Povodom Svetskog dana pozorišta poruka Vilijema Defoa o snazi scene koja nas uči ko smo

„Ja sam glumac, prvenstveno poznat po filmskim ulogama, ali sam duboko ukorenjen u pozorištu. Bio sam član Wooster grupe od 1977. do 2003. godine, gde sam radio na originalnim predstavama u prostoru The Performing Garage u Njujorku, kao i na turnejama širom sveta. Sarađivao sam sa rediteljima kao što su Ričard Forman, Robert Vilson i Romeo Kasteluči. Danas sam umetnički direktor Pozorišnog bijenala u Veneciji, a sve što sam doživeo – od angažmana u turskim grupama do globalnih događaja – oblikovalo je moju veru u moć i značaj pozorišta.

Na početku u Wooster grupi, često smo imali vrlo malu publiku. Postojalo je pravilo da predstavu možemo otkazati ako je više ljudi na sceni nego u publici, ali mi to nikada nismo činili. Mnogi članovi grupe nisu bili profesionalni glumci, dolazili su iz različitih sfera, a zajedno smo stvarali pozorište. Iako ideja da „predstava mora da se nastavi“ nije bio naš moto, osećali smo obavezu da održimo susret sa publikom.

Tokom dana smo imali probe, a uveče smo predstavljali materijal kao rad u nastajanju. Nekada bismo godinama razvijali jednu predstavu, dok smo se izdržavali turnejama starijih radova. Taj proces, iako naporan, uvek je bio uzbudljiv – čak i kada bi malobrojna publika pokazala koliko je zaista zainteresovana. To me je podsećalo da, bez obzira na broj prisutnih, publika postaje svedok koji pozorištu daje smisao i život.

„To je isto kao u kockarnicama: MORATE BITI PRISUTNI DA BISTE POBEDILI.“ Zaista, zajedničko iskustvo u realnom vremenu, čin stvaranja koji je osmišljen, ali uvek drugačiji – to je snaga pozorišta. Družbeno i politički, pozorište je danas važnije nego ikada za naše razumevanje sebe i sveta.

Nove tehnologije i društvene mreže obećavaju povezanost, ali često nas razdvajaju i izoluju. Čak i koristeći računar i istražujući sebe na internetu ili kroz veštačku inteligenciju, čovek ne sme da zamenjuje ljudski kontakt kontaktom sa uređajima. Internet teško može da preslika osećaj divljenja koji pozorište stvara – divljenje koje nastaje kroz pažnju, angažovanje i spone zajednice prisutnih.

Kao glumac i pozorišni stvaraoc, i dalje verujem u snagu pozorišta. U svetu koji je sve više podeljen, kontrolisan i nasilan, naš izazov je da ne dozvolimo propadanje pozorišta i njegovo svedavanje na komercijalnu zabavu ili institucionalnog čuvara tradicije. Treba da negujemo sposobnost pozorišta da povezuje ljude, zajednice i kulture, i da postavlja pitanja o tome kuda idemo.

Kvalitetno pozorište dovodi u pitanje način na koji razmišljamo i podstiče nas da zamislimo ono čemu težimo. Mi smo društvena bića, biološki stvoreni za kontakt sa svetom. Kroz priču, estetiku, jezik, pokret i scenografiju – pozorište može da nam pokaže šta je bilo, šta je sada i kakav bi naš svet mogao da bude.“