Sveta tajna mitskog pijanizma

Nekoliko decenija mlađa, Leonskaja je bila glas nove ruske generacije klavirskih umetnika u odnosu na one već legendarne i svetski poznate poput Rihtera i Giljelsa.

NJena karijera – nastavljena krajem 70-ih u Evropi, preseljenjem u Beč – traje decenijama unazad i izaziva i dalje interesovanje u muzičkim krugovima, između ostalog zahvaljujući odblescima velike interpretativne ere, čiji je ona praktično jedan od poslednjih predstavnika. Solistički koncert Elizabet Leonskaje, održan u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine u okviru koncertne sezone „Steinway & Sons“, približio je beogradskoj publici upravo tu antiknu senzibilnost i zvučni format starog sveta klavirske interpretacije; i bio, u najmanju ruku, zapanjujuće slušalačko iskustvo.

Leonskaja je umetnica velike odvažnosti i uvek zahtevnih celovečernjih repertoara. Onde gde bi se malo ko odlučio da u nizu odsvira nekoliko sonata, ova se pijanistkinja i dan-danas ne libi da baci sebe u tako rizičnu živu koncertnu vatru.

Beogradski resital započeo je Mocartovom Sonatom Be-dur KV 333, nastavio se Šumanovim Simfonijskim etidama op. 13, da bi u drugom delu programa napravio izlet u moderniji zvuk Bergove Sonate op. 1 i vratio se ponovo nazad do jednog od omiljenih kompozitora ove umetnice – Franca Šuberta sa njegovom Sonatom De-dur D 850. Već sam ovaj niz rečit je za sebe. I pruža dubok uvid u stanje stvari koje je danas gotovo nepovratno zatureno, a poreklo mu je u svetoj tajni onog gorepomenutog mitskog pijanizma.

Uvodni Mocart Elizabet Leonskaje impresivno je sviračko postignuće. Ovakvog Volfganga Amadeusa praktično nikada u novije vreme nismo uživo čuli! Zanesenost svake pojedine fraze i detalja te slivenost izraza u jedan sadržajem raskošno ispunjen muzički tok, pleni od prve.

Emocija i ogroman uložen izvođački trud vidljivi su ovde na način sasvim neuobičajen u sadašnjici. Tom marljivom pronicanju u svaku dlačicu smisla i kompozitorove namere, u narednim Šumanovim Simfonijskim etidama pridružilo se izvesno metafizičko svojstvo interpretacije. Možda je za ponešto u tumačenju ovog veličanstvenog dela nedostajalo snage i daha, ali je orkestrirana mašta Leonskaje proplamsavala sve vreme, dodajući uzvišenost zvuku taman koliko treba.

Iz tog sveta kompleksnih raspoloženja i ambicioznog pristupa filozofskim i tehničkim izazovima Simfonijskih etida, Elizabet Leonskaja uvela nas je u resku ozarenost Bergove Sonate op. 1, osveživši na taj način energetski prostor između Šumana i Šuberta. Ovim naglim odmicanjem od one Šumanove gustine serioznog poniranja u suštinu klavirskog zvuka, nastup je dobio na snazi komunikacije sa savremenim dobom.

Premda je ovo Bergovo delo nastalo još početkom prošlog veka, u njemu je svejedno sadržan sav električni naboj sadašnjice, koji se na Kolarcu ukazao kao krepak svirački putokaz. Odatle, do završne Šubertove De-dur sonate, bio je samo korak. Baš ono strujno kolo što je mesmerizovalo tonsku odlučnost Albana Berga, u Šubertu je zadobilo svoju vedrinu sviračkog uverenja, kroz koje vas Elizabet Leonskaja nosi sa posvećenošću i oduševljenjem. Plus još malo meditativnog Šuberta na bis. Zbilja velika dama klavira i raritetna pijanistička persona u novom milenijumu.