Stručnjak za Bliski istok: Tramp opet gađa Iran i pravi greške, uopšte ne razume svog protivnika

To ne predstavlja iznenađenje. Govoreći na samitu NATO-a u Ankari, Tramp je rekao da smatra da je memorandum o razumevanju između SAD i Irana „mrtav“.

Iransko rukovodstvo opisao je kao „zle i bolesne ljude“ i zapretio novim vojnim akcijama, pa čak i novom blokadom iranskih luka, istovremeno ostavljajući otvorena vrata za nastavak pregovora.

Te izjave usledile su nakon novog talasa američkih udara na jug Irana, pošto je Teheran napao trgovačke brodove koji su plovili južnim delom Ormuskog moreuza, izvan plovidbenog koridora koji je sam Iran odredio.

Ujedno su predstavljale uvod u najnovije napade. Kasno u sredu prijavljene su eksplozije na još tri lokacije u Iranu.

Sukob će, po svemu sudeći, samo nastaviti da eskalira. Na svojoj društvenoj mreži Truth Social američki predsednik je napisao: „Ovo je odmazda za jučerašnje iransko bombardovanje brodova. Ako se to ponovi, biće mnogo gore“, podseća u analizi za Gardijan Sina Tosi, viši saradnik u Centru za međunarodnu politiku, gde se njegov rad fokusira na odnose SAD i Irana, američku politiku prema Bliskom istoku i pitanja nuklearnog programa.

Međutim, raspad memoranduma nije počeo ove nedelje. Počeo je praktično istog trenutka kada je potpisan, zbog ključnog problema koji već decenijama opterećuje američko-iranske odnose: ne postoji verodostojna osnova za međusobno poverenje.

Teheran nije imao mnogo razloga da veruje da će Vašington obezbediti trajno ukidanje sankcija, odustati od dugogodišnje politike pritiska i promene režima ili se uzdržati od povratka istoj strategiji čim Iran odustane od svojih glavnih aduta.

Upravo zato je spor oko Ormuskog moreuza postao centralno pitanje memoranduma, a ne sporedni problem.

Na papiru, memorandum nudi put ka deeskalaciji. Njegova logika zasniva se na postepenim koracima: plovidba kroz Ormuski moreuz bila bi obnovljena prema „aranžmanima“ koje utvrdi Iran, američka blokada Irana bila bi ukinuta, Teheran bi dobio izuzeće za izvoz nafte i pristup delu zamrznute imovine, pretnje bi prestale, a rat u Libanu bio bi okončan.

Zajedno, ti koraci trebalo je da stvore minimalni nivo međusobnog poverenja posle rata i otvore put pregovorima o iranskom nuklearnom programu.

Međutim, ta logika počivala je na krhkoj pretpostavci: da će Vašington i Teheran delimičnu primenu sporazuma posmatrati kao most ka sveobuhvatnijem dogovoru, a ne kao priliku da zadrže svoje pregovaračke adute dok istovremeno testiraju odlučnost druge strane.

U praksi, nijedna strana nije poverovala da ona druga ispunjava obaveze koje smatra najvažnijim.

Iz perspektive Teherana, Vašington je gotovo odmah počeo da krši ključne odredbe memoranduma. Prva tačka sporazuma, koja je predviđala okončanje rata u Libanu, nikada nije sprovedena, pošto su izraelske snage nastavile vojne operacije i zadržale prisustvo u pojedinim delovima zemlje.

Pored toga, prema dostupnim informacijama, Sjedinjene Države nisu bile spremne da oslobode zamrznutu iransku imovinu u obimu koji je Teheran očekivao.

Tramp je nastavio da upućuje vojne pretnje, uključujući i javnu izjavu tokom prve runde pregovora u Švajcarskoj da bi mogao da „otme“ iranske pregovarače.

Zatim su 7. jula SAD ukinule izuzeće koje je Iranu omogućavalo izvoz nafte, upravo u trenutku kada je Teheran pokušavao da učvrsti kontrolu nad plovidbom kroz Ormuski moreuz – ne njegovim trajnim zatvaranjem, već primoravanjem brodova da koriste severni plovni pravac koji je odredio Iran, umesto južnog koridora koji podržavaju Sjedinjene Države.

Svaka strana zaključila je da ona druga samo koristi ustupke koje dobija, dok istovremeno uskraćuje sopstvene. Međutim, to međusobno nepoverenje nije samo posledica nedavnih događaja. Ono je odraz decenija neuspešne diplomatije.

Iranski donosioci odluka više puta su bili svedoci uvođenja sankcija, njihovog delimičnog ukidanja, a zatim i ponovnog uvođenja tokom mandata različitih američkih administracija.

Iz perspektive Teherana, ključno pitanje glasi: da li bilo koji predsednik SAD uopšte može da ponudi ukidanje sankcija i da garantuje da će ono biti trajno?

Veliki deo američkog sistema sankcija zasnovan je na zakonima koje je usvojio Kongres, zbog čega predsednici uglavnom mogu da se oslone samo na privremena izuzeća koja se periodično obnavljaju i mogu biti ukinuta jednim potpisom.

Privrednici i investitori toga su svesni, zbog čega ni nakon nuklearnog sporazuma iz 2015. ublažavanje sankcija nije dovelo do nivoa stranih ulaganja, integracije u međunarodni bankarski sistem i ekonomske stabilizacije koji je Iran očekivao.

Šira posledica toga jeste da je Vašington postepeno narušio kredibilitet samog koncepta ukidanja sankcija.

Ako se ekonomsko olakšanje doživljava kao privremeno i lako opozivo, ono u velikoj meri gubi vrednost kao podsticaj za trajnu promenu politike.

Teheran je iz toga izvukao jasan zaključak: obećanja o budućem ukidanju sankcija suviše su krhka da bi se na njima mogla graditi dugoročna bezbednost i ekonomski razvoj zemlje.

Taj pregovarački adut danas je verovatno još važniji nego pre rata. Strateške rezerve nafte Sjedinjenih Država i dalje su znatno iscrpljene, dok su globalne zalihe nafte ograničene jer se obim plovidbe kroz Ormuski moreuz još nije vratio na nivo pre početka sukoba.

Posledica je da svet danas raspolaže znatno manjim rezervama za ublažavanje dugotrajnijeg poremećaja u plovidbi kroz moreuz, što povećava rizik od mnogo ozbiljnijeg globalnog energetskog šoka.

Za razliku od odricanja od nuklearnog programa ili drugih izvora uticaja u zamenu za ukidanje sankcija koje bi moglo biti samo privremeno, Ormuski moreuz Teheranu pruža nešto suštinski drugačije: garanciju koja se nalazi u njegovim rukama.

Usmeravanjem komercijalnog saobraćaja kroz koridor koji je sam odredio i potencijalnim uspostavljanjem zajedničke uprave koja bi, zajedno sa pomorskim susedom Omanom, mogla da naplaćuje tranzitne takse, Iran bi sopstveni prosperitet i troškove njegovog pritiska direktno povezao sa funkcionisanjem globalne ekonomije.

Budući američki predsednici i dalje bi mogli da odustanu od diplomatije. Kongres bi i dalje mogao da pooštri sankcije. Ali takve odluke više ne bi bile bez ekonomskih posledica.

To odražava širu promenu u strateškom razmišljanju Teherana. Iran danas raspolaže sa tri glavna oblika uticaja prema SAD i Izraelu.

Prvi su njegove vojne sposobnosti i regionalna mreža savezništava, uključujući raketne i dron-snage, asimetrične pomorske kapacitete i partnere poput Hezbolaha, Huta i naoružanih grupa u Iraku.

Oni mogu da nametnu značajne vojne troškove, ali čak ni uspesi na bojnom polju verovatno ne bi suštinski promenili odnos snaga u odnosu na udruženu vojnu moć Sjedinjenih Država i Izraela.

Drugi je njegov nuklearni program, koji je dugo predstavljao glavnu pregovaračku polugu Teherana prema Vašingtonu. Iako su iranska nuklearna postrojenja pretrpela veliku štetu, Iran i dalje ima značajne mogućnosti ukoliko odluči da krene putem razvoja nuklearnog oružja.

Međutim, sve više upravo treći izvor uticaja – kontrola nad strateškim energetskim tačkama gušenja u regionu, a pre svega nad Ormuskim moreuzom – postaje nezamenljiv.

Ta promena nosi važnu pouku za Vašington. Pitanje nije samo da li je Iran spreman na pregovore. Pravo pitanje jeste da li Sjedinjene Države mogu da ponude sporazum za koji Teheran veruje da će opstati i nakon što se odrekne svojih poluga uticaja.

Memorandum nikada nije odgovorio na to pitanje. Počivao je na obećanjima koja su iranski lideri smatrali promenljivim i lako opozivim, dok se od njih tražilo da oslabe jedan od retkih oblika uticaja za koji su verovali da je trajan.

To ne znači da je diplomatija nemoguća. Ali znači da sporazumi zasnovani prvenstveno na obećanjima o budućem ukidanju sankcija verovatno neće opstati.

Ako Vašington ne shvati koliko je duboko rat promenio strateško razmišljanje Teherana, nastaviće da pregovara na osnovu pretpostavki koje više ne postoje i nastaviće da sklapa sporazume za koje nijedna strana zapravo ne veruje da će ih druga strana poštovati.