Rumena Bužarovska za Danas: Autoritarni režimi upravo žele da se prepustimo očaju i izgubimo nadu

Još na konferenciji za novinare Bužarovska je napomenula da je fan Beldocs-a i dokumentaristike generalno.

„Dokumentarni film je jako bitan u današnjem vremenu zbog toga što priča istine i zbog obrazovanja, a to je moja omiljena stvar budući da i sama odatle dolazim, a kao književnica se bavim osvešćenjem. Čast mi je što ste me pozvali i što ste mi dali slobodu da sama izaberem temu. „Nada je disciplina“ je slogan aktivistkinje Marijam Kabl“, kazala je Bužarovska, dodajući da je nadu neophodno održavati, pogotovo u ovoj tamnoj eri novog fašizma.

„Teško je ostati u ovakvim vremenima pozitivan i najlakše je prepustiti se očaju koji nas može uništiti. Zbog toga je potrebno mnogo discipline u negovanju nade“, istakla je Bužarovska.

U razgovoru za Danas ona skreće pažnju da je Barbara Solnit, čija su je dela inspirisala, veoma posvećena aktivistkinja.
„Bavi se i ekoaktivizmom, antifašističkim pokretima, feminizmom po kojem je prepoznatljiva. Jako je bitno da negujemo nadu bukvalno kao disciplinu da bismo mogli da nastavimo s borbom. Moramo imati u vidu i to da su teška vremena postojala i ranije, da fašizam nije nešto novo i da se ljudi uvek nekako na kraju izbore sa tim, ali je jako teško videti perspektivu u ovom trenutku“, smatra Bužarovska.
Filmovi koje je odabrala, kako kaže, osvešćujući su i kritički.

„To što možemo da sagledamo stvarnost daje nam mogućnost i da radimo na njoj, da znamo tačno koji su nam potezi, tako da bismo disciplinovano postupali dalje i napravili progres“, kaže Bužarovska.

Na opasku Danasa da se i sama nasmeje na izraz „disciplinovanje nade“, kao da su možda po sebi u pitanju dva suprotna pojma, odgovara:

„Meni se upravo dopala ta sintagma zato što nada i disciplina uopšte ne idu jedna s drugom, pogotovo zbog toga što smo skloni da romantizujemo i sentimentalizujemo nadu kada pričamo o njoj, a zapravo stvarno živimo u periodu očaja i lako je prepustiti se tome. Upravo je to ono što autoritarni režimi ili fašisti žele od nas. Onda mi počnemo da mislimo da ništa nije u našoj moći, da ništa ne možemo da napravimo, a zapravo moramo da vežbamo. Da svaki dan razmišljamo šta smo uradili i kako možemo još više da uradimo, i zbog toga je disciplina važna“, objašnjava Bužarovska.

Ona skreće pažnju na dve knjige Rebeke Solnit, „Hope in the Dark“ („Nada u tami“).

„To je esejistička knjiga, a i poslednja je zbirka eseja „No Straight Road Takes You There“, što znači da ne postoji pravi put koji vas vodi na mesto na koje želite da stignete, nego je put uvek težak“, napominje Bužarovska.

Dokumentarce voli zbog, kako objašnjava, njihovog edukativnog potencijala.

„Svaki put kad pogledate dokumentarni film, nešto naučite o svetu, o različitim kulturama, o sebi, o društvu. Veoma je bitno i kako je neka priča ispričana u dokumentarnom filmu, tako da ih mnogo volim zbog njihovog obrazovnog, intelektualnog i kreativnog potencijala. Isto tako, uvek nam je pomalo teško da pogledamo dokumentarni film zato što ipak treba da uložite sebe u gledanje ovakvih ostvarenja, jer to nije zabava, ali može da bude i to. Kada sam gledala ove filmove koje sam izabrala, bili su mi jako zanimljivi i s uživanjem sam ih gledala, pa se nadam da će tako biti i publici. Ne mora to da bude uvek onako kako zamišljamo, nije to dokumentarac na Netflix-u gde vam samo neka glava priča, već je to kreativni proces, veoma zanimljiv i različit, i zbog toga mi se i sviđaju dokumentarni filmovi“, kaže ona.

Upitana da li se meša u posao Srđanu Dragojeviću, koji po njenoj priči „8. mart“ uskoro počinje snimanje filma, i da li je u toku sa ovim procesom, odgovara odrično:

„Nisam, ali je bilo ranije mnogo mešanja (smeh). Srđan je radio 500 verzija scenarija, tako da više nisam mogla da ga pratim. Ipak je on reditelj. Mi smo prijatelji, ali evo on danas ima promociju romana, a nedavno je objavio već jedan roman, tako da o njima sad pričamo i pauzirali smo malo sa pričom oko filma, ali danas ću ga videti pa ću ga pitati šta se dešava.“

Na pitanje zna li glumačku postavu filma odgovara potvrdno, ali i da ne može da otkrije imena.

„Ne mogu da vam kažem, to mora Srđan. Ne znam detalje kada je o lokacijama reč, a postoje možda i neki delovi scenarija koji će morati da se promene u poslednjem trenutku zato što se odnose na određeno vreme i američku politiku, koja, vidite kako se brzo menja (smeh). Očekujem da ćemo tokom leta malo više u vezi sa tim komunicirati“, kaže Bužarovska.

Dodaje da su joj priče o „8. martu“ omiljene iz njenih zbirki.
„One se sve završavaju sa dijarejom i povraćanjem, u skladu sa „8. martom“ i estetikom i poetikom Srđana Dragojevića (smeh), ali ja volim taj humor, a i važan je komentar na to kako se slavi 8. mart, a pogotovo na kolonijalističke politike američke ambasade u tom trenutku. Sada oni više nemaju takvu politiku, jer sada više nemaju nikakvu politiku prema ženama. Izbacili su žene iz svoje agende kompletno“, kaže Bužarovska.

Na molbu Danasa da na kraju sama kaže nešto na temu 1. maja, predstojećeg praznika, spremno zaključuje:
„Ne znam šta da kažem, osim da je žena oduvek bila besplatna radna snaga“, zaključuje Rumena Bužarovska.

Specijal

Kustoskinja ovogodišnjeg programa Beldocs Specijal  makedonska književnica Rumena Bužarovska izabrala je pet naslova –   „Bolje poludeti u divljini“ (Better Go Mad in the Wild) Mira Rema, „Draga sutrašnjice“ (Dear Tomorrow) Kaspara Astrupa Šredera, „Veliki gazda“ (The Big Chief) Tomaša Volskog, „Poslednji Prometej Donbasa“ (The Last Prometheus of Donbas) Antona Štuke i „Pravi Sever“ (True North) Mišel Stefenson.

Predstavljen program 19. Međunarodnog festivala dokumentarnog filma Beldocs

„Više od 100 dokumentaraca na 19. Beldocsu na nekoliko lokacija u Beogradu od 20 – 26.maja“ sumirano je na jučerašnjoj konferenciji za novinare održanoj juče u Muzeju devedesetih

Prisutnima su se u ime Beldocs festivala obratili – Mara Prohaska Marković, direktorka festivala, Marko Grba Singh, umetnički direktor festivala, Igor Stanojević, selektor Beldocsa i Rumena Bužarovska, kustoskinja Beldocs specijala. Najavljen je izuzetno bogat filmski i prateći program.
Među 100 dokumentaraca je 17 svetskih, četiri evropske, 41 regionalne, 43 srpske premijere, kao i 24 projekta u razvoju ili različitim fazama produkcije.
„Pripremili smo raznovrstan i relevantan program tako da veliki broj ljudi poželi da potraži svoje mesto u bioskopu, pronađe inspiraciju u savremenom dokumentarnom filmu i poveća senzibilnost i imaginaciju za ono što prevazilazi stvarnost koju trenutno živimo. U haotičnom svetu gde se sadržaji produkuju i plasiraju vrtoglavom brzinom, sposobnost autora dokumentarnog filma da posveti vreme temeljnom posmatranju, istraživanju, otkrivanju i promišljanju stvarnosti, postaje dragocenija nego ikada ranije.“ kazala je Mara Prohaska Marković, direktorka Beldocsa.

Ona je dodala je Beldocs ove godine uvršten na listu kvalifikacionih festivala za Evropske filmske nagrade, što dodatno jača poziciju Beldocsa na mapi evropskog dokumentarnog filma.
Na konferenciji za medije predstavljeni su domaći i međunarodni takmičarski programi, kao i specijalni festivalski segmenti ovogodišnjeg Beldocsa.
Predstavljajući srpski takmičarski program, umetnički direktor Marko Grba Singh. je izjavio: „Ponosan sam na naš tim koji radi u nemogućim okolnostima i na hrabre autore iz Srbije i celog sveta.“

Srpski takmičarski program ove godine donosi 12 ostvarenja domaćih autora, među kojima su afirmisana imena, ali i nova autorska lica savremene dokumentarne scene. Festival će otvoriti film „Yugo ide u Ameriku“, autora Filipa Grujića i Alekse Borkovića.

U konkurenciji su i filmovi: „Bojim se ljepote“ Jelene Medić, „Ispod horizonta“ Milan Milosavljević, „Crna so“ Nikole Lorenzina, „Fabrika ne sme da stane!“ Marka Nikolića, „Ferrari Studentski Grand Prix“ Vasilija Sekulovića, „Ovaj poželjni stroj“ Mine Simendić, „Sjeti se moje pjesme“ Jelene Bosanac i Tanje Brzaković, „Usnule“ Sare Ećimović, „Zalazak“ Miloša Jaćimovića, „Zemlja“ Katarine Radmilović i „Žene Narodnog fronta“ Ivane Todorović.

U Međunarodnom takmičarskom programu publiku očekuje devet filmova iz različitih produkcijskih sredina sveta. U selekciji su: „Borovnica bluz“ (The Blueberry Blues) autora Andrésa Livova iz Kanade, „Fantazija“ (Fantasy) Isabel Pagliai iz Francuske, „Godišnja doba“ (The Seasons) Morin Fazandeiro u koprodukciji Portugala, Francuske, Španije i Austrije, „Imago“ Déni Oumara Pitsaeva iz
Francuske, „Kraljevstvo Kartli“ (The Kartli Kingdom) Tamar Kalandadze i ŽIliena Pebrela u koprodukciji Gruzije, Francuske i Katara, „Letopis“ (Chronicle) Martina Kollára u slovačko-češkoj koprodukciji, „Ono što treba činiti“ (The Thing to Be Done) Srđana Kovačevića u koprodukciji Hrvatske, Srbije i Slovenije, „Pesma bez doma“ (A Song Without Home) Ratija Tsiteladzea iz SAD i Gruzije, kao
i „Srebro“ (Silver) Natalije Koniarz u koprodukciji Poljske, Norveške i Finske.
„