Traganje za najnežnijim dodirom neba i vode

– Zabeležio sam bukvalno istorijski momenat – u razgovoru za Danas Dušan Đukarić priča o ovoj slici, koja dočekuje posetioca njegove izložbe u Galeriji Singidunum odmah desno, kraj stepenica kojima se silazi u suteren, gde je izloženo četrdesetak njegovih radova pod zajedničkim nazivom „Svetlost u akvarelu“.

* Koliko Vam kao umetniku smetaju promene u duhu i arhitekturi grada, nestajanja pojedinih kvartova preko noći?

– Čini mi se da sam malo oguglao kad je u pitanju likovnost. Ja to posmatram sa ove strane, zato moje slike i beleže te neke kupole, stara znamenja, stare gradove, ali daju i duh lepote neprolaznosti. To je suština. Umetnost jeste tu da zadrži i da neku vizuru i notu budućnosti, a u isto vreme da nas drži u prošlosti.

* Da li ste zbog akvarela zaista, kako se priča, odustali od karijere uspešnog freskopisca?

– Pa, jesam. Dugo sam slikao crkvenu umetnost, ali me je uvreženo mišljenje da ljudi koji se njom bave nemaju kreativnost – nisu stvaraoci nego kopisti, stalno držalo u nekoj tenziji. Onda sam odlučio da izaberem akvarel i u akvarelu najtežu tehniku – tehniku atmosfere. To je tehnika u kojoj pomoću dizajna boje pokušavam da utičem na raspoloženje posmatrača – recimo da ako je kišni dan, da se oseti miris vlage i kiše, ako je jutro, da se ono oseti… To je izuzetno teško.

* Zbog čega je trećina slika na ovoj izložbi sa kišnim motivima?

– Na ovoj izložbi razni su motivi, akcenat sam stavio na Beograd zato što to ima veze sa proslavom Singidunuma i ovom lokacijom. Zastupljeno je jedanaest kišnih i 28-29 sunčanih motiva, ali ovi kišni ostavljaju jači utisak zato što refleksija automobila, kišobrana, prolaznika… na mokrom betonu daje osećaj nekog dešavanja.

* Da li su vam gradovi glavna inspiracija? Na vašim akvarelima najčešći „modeli“ su Beograd, Venecija, Pariz i Prag, mada ima i gradova sa crnogorskog primorja i iz drugih krajeva.

– Ja slikam sve žanrove, ali za ovu izložbu, za ovaj poziv odabrao sam baš taj tematski deo gradova sa morskim motivima, sa nekim žanr scenama, sa vodom. Čini mi se da gradski motivi odišu nekim kontrastima, sukobima, nekom dinamikom i dramatikom. Ima dosta toga što akvarel kao umetnost tu može da da, da to bude slikarstvo atmosfere upravo zbog svih tih dragulja i ukrasa, koji tome doprinose.

* Koji deo Beograda najviše volite da slikate?

– Čini mi se da sam stalno oko Trga republike i tih naših znamenitosti. Volim u poslednje vreme da tražim neke neobične poglede, da li su to ptičja perspektiva ili nešto što se teško nalazi, tek Trg me uvek fascinira. Uvek je inspirativan. Na kraju, svi smo tu nekog čekali, neku ljubav ispraćali, pili jutarnju kafu…

* Akvarel kao tehnika postoji od Starog Egipta i Antičke Grčke do danas. Ko je uticao na Vaš rad i kako gledate na to što Vas likovni kritičari porede sa Rankom Beljincem?

– Postoje samo dve škole akvarela – evropska i engleska škola. Kod nas je dosta poznata evropska, a ovo što ja radim je engleska škola. Što se tiče Ranka Beljinca, on je slikar realista, a ja sam impresionista. Moje slikanje je slikanje gesta, iznenađenja… Ja nisam taj slikar gde sve teče i može se predvideti. Kod mene je to proces kontrolisane slučajnosti, a kod Ranka je sve predvidljivo. Kod mene je ovo energično slikarstvo – ja samo koristim tehniku i pravila zakonitosti akvarela, ali slikam kao slikar koji slika ulje.

* Gde je tehnika akvarel u svetu danas?

– Akvarel se zaista danas vraća na svoju staru slavu zahvaljujući pojedincima koji su ga podigli na najvišu moguću visinu. Kao i svemu, tako i u akvarelu, ako se pojave majstori, ta umetnost doživi svoj uspon, a kad ti majstori nestanu, dođe zatišje. Akvarel je danas vrlo cenjena umetnost, kao što je nekada bila. On ima svoje kriterijume, pravila, težinu i strašno veliki put treba da prođe umetnik da bi napravio jedan majstorski akvarel. Vrhunski akvarel je proces strategije. Postoje dva načina na koji se može napraviti – jedan je proces kontrolisane slučajnosti, a drugi da naučite da slušate protok vode. To sve mora da se objedini kroz zanat koji je tu samo oruđe koje vam služi da primenite majstorstvo.

* Šta znači imati karijeru samostalnog umetnika u današnje vreme u ovom društvu i sa postojećom kulturnom politikom?

– Kao i svemu – u svim umetnostima, sportovima, uspešan pojedinac uspeva sam da se održi, balansira između svih problema. Društvo i, nažalost, država imaju malo sluha za to. Tek kad se neko jako dobro plasira u svetu i afirmiše, jer, kako kažu, „teško je biti prorok u svom selu“, slede neka priznanja i neko primećivanje, pa može mirnije da se pliva.

* Šta je to što u Vašim slikama privlači publiku i kritiku u inostranstvu?

– Davao sam intervjue za svetski čuvene i poznate časopise i uvek mi se čini da njih najpre privuče ono što predstavljate, ono što su vaše slike. To im je osnovni kriterijum. Imao sam sad izložbu u Kini u jednom gradu koji je prvi u svetu uveo papir, osnovao Akademiju akvarela i napravio školu akvarela. Imao sam poziv da već drugi put zaredom učestvujem i to je za mene baš bila privilegija i čast. To je kod njih na neverovatnom nivou, cela država je iza tog projekta, tako da takav poziv zaista imponuje. Vrlo sam srećan i zadovoljan zbog toga. Puno poziva dobijam na nedeljnom nivou iz celog sveta i ja to vrlo rigorozno filtriram.

* Kako tematski osmišljavate izložbe u inostranstvu?

– Uvek je obavezan jedan Beograd. Živim ovde i volim da kulturno uzdižem ovu sredinu, da predstavim grad u njegovom najlepšem svetlu, što Beograd i zaslužuje.

* Zbog čega toliko potencirate i Pariz, Prag i Veneciju?

– Tu treba dodati i Perast, gde je, čini mi se, najnežniji dodir neba s vodom. To je ono što me zanima. Na mojim akvarelima ima i Mostara puno, Šantić je puno pisao o Mostaru, i njemu je bio inspiracija. Volim kupole, uličice, tu svetlost koja reže… U Veneciji ima više od 250 kanala, neverovatna je ta svetlost – ti mostići, ti gondolijeri… Oni daju neku vanzemaljsku dimenziju. Kad se tu nađete, neverovatno je kako vas to ponese i inspiriše da slikate i stvarate. To je nešto što vas stalno vuče u kreativnosti. I Prag je grad mostova, a to nam je nekako i blisko.

Toronto posle Singidunuma

Za poslednja tri meseca ovo je druga izložba Dušana Đukarića po pozivu u Singidunumu povodom 38. rođendana ove galerije. Đukarić kaže da pre toga u Beogradu nije izlagao gotovo desetak godina, tokom kojih su njegovi akvareli obišli svet nekoliko puta – od Italije, Francuske, Austrije, do Kine, Indije, Pakistana… Deo postavke „Svetlost akvarela“, posle Singidunuma, gde će biti izložena do 30. jula, biće prenet u Srpsku nacionalnu akademiju u Torontu, gde će biti sledeća Đukarićeva izložba.

Biografija

Dušan Đukarić (1971) rodom je iz Teslića, studirao Akademiju umetnosti u Beogradu, član je ULUPUDS-a , sa statusom samostalnog umetnika. Imao je više samostalnih izložbi u Srbiji i širom sveta. Više puta u Turskoj je na Internacionalnom takmičenju akvarelista bio sudija. Dobitnik je mnogobrojnih nagrada, a njegovi radovi predstavljeni su u velikom broju kataloga Međunarodne akvarel asocijacije.