Semiramidini vrtovi zvuka

Primer ovog poslednjeg mogao bi biti mladi ekskluzivni izraelski pijanistički maestro Nitaj Herškovic (1988), taj proslavljeni kolaborant velikog Avišaja Koena, u jednom za obojicu izuzetno plodonosnom stvaralačkom razdoblju. Njegov pijanistički resital druge večeri Festivala u Velikoj sali Doma omladine delikatna je klavirska fantazija, samozatajna poput nežnih odbljesaka na vodi što teče i metamorfozira kroz agregatna stanja i svetla dana i noći. Herškovicovo autorsko i interpretativno umeće osobena je vrsta muzičkog impresionizma u sadašnjici, nadahnuta lokalnim ali i svesvetskim pradrevnim folklorom u bljeskovima, sa razuđenim, apartnim oruđima inteligentnih ritmova i melodijskih orbita. Kompozicije tako dolaze ovde u mekim vodoskocima klavirskog zvuka, sa toliko blagog doticaja i nestvarne, graciozne veštine, spiritualnog izraza i suptilne u svojoj unikatnoj atmosferi, kao sa Moneovih slika. Pravi otmeni potočići mašte jednog opčinjavajućeg mladićkog vizionara.

No, pravi ršum nastao je sutradan sa briljantnim nizom Đovani Gvidi – Emil Parizijen – Ilhan Eršahin! Kako stvarno objasniti one moćne Semiramidine viseće vrtove zvuka kvinteta Đovanija Gvidija (1985) u Velikoj sali DOB, onaj atletski inferno džeza i doslovno, koji započinje i okončava se u neodoljivoj Mediteranskoj tonskoj kontemplaciji između prekaljenih meštara svojih instrumenata, pretvarajući u međuvremenu te krasno pevljive arije u u zadivljujuće simfonije dekonstrukcije? Ah, zato baš toliko volimo italijanski džez sa njegovim humorom, neuhvatljivošću, edenskom lepotom i ovde Gvidijevim spektakularnim obrušavanjem na klavir poput razuzdanog roja pčela, odlamanja lednika na nebesima, misterioznih eksplozija u žilvernovskoj utrobi zemlje …

Ali, spektakl koji će samo malo kasnije prirediti kvartet Emila Parizijena (1982), neuporediv je u svojoj preobraziteljskoj ideji i mehanizmima sprovođenja. Ovaj čovek stvarno razbija, njegov saksofon baca čini sa scene Amerikane na tako nenadmašan način, u kratkim muzičkim odsečcima što neprestano menjaju tempo, takt, za šta god da se uhvatite u sluhu, terajući vas na neprestano čuđenje pred onim sledećim što vas čeka. Parizijen igra neku vrstu kazačoka dok svira, izvodi sklekove zvukom, komunicira sa nama povrh kakve fantastične Morzeove azbuke u bermudskom trouglu klavira, kontrabasa i bubnjeva. Vreva i nervoza grada u očaravajućoj ‘suludosti’ vizije ovog kvarteta, donose momentalno najviši umetnički standard Festivalu.

I za kraj Ilhan Eršahin (1965) i njegovi kamaradi iz Istanbul Sessions. Ah, živeo rock’n’roll! Onaj na potezu između Njujorka i Istanbula, preko Stokholma i, zašto ne, Beograda! Bubnjar i basista doslovno iz ideala, te ona ekstaza i šamanski trans na orijentalnom jeku Eršahinovog tenor saksofona, čine da se osećate kao da slušate Džimija Hendriksa kako umesto gitare duva saks na Nirvaninoj ritam sekciji negde u Holu slavnih na Saturnu. Dok San Ra sedi u publici i gromko aplaudira. Fenomenalno iskustvo.