Foto: Flavio Karrer – Ne verujem da muzika pripada teritoriji. Ona putuje, prelazi granice, menja kontekst i dobija novo značenje. Iako sam odrastao između dva sveta, ono što me je oblikovalo više od geografije jeste pažljivo slušanje – muzike, tišine, svakodnevnih zvukova – kaže za Danas švajcarsko – srpski DJ i producent Nicola-Miloš Mišić, koj stvara pod pseudonimom Parco Palaz.
Kako sam kaže, njegov put nije bio pravolinijski, već nalik haotičnom dijagramu između dobrih žurki i loših snova. Klavir i violinu je sa četrnaest godina zamenio semplerom i gramofonima – sve je eksplodiralo kroz hip-hop, bitove i klupske noći. Klubovi su bili njegove laboratorije, dok je telo pamtilo ono što teorija nije mogla da objasni.
– Elektronska muzika me je uvukla prirodno: Detroit techno, Chicago house, dubstep, French wave – sve u spoju sa hip-hop ritmom. Studije audiodesigna i kompozicije otvorile su mi novi svet, gde je svaki zvuk mogao postati muzika. Nastupao sam širom Evrope, a prvi izdaci povezali su me i sa kolumbijskom scenom. Kasnije se balkanski uticaj vratio kao deo mog identiteta – kroz mirise, govor i melodije iz kola – kaže Parco Palaz, a nama je upravo taj balkanski momenat bio i povod za razgovor.
Naime, Parco Palaz je nedavno objavio novi album Okret, koji lucidno dobro spaja domaći etno sa zvukom noćnih klubova i koji je već predstavljen u Bazelu.
– Posle studija sam upao u krizu – previše slušanja, previše pravaca, previše mogućnosti. Toliko dobre muzike da više ne znaš gde pripadaš. Okret je nastao iz te zasićenosti – ne kao nostalgija, već kao pokušaj da se ogolim, da se vratim nečemu što je moje, ali ne kao teritorija, nego kao osećaj – kaže Parco Palaz na samom početku intervjua.
Zašto Parco Palaz, postoji li simbolika vezana za muziku u samom nazivu?
– Iskreno, ime je više pronašlo mene nego ja njega. Sve je bilo spremno osim imena. Nasumično sam otvorio Džojsovog Uliksa i naišao na „Palaz“. Reč je imala poseban ton i unutrašnju logiku. „Parco“ je omaž mom ujaku, slikaru i muzičaru Marku Rihterihu, čije je stvaralaštvo bilo instinktivno i iskreno – velika inspiracija za mene.
Švajcarsko – srpskog si porekla, koliko je lokacija, možda nostalgija uticala na tvoj zvuk?
– Poreklo svakako ostavlja trag – kroz jezik, ritam govora, uspomene koje nosim u telu. Ali kad stvaram muziku, ne pokušavam da „predstavim“ ni jedno ni drugo mesto. Više me zanima ono što muzika može da bude kad se oslobodi etiketa i granica.
Ne verujem da muzika pripada teritoriji. Ona putuje, prelazi granice, menja kontekst i dobija novo značenje. Iako sam odrastao između dva sveta, ono što me oblikovalo više od geografije jeste pažljivo slušanje – muzike, tišine, svakodnevnih zvukova.
Nostalgija je možda prisutna, ali ne kao tuga za prošlim – više kao osećaj koji se vraća kroz ton, ritam, glas iz daljine. Kod Okreta me je vodila potreba da spojim nešto lično sa nečim što je univerzalno, što nije vezano za određeno mesto. Ne tražim identitet u zvuku, već vezu – onu koja nastaje kad slušanje postane način postojanja. Muzika nije okvir, nego tok, prostor gde različiti uticaji slobodno postoje zajedno. I baš u tim prelazima između – u nijansama – često nastaje ono što mi je najbliže.
Da li bi neke uticaje izdvojio?
Na albumu Okret posebno su me inspirisale Sestre Janković i Svetlana Spajić – njihovo delo čuva glas i kolektivno pamćenje. Takođe, rad Burnta Friedmana otvorio mi je novi pogled na ritam, ne samo kao ukras, već kao strukturu koja nosi značenje.
Da li si u švajcarskim klubovima bio u prilici da puštaš svoje etno obojene kompozicije sa Okreta i kako je publika reagovala na srpski melos? Da li im je fuzija bila interesantna?
– Okret je izašao 9. maja – na dan izlaska organizovao sam listening session u Bazelu i pustio ceo album od početka do kraja. Sala je bila puna, reakcije sjajne, a žurka posle toga još bolja. Ali još je rano za generalne zaključke. Prava razmena s publikom tek predstoji, i baš se radujem tome.
Zanima me inspiracija za album?
– Okret je nastao iz potrebe da stanem – da se okrenem i pogledam unazad, ne da bih se vratio, već da bih razumeo gde sam sada. Godinama sam upijao muziku sa svih strana: klubovi, studije, gradovi, žanrovi, forme… U jednom trenutku sam osetio zasićenje. Toliko uticaja, a više nisam znao odakle dolazim – ni gde idem.
Onda su mi se počeli vraćati zvuci: glasovi iz detinjstva, pejzaži iz putovanja, ritmovi koje sam nesvesno nosio sa sobom. Hteo sam da im dam prostor – ali kroz jezik koji je moj: elektronski, ponekad oštar, ponekad krhak. Album varira od meditativnih do energičnih trenutaka, ali svi dele isti cilj: da se razlike kroz zvuk osete kao deo iste struje.
Gde si istraživao izvorne etno pesme, da li bi neke izdvojio?
– Za album sam istraživao rad sestara Janković i arhivske snimke sa Kosova i Metohije. Uvod sadrži snimak gajdi Slobodana Dimitrijevića, jedan od retkih netaknutih tradicionalnih zvukova na albumu. Interpretacije Ljubiše Pavkovića bile su mi ključan uzor za elektronsku obradu starih melodija poput „Rumenke“, „Đurđevke“ ili „Žikinog kola“.
Kroz koji si emotivni proces prolazio dok si komponovao album, da li postoji niz nostalgije ili nešto treće?
– Okret je možda nastao iz osećaja zasićenja – previše zvukova, pravaca, tuđih mapa. Što sam dublje ulazio u muziku korena, bilo mi je jasnije da ne tražim prošlost nego trag jedne zakonitosti. Kao da je nešto drevno, tiho i sveprisutno ležalo i u zvuku i u meni. Kao da sam samo skinuo prašinu sa nečega što je čekalo da se ponovo zatrese.
Odrastao sam uz tu emociju, tu težinu, tu strast koja postoji u srpskoj muzici – koju sam oduvek osećao, a tek kasnije počeo da razaznajem u strukturi, jeziku i formi. Dok sam proučavao metriku i ornamentiku, shvatio sam da nisu to stilovi, već formule osećanja. Zvučne mape koje prenose emocije kroz generacije – bez reči, bez pasoša. Od tog trenutka, nisam više „pravio“ muziku. Samo sam slušao kuda želi da ide.
Istovremeno se pitaš: kako to preneti? Kako da slušalac u Cirihu, Beogradu ili bilo gde oseti nešto snažno, makar i drugačije? Taj izazov je srž Okreta: ne pričam priču, puštam emociju da nađe svoj oblik.
Čak i art omot koji ga vizualno predstavlja je strava, kako je nastao?
– Radio ga je Flavio Karrer – kombinacijom mog portreta i porodičnih arhiva stvorio je sliku u kojoj se vreme prelama. Okret je, na neki način, isto to: ja sada, ispod nečeg što je bilo pre mene.
View this post on Instagram
Čula sam da je miks tribalnog i etno zvuka sa elektronikom učestaliji u klubovima i kod umetnika van Srbije, zašto je to tako i da li vidiš pomak u eksperimentisanju sa muzikom na našoj sceni?
– Dugo je dominirala pretežno eurocentrična ideja kako muzika treba da zvuči i šta predstavlja. Danas mnogi umetnici odbijaju da je ponavljaju – ljudi žele nešto što ih istinski dotiče, što nije svedeno na žanr ili tržište.
Povratak korenima ne mora biti regresivan; naprotiv, može biti ponovna uspostava kontakta s kolektivnim, s nečim što nas prevazilazi. Rave kultura 90-ih je to razumela – identitet se gubio u ritmu, ne u razlikama. Danas, pod uticajem društvenih mreža, vidimo fragmentaciju, stalno isticanje razlika. Takva individualizacija ide protiv prirode muzike – i čoveka.
Muzika je univerzalna. Ne tražim melodije sa identitetom, već one koje menjaju prostor čim se čuju. Napon, forma, tišina, puls – to su stvari koje me vode. Kad muzika proradi, ne pitaš više odakle je zvuk, već zašto te baš tu dotakao.
Na novom albumu imaš čak i pesmu nazvanu Brankov most, šta nam možeš reći o odabiru imena pesama i kako su one uticale na zvuk i obrnuto?
– Nazivi pesama dolaze naknadno. „Brankov most“ nametnuo se spontano. Zvuk je nosio napetost, kao kadar iz Makavejevljevog filma – betonski, rastrzan, nežan. A kod kola i izvornih pesama, zadržao sam ime – jer je već znalo kako se zove.
Čime se još baviš, da li komponuješ muziku za filmske ili potrebe drugih umetnosti ?
– Radio sam muziku i zvučni dizajn za film, pozorište i audio-instalacije, ali u poslednje vreme najviše uživam u slobodi bavljenja isključivo muzikom.
Iza sebe imaš još albuma, da li bi nas ukratko uveo u priče koje stoje iza njih, u smislu njihovih nastavaka, da li su i one nastajale u vezi sa nekim konceptom?
– Posebno ističem albume Lightning Struck a Tree i Surface. Prvi je nastao skoro bez misli – pustio sam ruku da vodi. Malo siroviji zvuk, trip-hop senke.
Surface je drugačiji – čistiji, elektronskiji. Tu sam pokušao da uhvatim energiju jednog intenzivnog perioda u životu, obeleženog noćnim scenama.
Imaš i saradnje sa drugim umetnicima , pomeni ih.
– Saradnje sa umetnicima poput Luca Durana, Superpume, Lil Taty, Mafou ili Atrice otvorile su mi nove kreativne dimenzije i uvek bile prostor za igru – druga energija, druga dinamika.
Za kraj – da li uskoro možemo da očekujemo tvoj nastup u Srbiji?
– Nastupiću na Jerma Art Festivalu (7.–10. avgust 2025.) u Specijalnom rezervatu prirode Jerma. Radujem se što ću muziku podeliti u tom jedinstvenom ambijentu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
