Telesni grafiti

Jesu li to tragovi starovremski, poput pećinskih crteža, koji preokreću vašu ličnu slušnu istoriju naglavačke, usmeravajući je ka prapostanju? Može biti. Borodinove „Polovecke igre“ iz opere „Knez Igor“, Koncert za violinu i orkestar u De-duru op. 35 Čajkovskog i, naročito, „Posvećenje proleća“ Igora Stravinskog, svako za sebe bez sumnje imaju takav potencijal. Ekskluzivna pojava superstara na violini, Benjamina Šmida u Čajkovskom, doprinosi još ovde vašem unutrašnjem preispitivanju interpretativnih stilova, odnosno običaja izvođaštva savremenog doba u odnosu na izvorni kvalitet originalne autorove zamisli. Rečju, mnoga pitanja su postavljena, mnoga arhaična čula otvorena. Bili ste bombardovani utiscima kakve stare, analogne (v)ere, sedeći fascinirani na svojim sedištima u Velikoj dvorani Kolarca, a da niste mogli da razaberete u čudu prepoznavanja – jesu li ta nekadašnja ‘dobra, stara vremena’ u našim životima trajala još do koliko juče, ili ih preuzimamo nekim zaostalim drevnim nervom iz sećanja kakvog osetljivog pretka. Filogeneza i ontogeneza uplitale su se, rečju, ovde u vrlo autentičnu DNK šifru vašeg slušalačkog individuuma u današnjici.

Kad smo već kod naučničkih skraćenica – vaša REM faza slušnog sna ove večeri započinje Borodinom, tokom čijih se ni četvrt sata trajanja uho suočava sa neverovatnim obiljem žaoka ritmova, urnebesnih slika koje se iz zvuka prevode napolje u živu viziju, kao da je komad istorije zavrteo se najedanput pred nama u kakvom supermodernom hologramskom mlazu. Taj visok apetit za tonsku moć, iznedrio je još istančaniju električnost orkestarskog prisustva odmah zatim. Čuveni Violinski koncert De-dur Čajkovskog na scenu je izveo Benjamina Šmida, naoko skromnog i gotovo pa ‘preobičnog’ solistu za ovakvo delo isprva, više nalik jednom od kolega iz orkestra, nego velikoposedniku titule ‘superstara klasike’. Ali, kakva je to samo zabluda bila! Jer, Šmid vas je malo po malo, pa sve moćnije i uzbudljivije, obuzimao i prevodio na svoju stranu, dosegavši veoma brzo onaj zvuk čijom su fantastičnom krasotom Sirene verovatno mamile Uliksa vezanog za jarbol na njegovom brodu, u „Odiseji“ onomad, dok je posada zatisnutih ušiju grabila dalje. Pa, Šmidov ton bio je jednako tako zavodljiv, pročišćen do kakve gotovo skandinavske čulnosti, bistar i bez sentimentalnih meandriranja. Ali, nikako ne i hladan ili bez emocija. Kada ga ugledate kako u najvirtuoznijim momentima gotovo da poprima neke natprirodne obrise, kao superjunaci u crtanim filmovima, dok mu ruka otkačinje se od violinskih žica i nekako monumentalno narasta e da bi uspela u svemu što mozak, srce i sluh zapovedaju – vi pred sobom vidite čoveka koji je svoj umetnički status zaslužio zaista potpunim predavanjem muzici, bez zaostatka, ali i nekim specijalnim moćima kojima ne raspolaže baš svaki svirač violine na ovom svetu. Gromko smo ga pozdravljali minutima.

I, onda, „Posvećenje proleća“ (1913). Nakon one nezaboravne „Priče o vojniku“ još nedavno u Sali Beogradske filharmonije, te „Vatrometa“ i „Žar-Ptice“ prethodnog petka na Kolarcu pod upravom Danijela Rajskina, čarolija ovog neverovatnog dela Igora Stravinskog – od kojeg u muzici počinju da vladaju potpuno nove i neočekivane realnosti – uznemirila je ponovo. I zasula nas pitanjima o smislu muzike, te putokazima na raskršćima iz one ne baš ni tako skore prošlosti „Posvećenja“, a opet čini se po svemu modernije i smelije od mnogo čega nastalog nakon što se ovo samo delo pre stotinak godina već desilo. Blistave urvine i uznošenja uvis, meljući ritmovi „Posvećenja“ i ritualna kolektivna snevanja u jezgru ljudskog vremena, rase i bića na jednom mestu, u briljantnom izvođenju Beogradske filharmonije bili su ravni još samo onom mešanju mistike i silovitosti heavy metala na albumu „Physical Graffiti“ veličanstvenih Led Zeppelin. Ti ‘telesnigrafiti’ orkestra, pod vođstvom svog maestra Felca, u jednom izvođenju ‘na život i smrt’, koštali su zaista mnogo energije muzičare i njihovog dirigenta, ali su ih zato momentalno preselili u društvo stvarno viših stvorenja duha. Oduševljeni smo.