Zoe Kida povodom novog albuma za Danas: „Umetnost je sklonište, prostor slobode i mesto gde nema kompromisa“

U vremenu kada muzika traje koliko i jedan skrol, novi album Zoe Kida  vraća ideju da pesma može biti prostor za disanje, intuiciju i tišinu između svega što nam svakodnevno zuji u glavi.

Dok govori o meditaciji, unutrašnjem glasu i osećaju da „prvi signal koji dobijemo obično jeste pravi“, Zoe Kida ne zvuči kao neko ko pokušava da pobegne od sveta, već kao umetnica koja pokušava da preživi njegov tempo. „Racio je racija“, kaže u jednom trenutku, objašnjavajući zašto više ne veruje u stroge žanrove, planove i unapred određene formule. Zato „Cosmic Delivery“ spaja r’n’b, soul, elektroniku i pop bez potrebe da se bilo kome pravda.

U razgovoru o novom albumu, Zoe Kida govori o intuiciji kao jedinom kompasu kojem zaista veruje, o tome kako muzika danas postaje pozadina za feed, ali i zašto ljudi i dalje očajnički traže pesme u kojima mogu da se prepoznaju. Govori i o dostojanstvu u industriji koja od umetnika traži da budu stalno dostupni, viralni i glasni, čak i kada nemaju šta da kažu.

„Cosmic delivery“ govori o poverenju u intuiciju. Kada ste poslednji put doneli važnu odluku oslanjajući se isključivo na intuiciju, a ne na racionalnu analizu?

– Cosmic je pesma inspirisana meditacijom, prostorom u kom se razvija intuicija. U toj smirenosti koja hrani naš duh daleko od galame, frke kojoj smo kontanstno izloženi naš um može da se opusti i dobije prave inpute, tu prati svoj iskonski osećaj. Kontemplacija je lekovita za svakog čoveka i čini mi se, biće sve više i više. To su trenuci kada možemo najzad da čujemo svoj unutrašnji glas, tu procesiramo sve što nam se tokom dana dešava. Kada je u pitanju intuicija, prvi signal koji dobijemo je obično pravi. Treba osluškivati svoje gut feeling, svoj stomak, on je najbolji sudija. Ja se potpuno oslanjam na to.

Novi album spaja r’n’b, soul, elektroniku i pop. Da li eklektičnost danas dolazi iz slobode ili potrebe da se pobegne od žanrovskih okvira?

– Verujem da ovo nije suprotstavljena tvrdnja, zato što sloboda i beg od okvira idu u istom pravcu. Davno sam prestala da se slepo vodim žanrovskim odrednicama. Ne verujem u okvire. Okviri zarobljavaju i ograničavaju, baš kao što kaže jedan og glavnih stejtmenta u pesmi, „Racio je racija“. Umetnost ne zna za matiš. Čim se pravi unapred plan tu nema autentičnosti. Zato je prirodan tok, spontanost, eksperimentisanje ključno za slobodno stvaranje, koje te nosi kao rečna bujica i ne znaš gde te nosi. Cosmic je tako i nastao, baš kao kolaž misli, fleševa, događaja, utisaka… Ovo je vreme bez strogih definicija i ramova kao ranije, sluša se sve, meša se sve, živimo vrlo fragmentisano i mislim da se to preliva na sve forme umetnosti.

U više navrata ste rekli da ne pratite trendove. Može li umetnik u 2026. uopšte da bude van trendova ili je to i već sama pozicija trend?

– Možeš biti izolovan, ali ćeš vrlo brzo biti pregažen. Odluka je na tebi da li želiš da budeš u vremenu ili van vremena u kom živiš. Trendovi su mi zanimljivi samo kao puls trenutka u kom živimo, ali ne kao kreativni kompas. Pritisak je ogroman, jer su informacije kao kiša koja konstantno pada, istovremeno je dobro da si pod kišobranom ako je kiša kisela, ali istovremeno ne možeš da budeš potpuno van tokova, a oni se menjaju svemirskom brzinom. Anksioznost ti ne gine. Zato je meditacija i usporavanje, smirivanje uma važna i za nas i za decu koja su izložena svemu tome od malih nogu. Treba naći balans i zaštititi se.

U vašem radu često postoji snažan lični narativ. Gde je granica između privatnog iskustva i javne ispovesti u muzici?

– EP „Žena Dete“ je bio dosta ličan, sa detaljima iz mog života. Pesma „Keks“ je doslovno jedan dan iz moje postporođajne svakodnevice prepričan kroz pesmu. Ne postoji neka virtuelna brana koja ne dozvoljava ličnom da pređe granicu, neminovno je da se iskustva i doživljaji pretaču iz ličnog u muziku. Muzika mora biti iskrena ako želiš da probudi iskru u ljudima i ja nemam problem da podelim to sa svojom publikom.

 Sarađivali ste na različitim projektima od Zemlje Gruva do solo rada. Šta se u vama promenilo kada ste prestali da „ delite glas“ i počeli da ga nosite sami?

– Kada radiš kolektivno, energija je drugačija, postoji razmena, sudar ideja, zajednički impuls. Solo rad je mnogo intimniji i ogoljeniji. Tu više nema skrivanja iza kolektiva. Sve odluke, dobre i loše, postaju potpuno tvoje, pa je samim tim odgovornost mnogo veća. Sloboda i zadovoljstvo recipročno rastu samim tim. Bilo je jako lepo biti u bendu tih godina, rasli smo zajedno, zabavljali se i učili jedni od drugih. Kada smo dovoljno porasli i shvatili šta želimo, prirodno je da smo se odvojili. Kroz svoju solo karijeru počela sam mnogo više da cenim tuđe i svoje vreme, postala sam efikasnija, odlučnija i mnogo hrabrija nego pre.

Danas se muzika često više gleda nego sluša. Šta se gubi kada slušanje postane sekundarno u odnosu na vizuelni identitet?

– Nažalost, muzika je postala samo jedan element, pozadina socijalnog sadržaja koji brzo prolazi kroz feed i izgubila je ulogu koju je nekad imala. To su nove okolnosti vremena i to treba prihvatiti i naći nove pristupe. Najgore bi bilo kukati nad prošlim vremenima i postati dinosaurus, zato što je sve otišlo po zlu. Sa druge strane, ljudima je i te kako potrebna muzika i identifikacija, muzika daje nadu i kada je nešto dobro, brže nego ikad stigne do srca publike. Ono što je takođe donela tehnologija jeste put do anonimnih pojedinaca i brisan prostor za talenat. Danas nije dovoljno slušanje, glad za multimedijalnim sadržajem se ne zaustavlja ni na vizuelnom, već je postalo normalno da svi delimo našu intimu sa publikom i to se očekuje. Nameće se konstantna prisutnost, aktuelnost, novi sadržaji, nove fotke… Možda je najveći gubitak to što se muzika sve ređe sluša bez paralelne stimulacije, bez ekrana, skrolovanja. A baš u tom slušanju često nastaje najdublja veza sa pesmom.

U vašem radu postoji stalna tema transformacije. Da li vi danas pravite muziku da biste razumeli sebe ili da biste sebe već razumeli?

– Mislim da niko nikada sebe ne razume do kraja. Muzika mi više služi kao način osluškivanja sebe nego kao konačan odgovor. Nekada kroz pesmu tek shvatim šta sam osećala ili kroz šta sam prolazila. Možda je zato stvaranje za mene toliko važno, zato što kroz njega hvatam fragmente sebe koje u svakodnevnom životu nekada ne stignem ni da primetim.

Često govorite o važnosti dostojanstva u umetnosti. Kako izgleda „dostojanstvena karijera“ u industriji koja je sve brža i komercijalnija?

– Za mene je dostojanstvena karijera ona u kojoj ne izgubiš sebe pokušavajući da opstaneš. Danas postoji veliki pritisak da budeš stalno prisutan, glasan, viralan, da proizvodiš sadržaj bez prestanka. I mislim da je izazov sačuvati unutrašnji mir i integritet u svemu tome. Dostojanstvo je kada umeš da kažeš “NE” stvarima koje ti ne pripadaju, čak i ako bi možda bile korisne ili popularne. Dostojanstvo je kada prepoznaš da ti nije mesto negde i da poslušaš svoj unutrašnji glas, iako je masa na drugoj strani. Dostojanstvo je autentičnost i usklađenost sa sopstvenim osećajem iako to drugi ne razumeju ili ne žele da razumeju. Dostojanstvo je ostaneš ono što jesi.

Ako je „Cosmic Delivery“ neka vrsta lične poruke „iz šireg sistema“, kako kažete šta biste voleli da primalac na kraju tog isporučenog iskustva razume o vama, a šta o sebi?

– O meni, možda samo to da pokušavam da budem iskrena i podelim neka intimne zaključke do kojih sam došla iskustvom i promišljanjem. A o sebi… da možda malo više veruju svom unutrašnjem osećaju. Mislim da danas svi imamo previše spoljašnjih informacija, a premalo kontakta sa sobom. “Cosmic Delivery” poruka da se ljudi makar na trenutak vrate tom unutrašnjem prostoru.

Vaša muzika često govori o unutrašnjim promenama, ali nastaje u spoljašnjem svetu koji je sve napetiji. Kako vidite ulogu umetnika u trenutku društvenih previranja i izraženog građanskog bunta, posebno među mladima?

– Mislim da umetnik ne može da bude potpuno odvojen od sveta u kojem živi, čak i kada ne govori direktno politički. Umetnost je oduvek bila prostor slobode i tu nema trgovine. Sve što živimo ulazi u umetnost i mislim da je jako važno što su mladi ljudi danas reaguju hrabro i uskladu sa svojim uverenjima, iskazuju bunt i bore se za bolje sutra.

U poslednje vreme svedočimo talasu studentskih i građanskih protesta i osećaju da se nešto „pomera“ u društvu. Da li umetnost u takvim momentima treba da bude direktno angažovana?

– Ne mislim da postoji samo jedan ispravan način. Samo je važno da poruka bude iskrena, autenična, a ne trendovski angažovana zato što je to očekivano. Može biti suptilna, ali jednako snažna .Takođe, postoje trenuci kada ćutanje postaje stav. Umetnost je sklonište, prostor slobode i mesto gde nema kompromisa.