INTERVJU Džejson Vilijamson iz benda Sleaford Mods: Iznova proživljavamo kraj

Osmi album, The Demise of Planet X, dvojca Sleaford Mods, koji čine Endrju Fern (Andrew Fearn) i Džejson Vilijamson (Jason Williamson), ne bavi se spektakularnim krajem civilizacije, već tihim, gotovo neprimetnim procesom njenog urušavanja.

Engleski minimal-elektronski pank/post-pank dvojac iz Notingema, poznat je po sirovom i direktnom izrazu, mračnim i često urnebesno oštrim lirskim komentarima o britanskom društvu, klasnim nejednakostima i svakodnevnim frustracijama. Na ovom albumu odlaze korak dalje i pod svoju muzičku lupu stavljaju čitav svet.

Na albumu gostuju Gvendolin Kristi (Gwendoline Christie), Big Special, Aldus Harding, Su Tompkins (Sue Tompkins), Lijam Bejli (Liam Bailey) i Snowy.

The Demise of Planet X je briljantno ostvarenje sa brojnim hitovima, fenomenalnim spotovima i duboko egzistencijalnom muzičkom spoznajom trenutnog društvenog momenta, opevanog kroz tekstove i dočaranog kroz karakteristični zvuk benda Sleaford Mods.

Tim povodom, za Danas govori vokalista i tekstopisac Džejson Vilijamson.

Možete li podeliti inspiracije i anegdote iz procesa nastanka albuma? Čula sam da je sniman na tri različite lokacije…

– Inspiracija je bila ta stalna, kružna repetitivnost negativnosti – osećaj beznađa u svetu koji smo već videli kako se ruši: kroz kovid, slom Volstrita, invaziju na Ukrajinu, Gazu… Kao da smo već doživeli kraj, a ipak smo primorani da ga proživljavamo iznova svakog dana. Nema završne tačke. To sam hteo da prenesem na albumu. U studio smo ušli u januaru prošle godine i snimili 16 demo-verzija, od kojih je šest završilo na albumu. U jednom trenutku mi je postalo jasno da moramo da prodrmamo proces, pa smo odlučili da menjamo studije, što je pomoglo da redefinišemo zvuk. Endrju i ja obično preuzimamo i produkciju i tonsko snimanje. Pomislio sam da bi moglo da bude oslobađajuće da inženjerski deo prepustimo nekome drugom, kako bismo se nas dvojica fokusirali isključivo na produkciju. To je zaista otvorilo prostor i doprinelo konačnom zvuku albuma The Demise of Planet X.

Vaš prethodni album nosio je naziv UK Grim, a ovaj novi deluje kao korak dalje u scenariju kraja sveta, nudeći brutalno iskren pogled na politiku, nejednakost i društveni kolaps. Ipak, prisutna je i melodija koja na čudan način pruža utehu. Da li ste svesno pokušavali da izbalansirate tamu sa nekom vrstom emocije, katarze ili nade za slušaoca?

– Ne, definitivno nismo pokušavali da balansiramo bilo kakvu nadu. Mene zapravo nada ne inspiriše, iako pokušavam da razmišljam o njoj. Više me inspiriše ono ovde i sada, ono što vidim – a to je uglavnom negativno. Ali iz toga, pretpostavljam, ipak proizlazi nada, jer nam srca i dalje kucaju, znaš? U suštini, mi jesmo dobri ljudi, i mislim da muzika mora da ima toplinu da bi bila privlačna. Ne možeš imati samo sirovu negativnost. Naravno da postoji vrednost u potpuno negativnoj, tvrdoj muzici – ali ja više volim da stvari imaju i neku pop senzibilnost. Pretpostavljam da odatle dolazi ta toplina.

Jedna od stvari koja vraća veru u čovečanstvo jeste to što ste novu pesmu „Megaton“ objavili u saradnji sa organizacijom War Child. Šta vas je motivisalo na to?

– Želeli smo da damo svoj doprinos protiv svetskih nevolja, govorim o ratu u Ukrajini, Gazi, Sudanu, Iranu… Da pomognemo na način za koji smo verovali da ima smisla, a War Child nam se učinio kao organizacija koja to zaista može. Oni rade na resocijalizaciji dece traumatizovane ratom i sve više muzičara se okreće njima. Jer, iskreno, ne vidim kako performativni aktivizam na internetu pomaže. Stalno onlajn pričanje o tome samo guši stvari. Zato nam je bilo važno da konkretno reagujemo u svetlu svega što se dešava.

Zašto vam se baš ova pesma učinila prikladnom za tu svrhu?

– „Megaton“ govori o ljudima koje proždire sopstveni ego – o onima koji tvrde da predstavljaju narod, političke stavove ili borbe, a zapravo samo podstiču ogorčenost prema drugima na koje „viču“ po internetu. To je potpuno suludo. Te stvari su se poklopile i zato je to bila motivacija i za pesmu i za saradnju sa War Child-om.

Na albumu se nalazi i pesma „Kill List“. Čula sam da je možda nazvana po istoimenom filmu, a kao neko ko voli taj film, zanima me da li je to tačno i, ako jeste, šta vam je kod njega bilo inspirativno?

– Postoji referenca na film, ali samo u jednom stihu. Sama pesma zapravo nije inspirisana filmom, osim te linije. Glavni lik u filmu „Kill List“ nije baš srećan tip i u tom smislu postoji aluzija. Ali pesma zapravo dotiče više tema, uglavnom ideju da te ljudi napadaju zbog ovoga ili onoga. Dakle, referenca postoji, ali pesma je u suštini o nečemu drugom.

I u takođe sjajnoj pesmi „Elitist G.O.A.T.“ bavite se drugom stranom ljudske prirode – sebičnošću i egocentrizmom. Koji problem ova pesma otvara i zašto smatrate da je danas posebno relevantan, do te mere da sabotira stvarne društvene promene?

– Kao što smo već pomenuli, mislim da takvo ponašanje proizvodi samo ogorčenost. Ako govorimo o aktivizmu na internetu, naravno da od nekih ljudi možeš nešto da naučiš. Ali ne žele svi da budu takva vrsta osobe, ne žele svi da vode krstaške ratove na isti način. Zar nije dozvoljeno da tugujemo u tišini? Da stvari sagledamo bez potrebe da to javno demonstriramo? Postoji gotovo pritisak da se uklopiš u određene političke narative. A iz toga često proizlazi ponašanje koje je više stvar ega nego istinske brige. Iz moje perspektive, mnogi od tih ljudi sve vrte oko sebe. O tome pesma govori.

U tom kontekstu, koliko je danas važna DIY scena i kako opstaje unutar ili uprkos muzičkoj industriji?

– DIY scena će uvek opstati i uvek rađati nove ideje. To je prostor gde se formiraju ideje, nastaju koncepti koji se potom polako penju kroz ešalone dok ih velike izdavačke kuće ne komercijalizuju. Ja poštujem obe strane, radio sam i sa etiketama (lejblovima) i u menadžmentu. Ipak, ja sam „indi“ ceo svoj život i većina mojih prijatelja, dok smo odrastali u zaleđenim pustarama Vinipega, su bili muzičari.

Oni su uvek bivali pokradeni, ne samo od velikih izdavačkih kuća, nego od bilo koga ko pomisli: „Oh, od ovog može da se zaradi.“ Ni DIY scena nije nevina. I tu ima isto toliko budala kao i u mejnstrimu. Ipak, verujem da unutar te scene stvari zaista počinju: tu se žanrovi prepliću, ideje oblikuju. Na DIY sceni ljudi su većinski dobri muzičari i najčešće žele da stvore nešto iskreno, ne nužno da postanu slavni. A DIY okruženje im to i omogućava.

Postoji umetnost i komercijala. Naravno, imam poštovanja i prema nekim od većih izvođača, jer imaju umeće i to se vidi. Ipak, više volim stvari koje su lepljive, suve, tamnije – a to se češće nalazi na „nižim nivoima“, odnosno andergraund sceni.

I pre nego što, kako vaš novi album predviđa, civilizacija nestane u raljama apokalipse, da li planirate da održite koncert u Srbiji?

– Nadam se. Bilo bi lepo, zar ne? Nikad ne reci nikad. Voleo bih da dođemo. Zaista bih voleo. Hajde da se nadamo.