Švindleri 1Foto: Stanislav Milojković

Taj subjektivni pojedinačni utisak dopadljivosti može biti eufemizam za izvesnu iskrenost da je serija donekle dosadna i verovatnu opkladu da neće igrati drugu sezonu.

Nastala po strip predlošku iz devedesetih godina koautora Đorđa Milosavljevića i crtača Miroljuba Milutinovića, bila je očigledni izazov/napor za ekranizaciju rediteljima Miroslavu Lekiću i Nemanji Ćeraniću.

Odnosno ambiciju da sublimiraju štihove: ambijent epohe, storyline provincijskog trilera, crnohumorni dijalog i omaž kultnim ostvarenjima jugoslovenske kinematografije.

Pa ako je poredimo sa „Više od igre“ i „Balkan Ekspresom“, čiji se citati i reference prepoznaju ili sa knjigom takvog televizijskog standarda „Salaš u malom ritu“ onda Milosavljević sa svim prošlonedeljnim komplimentima za Tajkuna, ovde kao vezni igrač gubi konac koji delo krasi, rezultat biva manji od igre.

Rasplinut da zadovolji Telekom – MTS Superstar tražnju kontenta, u rasponu od dramatizacije i adaptacija do originalnih scenarija, Đorđe se defokusirao, čitaj razvukao radnju Švindlera sa mogućeg inicijalnog predloška o lokalnim Tom Sojeru i Haklberi Finu u poteri za srećkom.

Digresija – pitanje za tzv. decision makere odnosno bogove domaće igrane produkcije, nije li mogući zicer, ali očigledno put kojim se ređe ide, ipak ekranizacija klasika srpske/jugoslovenske/svetske književnosti.

Onako kako se pribeglo Čizmašima i Korenima. Zašto se ne snimaju, da li su teže npr. Ćopićeve Magareće godine ili Molnarovi Dečaci Pavlove ulice, u žanrovskom ključu Švindlera i slično neprijemčivim „Žmurkama“.

Ne želeći da umanjim realan Milosavljevićev – gordanmihićevski potencijal našeg vremena, čini se kao da je problem Švindlera izvesna rediteljska demotivisanost da ih se učini uspešnom transformacijom, iz stripa u seriju, izuzev izvanredne grafičke animacije špice Vlade Perića. Nekad je bolje da Alan Ford ostane samo to – strip, a Mućke TV sadržaj.

Atmosfera Švindlera odiše ranijim Lekićevim ostvarenjima (Ulica Lipa, Jagodići itd), ovaj put upeglanih kolor korekcijom, naglašenim kostimima i scenografijom koji seriju izmeštaju u svojevrsni art vestern.

Ali kao da ovaj trenutno (kao i Milosavljević, scenarista) vrlo uposleni outsorce režiser značajne filmografije nikako da ponovo dosegne svoje najbolje ostvarenje „Bolje od bekstva“ kao verovatno poslednji odlični – antologijski film YU kinematografije. S druge strane koreditelj Ćeranić snimio je lani možda i najbolju novu domaću seriju „Grupa“.

Inagurisao Pavla Mensura kao izvanredno novo karakterno lice koji će u Švindlerima dobiti poverenje za naslovnu ulogu.

I tu dolazimo do najslabije tačke ove serije, glumačku neuverljivost igre i tumačenja cele podele, počev od ova dva derana glavna junaka – pomenutog Mensura kao Ike Razumovića i Filipa Hajdukovića kao Bože.

Štaviše Dragan Jovanović ziheraški parafrazira Drakčeta (iz Mog rođaka sa sela), Marko Baćović perpetuira sopstveni kliše. Čak ni Gorica Popović neće biti za pamćenje, ako je stavimo u ravan sa npr. uzornom Oliverom Marković iz pomenutog Balkan Ekspresa. Baš kao i autentičnost cele podele ovdašnjih epizoda u srazu sa onom iz „Više od igre“.

Ipak za pohvalu je prilika da Vlasta Velisavljević zatvori krug od skoro pet decenija između te dve serije. Kao i boker agent Nenada Ćirića jer taj je glumac eksplodirao u 2019/20.

Takođe vredna je reafirmacija još uvek svežih, mladih glumaca poput Strahinje Blažića, Nevene Vukes Ristić i Brankice Sebastijanović, da u karijerama ne igraju samo jedno leto.

Ali ako je Gagi možda najveće razočarenje, Švindleri će ipak etablirati Anđelu Jovanović, koja kao da se jedina potrudila, konačno sazrela kao raskošna glumica. Kakva je nekad bila Tanja Bošković i Hristina Popović danas.

Scenografska i scenaristička demetropolizacija domaćih televizijskih igranih serija (a da nije dejavu Radoš Bajićev narativ srpskog sela), poput Švindlera je produkcijski imperativ.

Filozofija palanke, da ali ne baš u mizanscenu kulisa Rima – Ćinećita studija u Košutnjaku i adaptaciji scenografa Vladimira Vićentića. Racionalizacija težnje da kroz celu sezonu vozi bezbroj paralelnih linija priče umesto epizodnog zaokruživanja pojedinačnih likova, bila bi ona o tome da…“manje je više“.

Uzornost Salaša u Malom Ritu, Kuda idu divlje svinje i Povratak otpisanih pre negoli Fargo, True Detective i Peaky Blinders. I da ponovimo molbu za Vladu Lučića i Bujoševićevog RTS naslednika – „Magareće godine“ sad, a ne nikad, kad već Soja Jovanović za života nije postigla.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.