zainteresovanost za avanturističku TV seriju „Sandok“. U njoj je stric glavne junakinje Marijane bio ambasador, nosio belo odelo i stalno putovao brodom. To mu se veoma dopadalo. Međutim, neočekivano i na poziv drugarica, sa bratom blizancem ušao je u modne vode u kojima još uvek pliva. Mada su otac Slavomir, lekar internista, i majka Jelena, medicinska sestra, želeli da se njihova deca bave sigurnim zanimanjem. Danas je Nebojša Grnčarski vlasnik i direktor modne agencije „Selekt“ pa pored stalne potrage za kreativnim prostorima za predstojeće revije svakodnevno uči mlade manekene prvim modnim koracima.
On je i prvi muški maneken koji se kao ličnost pojavio na naslovnoj strani jednog časopisa i dao intervju. Za razliku od brata blizanca, oženio se tek posle tridesete, kada je osetio da je dovoljno zreo da prepozna onu „pravu“.
* Prošetali ste se kroz profesije veterine, pilota i stjuarta?
– Za vreme moje male mature, osamdesetih godina, poslovi pilota i stjuarta bili su kultna zanimanja u državi. Baviti se time, značilo je raditi u Geneksu ili Energoprojektu, što su bile ultimativne stvari da bi neko bio uspešan na poslovnom planu. Tako sam upisao tehničku školu „Petar Drapšin“, smer za avio-komercijalnog tehničara. Da mi vid nije oslabio u toku školovanja želja bi mi se verovatno i ostvarila. Učenje sam nastavio na Veterinarskom fakultetu. Paralelno sa studijama počela je i moja manekenska karijera.
* Kako ste postali maneken?
– Tada nije bilo toliko manekenskih kurseva i agencija kao danas. U manekenstvo su brata i mene uvukli bukvalno sa ulice, dve Predragove koleginice sa Ekonomskog fakulteta. One su pravile alternativnu modnu reviju u Bitef teatru i zamolile nas da pomognemo u tome. Tamo su nas zapazili Milan Kovačević, koreograf, i Mario Bralić, modni fotograf, i odveli u Udruženje manekena kod Jelene Mladenović. Nismo se mnogo unosili u sve to. Posao manekena smo shvatili kao hobi.
* Ko je bio vaš modni idol?
– Idol mi je bio Masimo Savić. Uvek je nosio zanimljive broševe i ešarpe. Dok su moji vršnjaci izlazili u teksas-jaknama sa bedževima Snupija i Garfilda, ja sam nosio sakoe sa kravatom i maramicom. Kad bi se tako pojavio, recimo, u klubu Nana, ironično su me zapitkivali da li možda dolazim sa neke svadbe. Uvek sam držao do lične estetike. Danas, međutim, volim neobaveznu garderobu. A odelo oblačim samo kad imam važan poslovni sastanak.
* Na čiji poziv odlazite u inostranstvo?
– U doba velike krize, početkom devedesetih na poziv Dejana Markovića, vlasnika agencije Nejms, sa Mišom Nestorovićem, manekenom, odlazim u Milano. Tada smo shvatili da para nema u manekenstvu ni na svetskom nivou. Sve su to napumpane priče kroz modne emisije i časopise. Od dvadesetak hiljada ljudi koji se u svetu profesionalno bave modom, novac zarađuje tek njih dvadesetak. Srećom, dovoljno smo bili zreli da nismo upadali u zamku maštarija. Iz Milana sam otišao u Madrid. Tamo sam godinu dana malo radio, malo se provodio i potom se vratio u Srbiju.
* Šta se dešava po povratku u Srbiju?
– Posle petnaest godina manekenisanja mislio sam da ću reći zbogom tom poslu. Počeo sam da radim u marketingu jedne velike beogradske kompanije. Ali, vremenom, kompanija je zapala u dugove, primanja su postala neredovna. Silom prilika vratio sam se ponovo modi. Tako sam postao direktor modne agencije Foks, da bi posle kratkog vremena osnovao svoju modnu agenciju Selekt.
* Šta je napornije – posao manekena ili direktora modne agencije?
– Manekeni i ne znaju koliko im je dobro, dok hodaju pistom, mogu da razmišljaju o bilo čemu. Predstojećoj žurki ili o letovanju na nekom egzotičnom mestu. Šta će od modela i kojim redom pokazati oku javnosti drugi vode računa. Direktori modnih agencija, pak, moraju da brinu o svemu. Pisti, svetlima, tonu, manekenima, koreografima, podeli pozivnica… Koliko je to stresan posao uverio sam se tek po osnivanju agencije Selekt. U našoj zemlja ne važe ugovori, što dodatno otežava ovaj posao. Pogotovo oko zakupa prostora.
* Šta mislite o braku?
– Brak je za mene ozbiljna stvar. Smatram da su tridesete idealne godine za ženidbu. Muškarac do tada zahvaljujući iskustvu sa više devojaka, može da prepozna kad naiđe ona „prava“. Zato sam se i oženio sedam godina posle brata. Odlučio sam se na taj korak kada su svakodnevni izlasci sa društvom izgubili smisao, a ja osetio potrebu za drugačijim načinom života. Ni Dragana, moja supruga, ni ja nismo pristalice zajedničkog života bez braka. Vodili smo se mišlju zašto bi neko živeo s nekim ako se boji tog papira.
Suprugu sam upoznao na snimanju spota za modnu kuću Nikolas
Nebojša i Dragana su se upoznali na snimanju spota za Nikolas. Posle tri meseca su se ponovo sreli. Na žurki povodom Srpske nove godine u Diplomatskom klubu. Razmenili su brojeve telefona. Osamnaestomesečno zabavljanje krunisali su brakom 1996. godine. Za suprugu, Nebojša kaže da poseduje smirenost i fino porodično vaspitanje. Uza sve to i njen fizički izgled je ispunio njegove estetske kriterijume.
Drugačiji od brata
Nisu u istom poslu samo zato što po nepisanom pravilu blizanci vole i bave se sličnim stvarima. Nipošto. Roditelji ih nikad nisu oblačili u isto i od malih nogu su podržavali njihove individualnosti. Nebojša za sebe kaže da je oduvek ležerniji i fleksibilniji, dok je Predrag temeljan i tvrdoglavo uporan. Ali i da je uvek bio pedantniji od njega. „Razdvojili“ su se još u srednjoj školi. Izbor Nebojšinog fakulteta iznenadio je samo one koji ga nisu dobro poznavali. Životinje voli otkad zna za sebe. Skupljao je kornjače i ježeve, imao je Arku, ruskog hrta, jedanaest godina, a sad je vlasnik Nore, malog foks terijera.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
