Tara Gajović za Danas: Veliki je uspeh imati film u Kanu, nastao je u okolnostima strašnih režimskih pritisaka na fakultete

Ovogodišnja selekcija obuhvata 19 ostvarenja izabranih među 2.750 prijava filmskih škola širom sveta, i nastao je pod mentorstvom profesora Srdana Golubovića. Podsećanja radi, u programu La Cinef Srbiju je poslednji put predstavljao Stefan Ivančić 2014, sa filmom „Leto bez meseca“ u produkciji FDU.

Jedan od najvažnijih i najglamuroznijih festivala u svetu odvijaće se ove godine od 12. do 23. maja, a za Danas Tara Gajović govori kako ona doživljavaju ovaj uspeh i odlazak u Kan, kakva je danas pozicija rediteljki u našoj kinematografiji, ali i o važnosti studentskih protesta, kolektivnoj solidarnosti koju su pokrenuli, veri da će iz te borbe izaći kao pobednici…

– Jako sam uzbuđena što je naš film u selekciji LaCinef-a! Film je nastao u okolnostima koje nisu bile jednostavne i u jednom trenutku je delovalo da možda neće ni biti završen. Zato mi je važno da kažem da je ovaj film rezultat istrajnosti koja nije bila samo moja nego i moje ekipe i porodice. Kanski festival sam dugo doživljavala kao neku vrstu mita, posmatrajući ga uvek sa neke distance. Sada mi je zanimljiv kao prostor za istraživanje u koji ulazim prvi put sa nečim svojim – objašnjava Tara Gajović.

Na naše pitanje kako se oseća pred susret sa kanskom publikom i kritikom, Tara kaže da ima tremu, ali je ona tremaroš po prirodi.

– Trema u ovom slučaju dolazi više od nepoznatog nego od same publike. Nikada nisam bila na tako velikom festivalu i još uvek ne znam gde da usmerim svoja očekivanja i pažnju. Sa mnom će biti i porodica i ekipa, što mi daje poznati okvir kom mogu da se okrenem.

Pretpostavljam da će najveća trema doći tik pred projekciju, uvek postoji ono pitanje koje visi nad nama da li će sve zaista raditi. U isto vreme, uzbuđena sam jer će film prvi put izaći iz našeg sveta i početi da komunicira sa drugima. Radujem se da čujem tuđe utiske i impresije o našem filmu.

„Preko praga“ prati dvoje tinejdžera, koji nakon tri meseca zabavljanja saznaju da očekuju dete, radnja je fokusirana na dan svadbe i njihov beg od običaja koji počinju da ih guše, a kako navodi Tara, nastao je po motivima istinite priče njenih roditelja.

– U mojoj porodici se često pričaju priče, posebno o venčanju, kao dete sam često gledala snimke svadbe, na njima moji roditelji deluju kao da nisu u potpunosti svesni šta im se dešava. Jedino šta se jasno vidi jeste da su nevini i zaljubljeni. Mojim likovima sam htela da pružim prostor, u koji mogu da pobegnu i tragaju po svojim strahovima i potrebama.

U dosadašnjem radu, moje filmove prate određeni motivi, koje često crpim iz svoje okoline i porodice. Mnoge slike još nisam smestila, ili bolje rečeno odredila gde je njihova mesto, ali meni je to najubudljivije u nastanku same ideje.

Tara ističe da voli da kaže da je njen film „Preko praga“, film o prvoj ljubavi i potrebi za bliskošću.

– Želim da ispričam priču o nevinosti, prvom zaljubljivanju i tradiciji koja uporno želi da se nametne. Mnoge se teme provlače kroz moj film, i verujem da se svako ko ga bude gledao može uhvatiti za to jedno osećanja koje će njiemu biti važno u tom trenutku. Hvala Zoji Klinko i Stefanu Nikoliću, mojim malim glumcima, koji su imali poveranja u mene i od likova koje sam ja napisala napravili nešto novo i nežno.

Na naše pitanje kako komentariše zanimljivu činjenicu da u trci za zvanične nagrade u Kanu Srbiju prvi put predstavljaju rediteljke, kakva je njihova pozicija u našoj kinematografiji u odnosu na svetske prilike, koje poslednjih godina sve više obeležavaju upravo žene – autorke čiji uspesi razbijaju tezu da je film “muška profesija”, Tamara kaže:

– Čestitam još jednom mojim dragim prijateljicama i koleginicama Tamari Todorović, Čarni Vučinić, i ostaku ekipe! Ali, ne doživljavam da se ovim našim uspehom nešto konačno “promenilo”, više je kao trenutak u kom se različiti glasovi češće čuju zajedno. U ovom slučaju, ti glasovi su ženski, i volela bih da taj glas još glasnije odjekuje.

U našoj kinematografiji i dalje postoje strukture koje nisu ravnopravne, ali se istovremeno pojavljuje sve više autorki koje preispituju upravo te strukture kroz sopstveni rad. Naša generacija ne dovodi u pitanje pol autora, zbog čega često dolazimo u zabludu da ta vrsta seksizma nije nešto što je i dalje prisutno u svim sferama na filmu.

Tara objašnjava za Danas i kako doživljava odmazdu režima nad celom kulturom zbog podrške studentskim protestima, ukidanje konkursa Filmskog centra Srbije za sufinansiranje filmova, crne liste za “nepodobne” reditelje i autore, šta to znači za njenu generaciju koja je tek zakoračila u profesiju, ali i činjenicu da su pobuna i blokade studenata krenuli upravo na FDU.

– Moj film je nastao u saradnji FDU i FCS, kada je bilo konkursa i kada sam dobila sredstva za snimanje. Zato mi je ova situacija i lično važna, jer posledice nisu apstraktne, nego sistemske. Činjenica je da su trenutno zaustavljene sve konkursne linije i da to otvara jedan vremenski vakuum u našoj kinematografiji. Dve godine bez konkursa je zaista dugo, posebno za autore koji tek ulaze u profesiju i koji još nemaju stabilan prostor na koji mogu da se oslone.

Kao neko ko je na master studijama i tek razvija svoj rad, ja više nemam instituciju kojoj mogu da se obratim, koja može i da odbije moj projekat, ali i da mi pruži mogućnost da pokušam. Mislim da se u istoj situaciji nalaze i starije kolege. Zato mi se čini da se polako menjaju i načini na koje razmišljamo o filmovima.

Sve više se okrećemo dugotrajnijiim projektima i drugačijim oblicima rada. I radujem se filmovima koji će nastati iz trenutne društveno-političke situacije, koji će nastati bez podrške. Mislim da ne sme da se stane sa stvaranjem, čak i ako nas okolnosti uporno navode ka tome.

A ako govorimo o blokadama i protestima, objašnjava Tara, studentski pokret je nastao iz potrebe za društvenom odgovornošću.

– Drago nam je da vidimo da se u Srbiji, u proteklih godinu i po dana, kroz razne sfere društva ispoljava potreba za promenom. Mislim da je jako važno, i da je jedna od najvažnijih stvari koje su nam blokade donele, kolektivna svest i briga o drugima. Verujemo da će ta promena uslediti.

Ponosna sam prvenstveno na hrabrost i istrajnost mojih kolega i prijatelja, koji su zajedno sa profesorima i zaposlenima na FDU stvorili kolektiv koji je uspeo da ne poklekne pod pritiscima. Mi smo mali fakultet, i nema nas mnogo, konstantno smo pod mikroskopm i preti nam ugrožavanje naše Autonomije, ali uspevamo kroz zajedništvo i solidarnost da istrajemo u našoj borbi – ističe Tara Gajović.