Stefan Komandarev: Nejednakost ubija društvo u samoj srži

On je često i način da se saopšti istina o onome što se oko nas događa, jer je istinu kroz humor mnogo moćnije izreći – kaže za Danas Stefan Komandarev, bugarski reditelj čiji se film „Patrole“ od vikenda nalazi na repertoaru Online bioskopa Moj Off.

Film je snimljen u srpskoj koprodukciji i predstavljaju nastavak Komadarevljevog poslednjeg ostvarenja „Pravci“ koji je 2017. godine prikazan u selekciji Izvestan pogled u Kanu.

Imao je domaću premijeru na 48. Festu gde je nominovan za Beogradskog pobednika. Rađen prema istinitoj priči, scenario filma „Patrole“ bavi se problemima i apsurdima bugarskog društva, a radnja prati svakodnevicu sa ulica Sofije, dok tri policijska tima patroliraju gradom na noćnoj dužnosti.

U filmu, noć 9. novembra 2019. – trideset godina nakon pada Berlinskog zida i svrgavanja vladajućeg režima u Bugarskoj, počinje tako što dva policajca pored pruge u Sofiji pronalaze telo poznatog narkomana Lazara.

Komandarev objašnjava da je film „Patrole“ nastavak filma „Pravci“ koji prati priču nekoliko vozača taksija, tokom noći, u Sofiji. Ideju za nastavak su dobili kada su tokom snimanja primetili veliki broj policijskih vozila noću.

Za potrebe filma započeli su dugo istraživanje u kome im je pomogao najveći Policijski sindikat u Bugarskoj kome se inače dopala ideja snimanja filma o njihovom životu.

– Sve te priče koje smo od policajaca čuli bile su toliko komične i apsurdne do te mere da bi, da su se našle na filmu, ljudi rekli – „Ma ovo je previše. Previše apsurdno, kako li izmisle ovakve stvari“, a neretko je realnost najveći scenarista. Ulazeći dublje u živote policajaca shvatili smo koliko je komplikovano i teško baviti se ovim poslom u Bugarskoj. Niko ne voli ove ljude, rade za male plate, koriste jako staru opremu i nisu adekvatno odeveni. Nemaju adekvatna vozila. Oni se svake večeri suočavaju sa realnim životima, ali ne onim koji možemo da vidimo u medijima – primećuje Komandarev i dodaje da je film „Patrole“ bio adekvatan način da se prikaže skriveno i realno lice bugarskog društva. Upitan da li je imao problema tokom snimanja jer film reflektuje realne probleme on kaže da nije i da su reditelju u Bugarskoj i dalje nezavisni. Naravno, tu su pokušaji da se kontroliše filmski rad, ali ne postoji cenzura. Prema njegovim rečima, problem su finansije. On ističe značaj pomoći „srpskih prijatelja“ tokom produciranja filma i koristi ovu priliku da im se zahvali.

Komandarev kaže da voli srpske filmove i dodaje da Predrag Miki Manojlović glumi u dva njegova filma: „Svet je veliki i spasenje je iza ugla“ i The Judgment. Često posećuje Srbiju jer ima dosta prijatelja ovde.

– Iskreno, ne mogu da primetim veliku razliku između naših društava. Isti ljudi, isti mentalitet, i ono što je važno – isti i veoma blizak smisao za humor, često jako mračan, ali meni omiljen. Ne uviđam velike razlike između nas, a čak i naši policijski sindikati sarađuju. Mi smo male zemlje na Balkanu, imamo iste probleme, i borimo se protiv sličnih stvari. Najbitnije, borimo se protiv nejednakosti, a to je bazični problem u našim društvima – konstatuje Komandarev i objašnjava da je nejednakost uznemirujuća i da ubija, uništava smisao za ujedinjenost i solidarnost.

Prema njegovim rečima, bogatiji imaju kvalitetno obrazovanje, a sada u jeku pandemije korona virusa imaju i adekvatnije zdravstvene usluge.

– Ova nejednakost proizvodi ljude koji nisu dobro edukovani i svaki sektor u našim društvima oseća probleme nejednakosti. Ne znam na kom je Srbija mestu na skali, ali je Bugarska jedna od vodećih zemalja u Evropi po pitanju nejednakosti u društvu – primećuje on.

Komandarev smatra da se ovaj problem može tretirati na mnogo načina, na primer socijalno orijentisanom politikom.

– Nedostaje nam odgovarajuće obrazovanje i zdravstvo koje je dostupno svima, progresivniji sistem oporezivanja. Bugarska je jedina zemlja u Evropi koja ima loš način ubiranja poreza tako da najbogatiji i najsiromašniji plaćaju istu taksu. Tako se siromašni dodatno siromaše, a bogati obogaćuju. Postoji mnogo instrumenata koje možemo da koristimo, a mislim da je borba protiv nejednakosti najbitnija, jer je ona najviše uznemirava i ubija društvo u samoj srži – konstatuje Komandarev i dodaje da ima tu još stvari bi trebalo da izmeniti, ukazujući da je Bugarskoj potrebna veća sloboda medija koji su u kandžama korporacija a, kako kaže, treba da budu najmoćniji način ispravljanja politike i vlasti.

Na pomen pandemije korona virusa Komandarev otkriva da je po zanimanju prvo bio lekar. Dosta njegovih prijatelja iz te struke se, kako kaže, bore sa pandemijom, što u Bugarskoj što van nje, jer je dosta lekara i sestara otišlo iz zemlje, da radi svuda po Evropi, zato što im je mogućnost da u Bugarskoj imaju normalan život bila jako komplikovana.

– Ovaj virus je nešto teško opasno i neistraženo, a nisam očekivao da se ovako dobro snađemo u epidemiji. Bugarska zaista ima veoma nizak broj žrtava i ljudi koji su bolesni. Medicinari koji su bili zaduženi za epidemiju znali su poteškoće u našem zdravstvenom sistemu i započeli su na vreme aktivnosti zatvaranja škola i ostalih institucija, zato su rezultati dobri. Mislim da smo na trećem mestu u Evropi po najmanjem broju žrtava korone i obolelih od nje, za sad je ok, videćemo šta će se desiti. Bitno je i kako ćemo se nositi sa posledicama epidemije, posebno ekonomskim – primećuje Komandarev i dodaje da će biti teško. On nam otkriva kako se desilo to da od lekara postane reditelj.

– Tokom studija medicine voleo sam kinematografiju, ali ništa više. Svakodnevno sam išao da gledam evropske filmove. Posle studija počeo sam da radim na dečijoj psihijatrijskoj klinici u Sofiji, sredinom devedesetih. Klinika je dobila evropske donacije koje su se sastojale do dve video kamere, kvalitetne za to vreme, omanjeg stola za editovanje i video magnetofona. Osnovna ideja je bila da se tom opremom snimaju terapijske sesije i da se koriste za edukaciju studenata – ukazuje Komandarev, koji je tada bio najmlađi lekar na klinici pa je na njega pao zadatak da se pozabavi kamerom. Počeo je da nosi kamere kući za vikend i snima sa prijateljima, a materijal obrađuje u bolnici i, malo po malo, bio je, kako kaže, „inficiran virusom kinematografije“. Upisao se na Filmski univerzitet.

– Jednostavno se dogodilo, mada smatram da se najvažnije stvari tokom naših života jednostavno dogode, bitno je da budemo spremni – zaključuje Komandarev.