Foto: Nebojša Čanković - Courtesy of the Marina Abramović Archives

Marina je bukvalno izneta iz zvezde i da neko na vreme nije primetio stanje u kojem se našla, ko zna kakve bi to posledice imalo – priseća se Ješa Denegri „Ritma 5“.

Ovaj legendarni performans je izveden na trećim Aprilskim susretima u Studentskom kulturnom centru 1974. godine. Publika ga poznaje isključivo posredstvom fotografija, a na retrospektivi „Čistač“ u Muzeju savremene umetnosti kao jedan od kurioziteta najavljuje se film na kojem je zabeležen događaj sa zvezdom.

Scenario koji mu je prethodio Marina je ispisala u „sadržaju akcije“. U prvoj stavki je navela „postavljanje zvezde petokrake“, zatim „paljenje vatre u zvezdi, obilaženje zvezde, rezanje kose i bacanje u vatru, rezanje noktiju na rukama i bacanje u vatru, rezanje noktiju na nogama i bacanje u vatru, ulaženje u zvezdu petokraku, sjedinjavanje sa zvezdom.“

– Kad Marina govori „sečem kosu i bacam u vatru, sečem nokte na rukama i bacam u vatru…“, pa najzad i sama ta zvezda u koju je legla i upisala se, to je pobudili razmišljanje kako sve to istumačiti, pogotovo šta znači kada žena seče sebi kosu, nokte – kaže Denegri. On pretpostavlja da je Marina već tada o tome imala znanja.

– Znala je za drevnu igru sa noževima kada je radila „Ritam 10“ i moguće da je već tada zahvaljujući svojoj erudiciji bila upoznata sa radnjama koje su veoma neobične u svetu umetnosti, koje pripadaju drevnim kulturama, nasleđima, starim civilizacijama, predrasudama. Sve to zajedno je, post festum, upućivalo na nova značenja – objašnjava Denegri.

On skreće pažnju na knjigu Nikole Pešića „Okultno u umetnosti Marine Abramović“, koji je, kako kaže, „izvršio vredan napor i pokušao, na neki način, da detektuje i istraži metafizičke i mistične sadržaje u umetničinom delu.“

– Ako je Marina sve to već tada znala i ako je to već tada bio deo njenog kulturnog horizonta, tim je to više zadivljujuće i još više potvrđuje da njeni performansi nisu bili trenutni čin nego je u njih investirano znanje nekadašnjih mitologija – smatra Denegri.

On kaže da je osnovna razlika između Marininih i performansa drugih umetnika iz tog vremena u tome što su njeni „od prvog do poslednjeg bili opasnost po psihičko i fizičko stanje umetnice.“

– To ne mogu reći za druge. Recimo, i čuveni performans Jozefa Bojsa sa kojotom, koji je bio veoma uticajan, nije ugrožavao njegovo telo i duh. On je napravio scenarije s velikim implikacijama, ali to nije nosilo komponentu opasnosti ni za njega, ni za druge. Meni se čini da je taj veliki rizik kojem se ona potpuno predavala jedan od faktora koji je Marinu katapultirao. LJudi su primetili da se upravo, osim konceptualno potpuno jasnih i čistih premisa, radi i o jednom totalnom ulaganju. Marina se, doista, unosi celim bićem u svaku od ovih radnji i to je jedna od bitnih osobina svih tih pet performansa. Ja tu nalazim glavnu poruku njenog rada i njene umetnosti u celini a to je – „ako radiš nešto, radi to 100 posto“. Taj model ponašanja „ili tako ili nikako“ prožima čitavu njenu umetnost, a posebno ovih pet performansa. Hoću da kažem da, iako možda zvuči patetično, ako je teza tog vremena bila da je umetnost jednako život, Marina je bila spremna za to i da pogine – konstatuje Ješa Denegri.

Nastaviće se…

Povezani tekstovi