INTERVJU Nemanja Kojić Kojot (Eyesburn): Zahvalni smo što nas publika još uvek voli, ali smo i očajni zbog mračnih sila koje rukovode ovim društvom

Biće to veče susreta dva autentična muzička pravca i dve energije koje su obeležile generacije od crossovera, hip-hopa i hardcorea, do reggae, dub i metal zvuka.

Dva benda veže zajednička istorija i energija, ali i Nemanja Kojić Kojot, koji je, pored svog matičnog benda Eyesburn, svojevremeno svirao i u Sunshineu.

Eyesburn već više od tri decenije važi za pionire jedinstvenog spoja hardcorea, reggae i dub zvuka na domaćoj sceni. I dalje sviraju onako kako su nas navikli – glasno i moćno, uz melodije Kojotovog trombona. Uz dodatak kultnih Sunshinea, 6. jun je priča koja se ne sme propustiti.

Pre nego što izađe na binu, popričali smo sa Nemanjom Kojićem Kojotom o devedesetim, ali i današnjem vremenu, kao i svemu onome što muzika Eyesburna donosi danas.

Odakle ideja za koncert sa Sunshine i kako to da do sada nikada niste svirali zajedno, s obzirom na sve veze i istoriju koju imate?

Moram da te ispravim, Sunshine i Eyesburn su imali prvi zajednički koncert u hali sportova, ako se ne varam 1998. To je zapravo bio veliki Sunshine koncert i Eyesburn je pored rap benda C.Y.A. bio predgrupa. Taj koncert je bio presudan za lokalni uspeh Eyesburna. Bane nam je pružio šansu da nas vidi puna Hala Sportova i posle tog koncerta potpisujemo sa Metropolis records i krećemo učestalo da sviramo po zemlji i regionu. Tako da slobodno možemo da kažemo da je Sunshine u tom trenutku „progurao“ Eyesburn na domaću mainstream rock scenu.

Kako pamtiš period kada si bio deo Sunshine ekipe i svirao sa njima?

Pamtim po dobrom raspoloženju, smehu i dogodovštinama. Svaki vikend smo imali po dva koncerta. Jako smo puno svirali i putovali. Bilo je svega što sada fali.

Koliko si iz tog perioda naučio, usvojio i poneo sa sobom kasnije u Eyesburn?

Najvrednije što sam poneo su poslovna poznanstva u tom trenutku i naravno prijateljstva…Ali ja nikad nisam odlazio daleko od Sunshine. Uvek sam nekako bio tu. Bilo da uskočim kao zamena za gitaristu, bilo da snimimo zajedničku stvar. Bane i ja smo stari prijatelji i tu nema šta….

Koliko se beogradska alternativna scena promenila od devedesetih do danas? Šta je izgubljeno, a šta je možda bolje nego ranije?

Devedesete su za mene životni period od petnaeste do dvadeset pete i naravno da više volim to vreme i sve u njemu. Ljudi su mnogo više voleli i cenili samu muziku. Sam način na koji smo čekali i slušali albume.

Ali neko ko sad ima osamnaest zivi najbolji period svog života i nije u redu da mu ja pričam kako ovo danas njihovo ništa ne valja i nije muzika.

Bio je jedan prijatelj od moje majke koji je slušao Uriah Heep i Deep Purple. Ja mu pustio Anthrax i Suicidal Tendencies, on se prepao. Danima je posle pričao kako mladi slušaju nerazumljivo rendanje motornih testera. Tako da super je bilo, dobro je i sada…

Gde se Eyesburn danas nalazi – životno, emotivno i muzički?

Životno kao i svi ljudi naših godina, samo što imamo tu sreću da smo članovi benda koji je ušao u lokalnu legendu. Emotivno smo ispunjeni i zahvalni što nas publika (kolika, tolika) još uvek voli i traži, ali i očajni smo zbog mračnih sila koje rukovode ovim društvom. Još uvek postoji razlog da se piše muzika nadahnuta željom za promenama i ona je naš najbolji odgovor na sve nepravde i poraze društva.

Muzika se neće bitno menjati. Mi imamo svoje formule koje rade.

Eyesburn je uvek bio više od benda. Tu su bili i stav, društvena kritika i spiritualna priča. Koliko je danas teško ostati dosledan tome?

Pa ne znam…dosledan pred kim? Svako ko je slušao naš poslednji album „Troops of Light“ i ko dolazi na naše svirke zna da je naš glas jos uvek tu. E sad…koliko se on daleko čuje…ili da li je shvaćen ozbiljno….to nije do nas.

Prošlo je četiri godine od poslednjeg albuma. U međuvremenu si svirao sa drugim bendovima, radio solo projekte i razvijao Horsman Coyote priču. Šta je ono što te uvek vraća Eyesburnu?

Eyesburn je meni kao primarna muzička i poslovna porodica. Porodice prolaze svašta. Imaju probleme i van i unutar sebe, ali se drže zajedno.

Ljudi traže i vole Eyesburn. Ja sam srećan kad su nam koncerti dobri, to me uvek vraća.

A što se tiče drugih stvari, mi svi imamo paralelne projekte i bendove. Kao Hornsman Coyote i dalje snimam i za sebe i za druge Reggae produkcije na četiri strane sveta. Imam i hard core/metal bend „Stomp“, koji nema neke velike ambicije osim da postoji kao takav.

„Šejn” je ponovo aktuelna na ulicama, kako original, tako i vaša obrada. Kako gledaš na život te pesme, ali i na društveni trenutak zbog kog ona stalno iznova postaje važna pesma protesta i mladih?

Neverovatno je koliko je priča te pesme lepa. Od mistično umetničkog masterpisa u originalu, do revolucionarnog rokanja u obradi. Ona postaje soundrack za prošle, sadašnje i buduće borbe.

Hvala gospodinu Darku Rundeku na sloganu i hvala Bogu što mi je taj slogan prosledio da pogodimo svi zajedno tačno u centar.

Da li misliš da bunt u muzici danas ima istu snagu kao nekada ili su se promenili načini na koje mladi izražavaju nezadovoljstvo?

Ne da bunt nema istu snagu vec on uopšte ne postoji. Definitivno danas mladi kanališu svoja nezadovoljstva na neke druge nacine. Reggae, punk, metal, hard core, hip hop…sve je to nekad bila subverzivna muzika a danas je samo „merchandise“.

Skoro smo te videli kao gosta Yu grupi na njihovom reggae albumu, a znamo da si mnogo puta pevao i svirao trombon sa raznim domaćim bendovima kada bi zalazili u reggae zvuk. Ko je, po tvom mišljenju, među domaćim izvođačima koji nisu rege bendovi, najbolje “uradio domaći” kada je reč o rege pesmama? 

Od non-reggae bendova koji su tu i tamo imali po neku reggae/dub stvar najbolji posao su uradili Darkwood Dub na albumu „Elektro Pionir“ i KKN na albumima „Become“ i „Igračka Plačka“.

Za kraj, da li postoji neki koncert Eyesburna koji ti je zauvek ostao urezan kao trenutak kada si shvatio koliki uticaj bend ima na ljude?

To je bio povratnički koncert u bašti SKC-a 2011 u sklopu „Jelen top 10“ turneje. Počeli smo sa „Stark Blind“, bilo je veoma emotivno i moćno. U jednom trenutku je cela publika sela na pod i sinhronizavano skočila u vis na nas brejk…nezaboravno.