Teško je biti sin svoga oca

Naš sagovornik se družio sa čitaocima u Beogradu, Subotici, Herceg Novom i Baru.

Reč je o jednom od onih romana koji vas osvoje svojom jednostavnošću koja je više nego dobro sredstvo za postavljanje ozbiljnih i suštinskih pitanja čovekovog postojanja. Autor je u središte priče postavio svoj odnos sa ocem koji je i sam bio čuveni književnik Jošua Bar Josef. NJegov sin u zrelim godinama pokušava da razume svog oca koji je potekao iz ultraortodoksne jevrejske porodice, ali je raskinuo tu tradiciju i ostavio svoju suprugu i decu zbog druge žene. Otac je za pisca dalek, nadmoćan, narcisoidan i slab na žene. Sin ga obožava ali ga se i boji, divi mu se, ali ga se i gnuša.

Jicak Bar Josef nam priča priču o ovom komplikovanom odnosu, pripoveda o uzdržanosti i obožavanju, smehu i bolu, razumu i osećajnosti. To je priča o dečaku ispričana iz dečjeg ugla, o bolnom odrastanju u čoveka koji je ostao razapet između suprotstavljenih svetova i osećanja sa kojima je bio prinuđen da se izbori. Tako u romanu čitamo: „Može samo da se pretpostavi kako su se stvari dogodile. Deklaracija nezavisnosti, Rat za oslobođenje, tata tad već nije bio sa mamom. Napustio ju je i živeo sa drugom ženom. A onda, jedne noći – iznenađenje. Ukradena noćna poseta u baraci u naselju Montefjori u Tel Avivu. Mama je ostala u drugom stanju. Tetka Sure, mamina sestra, seća se: ‘Došao je iz Safeda na proslavu tvog obrezivanja, tvoj tata. Popio je da nazdravi, bacio pogled na bebu i ponovo nestao.’ Verovao je da može da podeli stvari na jednake delove – on će živeti po svom, a ostali (mama, sestra, brat i ja) njihov život. Mislio je da svi to prihvataju sa razumevanjem i da svima tako odgovara. Sve je kod njega bilo skakutavo i neodređeno – čas je bio tu, čas tamo. Nije mogao da se navikne na spor korak i da nastavi da verno živi s mamom.“

Jicak Bar Jozef nam u ovom romanu pomaže da pokušamo da bolje razumemo društvene odnose u izraelskom društvu šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, kada je on tamo odrastao i sazrevao. Prvo pitanje koje smo postavili našem sagovorniku nametnuo je događaj koji se zbio uoči njegovog boravka u Srbiji. Naime, kako su preneli svetski mediji, izraelski parlament Kneset izglasao je osnovni zakon prema kome je Izrael prevashodno država jevrejskog naroda i prema kome „Jevreji imaju ekskluzivno pravo na samoopredeljenje, a kao zvanični jezik postavljen je hebrejski iznad arapskog“. Izglasavanje zakona izazvalo je u tamošnjem demokratskom društvu različite reakcije.

„U suštini ne mogu da iznesem svoje mišljenje o tome jer živim skromno i povučeno, bavim se književnošću, potpuno sam apolitičan“, kaže u razgovoru za Danas Jicak Bar Josef.

Celu knjigu prožima ljubav, ali u njoj ima mnogo suptilnog humora i blage ironije. Pitali smo sagovornika koliko je tradicija prema kojoj su živeli uslovila odnos oca i sina.

„Mogu da govorim o tome samo iz ličnog iskustva, mogu da govorim samo o jevrejskoj tradiciji, s obzirom da sam odrastao u toj sredini i ne mogu da je poredim sa drugim tradicijama. U mojoj porodici bilo je mnogo ljubavi i topline i mislim da je tradicija tom smislu na mene uticala veoma pozitivno. Često sam sa majkom posećivao Jerusalim i svoju rodbinu koja je živela prema ortodoksnoj tradiciji“, kaže nam Bar Josef.

Budući da je izraelsko društvo demokratsko i pluralno, zanimalo nas je koliko onaj deo društva koji nije religiozan razume one koji žive prema ortodoksnoj tradiciji.

„Ova knjiga govori o vremenu kada je država Izrael bila jako mlada i kada su dolazile porodice koje su preživele Holokaust i doselile se u Izrael. To je bilo stanovništvo koje nije bilo religiozno. Pretpostavljam da su zapostavili veru zbog raznih stvari koje su im se dešavale kao posledica Holokausta. Oni su bili naseljavani u kibucima gde je, uslovno rečeno, vladala neka vrsta socijalističkog uređenja, gde su svi imali sve. Nekada su postojale religiozne zajednice koje su bile malo drugačije nego sada, koje nisu bile toliko ekstremne. Danas je situacija mnogo komplikovanija. Veći je procenat nereligioznog stanovništva u odnosu na one koji to jesu. Ima čak i onih koji ne poznaju tradiciju i religiju, reč je o drugim generacijama. Postoji kompleksnost kada su u pitanju nove generacije. Neprestano se o tome razgovara i sa jedne i sa druge strane, to je veoma vruća tema. Odnos stanovništva se promenio. Nekada je religioznih ljudi bilo više i bili su popustljiviji. Danas je recimo u okviru ultraortodoksnih zajednica nezamislivo da se muškarci i žene kupaju na istoj plaži, dok sam se ja sa svojim ujakom i ostatkom porodice kupao na toj plaži. Moj deda je živeo u jednoj od najortodoksnijih četvrti Jerusalima, dok sam služio vojsku pojavljivao sam se u uniformi, mislim da to danas ne bi bilo dobro prihvaćeno. Cela tema je izuzetno kompleksna“, objašnjava nam Bar Josef.

S obzirom da je sin velikog izraelskog pisca Jošue Bar Josefa postavili smo pitanje koje se nije moglo izbeći – kako izgleda biti sin poznatog oca.

„Teško je biti sin svoga oca koji je bio toliko poznat književnik. Uvek je bolje da neko prvi počne. I dan-danas ljudi se pitaju jesam li zaista pisac ili samo neko ko ide očevim stopama. Upravo zbog toga što mi je otac bio toliko poznat i danas me predstavljaju kao sina Jošue Ben Josefa“, kaže nam sagovornik koji je objavio je devet knjiga romana i pripovetki i dobitnik je više priznanja od kojih su najznačajnija Kugelova nagrada 1995. i Premijerova nagrada 2002. godine. Diplomirao je na Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu na katedrama za jevrejsku istoriju i pozorišne studije, a magistrirao savremenu književnost. Radio je godinama kao novinar u dnevnom listu „Jediot ahronot“ a danas radi u Institutu Gnazim u Tel Avivu.

Ono zbog čega „Sećanje na ljubav“ jeste zanimljivo su i opisi malih stvari iz svakodnevnog života poput ovog: „Za Simhat Toru (Radost Tore) poslednje godine deda je još igrao u sinagogi držeći knjigu Tore u rukama, posle toga je dobio moždani udar i ležao je u staračkom domu, pa je opet prebačen u bolnicu kad mu je negde uoči Pesaha porasla temperatura na trideset devet stepeni. Ustanovili su mu zapaljenje pluća i temperatura mu nije padala. U porodici nisu voleli da pričaju o njegovim godinama, bojali su se da ga ne ureknu. Računao sam i računao: ako je mama umrla sa četrdeset osam godina, da je sad živa imala bi… A ako je tako, deda se oženio sigurno kad mu je bilo… Dakle, danas ima…“.