Srđan Dragojević: Bojim se da je naš diktator kao Šilja iz stripa koji je krečio sve oko sebe i onda zafarbao sebe u ugao

Srđan Dragojević je autor najčitanijeg romana u Laguninim knjižarama „Paša“, dok se u top 10 nalazi i „Lajk“, roman koji je izašao pre otprilike 6 meseci. U planu je uskoro i treći romana, za koji kaže da će biti SF žanra.

Paralelno s tim, planira, odnosno kako kaže „odrađuje sizifov posao“, skuplja novac i priprema snimanje novih filmova, Osmi mart po romanu Rumene Bužarovske, a nakon toga i film Mlječni zubi, po pričama Lane Bastašić.

O tome, ali i mnogim drugim temama je pričao za nedeljnik Radar. 

Dok sam čitao primetio sam mnogo poveznica s današnjim vremenom, posebno na društveno-političkom planu. Da li nam zapravo ovakve priče više govore o nama samima i o onome što živimo danas?

Kako da ne. Pozornica na kojoj se roman događa, neposredno pred Berlinski kongres, dosta podseća na ovo vreme. Mali narod na milost i nemilost velikih sila, sve nam je to poznato, zar ne? Osim toga, kneževina u planinama, u koju dolazi telegraf, dinamit, nude se krediti, stiže kapitalizam. I to je neki „deja vu“, jelda? Sve smo to prošli i kroz sve to prolazimo, evo, četvrta decenija. Plus, pitanje obraza, časti, nekih obrazaca srednjeg veka koji iščezavaju sa dolaskom „civilizacije“. Ti Crnogorci jesu, donekle, „plemeniti divljaci“ ali ne pežorativno, već kako su ih opisivali Ruso i Montenj, s divljenjem. Moje je srce na njihovoj strani, nakon svega kroz šta sam prošao, živeći i nekoliko godina u središtu modernog feudalnog kapitalizma ali i ovde u robovlasničkoj, pseudokapitalističkoj diktaturi.

Vrlo ste produktivni u pisanju. Da li je to neka vaša autorska kompenzacija za snimanje filmova?

Mislite, kako to da se u romanima nisam zahvalio Vučiću što mi je zabranjeno čak i da radim reklame, kako mi oni poručuju, „za wc papir“ pa sam se posvetio pisanju? Iako diktator veruje da je za sve zaslužan, pa i za to što smo ispali sa Svetskog prvenstva u fudbalu, ovde njegovih zasluga nema. Naime, ja se pisanjem bavim najmanje deceniju pre no što sam snimio prvi filmski kadar. Treći roman je naučnofantastični. Baš sam ga juče predao urednici u Laguni, skrativši ga s preambicioznih 430 strana na tečnih i zabavnih 310. Morao sam da se, teška srca, lišim svih svojih „gikovština“ o kvantnoj fizici i „teoriji struna“. Ostala je akcija i šega, na polzu malo šireg čitateljstva. I sada, ova dva romana se divno prodaju. Tri knjige za decu se odlično prodaju. Mogu od toga da plaćam račune, skromno preživim. Imam to zadovoljstvo da svakom SNS-ovcu kažem – Mrš, stoko! I da okončam diskusiju. Oni mene „mrze kao Nemca“, ja njih „mrzim kao Nemce, ali kao one, zajeb….e, esesovce“. I lepo je kada se ljudi razumeju. Važno je to za kohabitaciju.

Nedavno sam video da ste se potpisali prvo kao klinički psiholog pa kao filmski reditelj, iako ste u javnosti najpre prepoznati po filmovima. Kako vi kao klinički psiholog vidite zemlju u kojoj živimo? Šta bi bila dijagnoza ovog društva?

Ne, tako su me potpisali i nemam tome ništa da zamerim. Možda očekuju od mene dijagnozu autoritarnog lidera ali postoji „Goldwater pravilo“ koje veli da nije etički davati dijagnoze na daljinu. Doduše, postoji i „Tarasoff preporuka“, aktuelizovana od Američkog psihijatrijskog društva zbog pojave Trampa, koja kaže da je etički upozoriti društvo na nestabilne ličnosti koji su na poziciji da mogu da nanesu štetu čitavoj zajednici. Čini mi se da nam je, uprkos nedostatku kliničkog intervjua, subjekt o kojem govorimo, naš diktator, ostavio u amanet pet hiljada javnih, snimljenih nastupa i preko pet stotina sati materijala. Obim ovog kliničkog materijala već daje izvesne indicije o potencijalnoj psihopatologiji, toksičnom narcizmu, u kombinaciji s antisocijalnim poremećajem ličnosti. S krajnjim oprezom kažem ovu procenu, jer bih voleo da bude potkrepljena i mišljenjem drugih eksperata iz struke. Možda bi srpsko Društvo psihologa i psihijatrijska udruženja valjalo da pribegnu „Tarasoff preporuci“, te pokažu da nisu okupirane institucije kao sve druge.

Pomalo je komično što čitava medijska scena, novinari, analitičari i opozicioni političari svakodnevno progutaju „udicu“, te komentarišu svaku Vučićevu rečenicu, valjda nesvesni da je sadržaj tih poruka kontradiktoran i da se, često, vrtoglavo menja iz dana u dan, kroz čitav spektar emocija. Psihijatar koji pomaže pacijentu u nekoj ustanovi ne bi se mogao proglasiti dobrim stručnjakom kada bi, pacijentu koji tvrdi da je Napoleon, na svaku tvrdnju odgovarao pitanjem i suočavao ga s neposedovanjem Napoleonovog dvorogog šešira. Jer pacijent bi na pitanje „Gde ti je šešir?“ odgovarao uvek drugačije – Ukrale su mi ga ustaše, izgubio sam ga kod Vaterloa, itd. To nikako ne bi doprinelo objektivnom sagledavanju kliničke slike.

Kako se u tu dijagnozu uklapa studentski pokret? Svašta su i sami prošli kroz ovih godinu i po dana, iskristalisali su se u veliku političku organizaciju, ali da li je ta njihova trenutna snaga održiva do potencijalnih izbora?

Ma kako da nije. Kada se energija bunta jednom probudi, nemoguće je zatomiti i pobediti. Nijedan diktator u istoriji nije u tome uspevao, ma koliko se trudio. Kada se jednom oseti miris slobode, diktator je, izvinjavam se na izrazu, najebao. I tada mu se gaće tresu. Ovde je specifična situacija. Bivši navijački „mali od kužine“ okružio se ozbiljnim huliganskim „liderima s tribina“. Možda bi on i da izađe, ali mu neki Kure, Rešetkica i Amonijak sada kažu: „Gde si ti pošao?“ „Ali, ostavio sam vam loptu!“, zapomaže on. „Koju, bre, loptu? Skidaj patike!“ Bojim se da je diktator kao Šilja iz stripa koji je krečio sve oko sebe i onda zafarbao sebe u ugao. Nije mi ga žao.

Ostatak intervjua pročitajte na Radaru.