Te mudre, srodne duše 1Foto: Stanislav Milojković

Nameravali smo da govorimo ovde o vikendu na 35. Beogradskom džez festivalu, da pomenemo začudne zvučne instalacije i hrabre nove strukture pijaniste Mihaela Volnija, te da porinemo duboko u metafiziku ulične umetnosti Stiva Kolmena i njegovu sočnu muziku punu tonskih okršaja koja je nalik samom velikom gradu, Čikagu ili NJujorku ili… Beogradu možda.

No, nakon Čarlsa Lojda i njegovih „Kindred Spirits“ kompanjona u Kombank dvorani, svi pređašnji utisci prepokriveni su jednostavno zlatom što blješti sa dela ovog živog sveca džeza. Zaista, sa čime bi uopšte moglo da se uporedi ovo spiritualno nadahnuće?

Jer, bilo je dosta duhovnog obilja kod Anrija Teksjea, bez sumnje, na samom početku Festivala. I Stenli Klark doneo je filozofiju nadljudskih moći koja organizam čini umešnim da prevaziđe zakone fizike. Isto kao i Dajen Rivs – glasom mitskih bića obdarena. Gilad Hekselman se uz Teksjea možda i najviše primiče pojmu onog apsolutno natčulnog u muzici, bestelesnog a opet ranjivo ljudskog, na ubrzanju duše, ali i sa vladanjem instrumentom za primer.

Ali, Čarls Lojd! Duh i telo, istorija velike muzike 20. veka u malom prstu, u najsićušnijem njegovom dahu. Na sceni – on je grandiozni totem u koji se upire pogled sasvim prirodno.

Oko tog stuba-ličnosti kolaju elektromagnetne sile specifičnog dejstva, vreme se oko nas menja i čini nas starim i mladim podjednako, okruženim tim mudrim, srodnim dušama džeza i bluza što nas dotiču svojim ljubopitljivim prstima.

Ali, najpre ipak o fantastičnom Mingus Big Bandu. Uvod u antologijsko veče Beogradskog džez festivala u Kombank dvorani pripao je ovom orkestru prekaljenih njujorških muzičara, koji slavi ime velikog Čarlsa Mingusa i sačinjen je od samih britkih majstora svojih instrumenata.

Ima tu i sasvim mladih umetnika, ali već opako razvijenog ličnog zvuka, kao i doajena sa patinom, uključujući i poneki 24-karatni dodir samog velikog maestra.

No, ovaj neverovatni sastav čine pojedinci virtuozi, premda je i to tek nevešti opis stvarnog stanja stvari na sceni, kada je Mingus Big Band zaposedne. NJihov hipnotički pev u „Fables of Faubus“, iskrena tuga i smlavljujuće emocije u „Goodbye Pork Pie Hat“ (koju smo onomad čuli i u izvođenju Stenlija Klarka) ili „So Long Eric“ u spomen velikim umetnicima Lesteru Jangu i Eriku Dolfiju, bili bi dovoljni za sebe.

No, mašta i uzbudljivo vladanje zvukom Mingus Big Banda sežu dalje od toga. Taj zanos celog orkestra, brzina, briljantnost, osobenost svakog člana do u najsićušniji detalj, ukupan stil – jednom rečju, bravo!

I onda, veliki Čarls Lojd nakon jednog drugog džez velikana – Čarlsa Mingusa, stupa pred nas. Lojd sveti Čarls, izlazi na scenu poput zračećeg mesije zadubljenog u svoje misli. NJegovi trzaji ramena još jedino odaju da je reč o stvarnom čoveku koji dolazi da vam podari vrhunski mir, ali u isti mah i oživotvorenje onog vašeg povučenog, nevidljivog bića. Kakav je to samo intenzitet u sred nirvane bio!

Kada Lojd zausti da svojim saksofonom nešto saopšti svetu, svi se pretvorimo u jedno veliko zajedničko uho. Plemenita kovina njegovog tona dira pravo u srce, žeženi zlatopis ostaje još dugo u vazduhu da mrmlja svoje životne putopise umesto oveštalih molitvi drugih.

Kada Lojd predoči svoj manifest, trenutak je da ostali mladi muzičari u bendu iznesu pak svoja mišljenja. Genijalni Marvin Sjuel svojom gitarom ponire do pra-sveznanja bluza.

Najednom ste u Africi i, oteti, plovite kakvim paklenim brodom u Novi Svet. Pijanista DŽerald Klejton opija svojim impresionističkim dodirom što je sam orkestar za sebe.

Punokrvni umetnik Erik Harland ispituje bubnjeve u svakom milimetru – kada palicama krene da grebe činele, proizvodi se zvuk sa kojim se niste suočili nikada pre.

I, konačno, kontrabasista Hariš Ragavan u delirijumu čiste fantazije, sveprisutan nekud iza svih drugih, plete mrežu zvukova u koju se sakupljaju vibracije kolega, da ih hitne odmah natrag prema gladnom auditorijumu.

Čarls Lojd nadahnuti je spasitelj i prorok džeza što zemljom hodi. I, sasvim poput Hrista, nahranio nas je svevidećom lepotom i oštrom vizijom preko vekova, iza i ispred. Dugo ćemo se još oporavljati od ovog šoka pred istinom i čudesnošću. Molimo Čarlsa Lojda da zato svakog narednog Beogradskog džez festivala bude sa nama ponovo. Ovo je zahtev.