Drugačije čitanje statusa Danila Kiša je bilo utoliko lakše što je Kiš autopoetički odredio svoje delo prema jednoj muškoj priči: konstituisao je dobar deo svoje proze, pre svega romaneskne produkcije, oko priče o odnosu oca i sina. Kroz tu priču rekonstruisao je priču o Drugom svetskom ratu i stradanju Jevreja, ali i svoju dečačku melanholiju za figurom odsutnog i/li mrtvog oca. Na taj način je rekonstruisao odnos oca i sina kao dominantan odnos patrijarhalne kulture, kao dominantni odnos simboličkog poretka i kao dominantni odnos same književne scene na kojoj je delao – kaže u razgovoru za Danas Tatjana Rosić, profesorka na fakultetu za medije i komunikacije na Univerzitetu Singidunum i saradnica Instituta za književnost i umetnost u Beogradu, čija je knjiga „Mit o savršenoj biografiji“ posvećena Danilu Kišu kao jednoj vrsti centralne figure savremenog srpskog književnog kanona neposredan povod za ovaj razgovor.

*Šta je to bitno novo i drugačije što ste otkrili u vašem feminističkom čitanju Kiša?

– Kad se u tom kontekstu čitaju „Bašta, pepeo“, „Peščanik“ i „Rani jadi“, koji čine trilogiju nazvanu „Porodični cirkus“, onda se vidi da je povest maskulinisteta presudno odredila Kišov opus, u kome on iznova konstituiše falocentričku priču srpske kulture, braneći je od subverzivnih sila koje su počele da je nagrizaju u drugoj polovini XX veka. Kišova proza rezimira, na izvestan način, testamentarno iskustvo evropske književnosti vezano za figuru oca i njegovu dužnost da zavešta svoje simboličke društvene funkcije sinu. Među tim funkcijama pisanje je jedna od najznačajnijih. Ova činjenica govori mnogo o tome zašto je Danilo Kiš bio toliko popularan među kulturnim pregaocima, ne samo u Srbiji, nego na čitavom prostoru bivše Jugoslavije. Priča o odsutnom ocu uvek je, psihoanalitički ali i feministički čitano, vezana za jednu drugu priču, a to je priča o konstituisanju sve novih i novih očinskih figura zapadne kulture koje su vezane za određene neprikosnovene ideološke matrice. Sam Kiš, toliko slavljen kao evropski i kosmopolitski pisac, i sam je postao jedna takva figura. Figura oko koje se i dalje neprestano vode polemike, iako je Kiš nesumnjivo kanonizovan pisac. To znači da su razlozi tih polemika ideološki aktuelni,oni koji, kao i obično, dele srpsku kulturnu scenu u klanove i tabore.

*A Kiš je najverovatnije glavom platio taj polemički kros u koji je ušao?

– To je deo mita o Kišu na koji nije lako dati jednostavan odgovor. Ali danas mi se čini da se aktuelne polemike o Kišu vode ne da bi se odista polemisalo, već da bi Kišovo mesto u srpskoj kulturi ostalo neupitnim, kao da je potrebno da se to mesto stalno brani. Jer Kiš se nalazi u svim nastavnim programima, čitankama, antologijama, istorijama savremene srpske književnosti. Dakle, nema razloga da se Kišov književni status dovodi u sumnju. Pitanje koje se postavlja jeste zbog čega je baš njegova figura ta oko koje se neprekidno „lome koplja“, posebno kada je reč o kosmopolitskim i evropskim aspektima srpskog književnog kanona.

*Tako je i sam Kiš postao očinska figura velikom broju naročito mladih pisaca.

– Neprikosnovenost Kišovog književnog statusa, i način na koji je on sam sebe konstituisao kao autorsku figuru, je utemeljena u jednom sofisticiranom mačo mitu. Iako deluje polemički, priča o Kišu pre svega je muška politička priča u kojoj se različite političke i poetičke opcije nadmeću za prevlast. Čitavoj generaciji postmodernističkih pisaca Kiš je na taj način dao priliku da obnove falocentričnu priču zapadne kulture za koju se, na prvi pogled, čini da je preispituju. Kiš je postao očinska figura, figura koja simboliše zakon i garantuje vrednosti. Zar to nije paradoksalno?

*Veliki broj pisaca smatra da feminističko čitanje Kiša nije potrebno, odnosno da bi feminističko čitanje trebalo da se bavi samo ženama, ženskim pravima, ženskim likovima ili ženskim autorstvom.

– Ćutanje je u srpskoj kulturi provereno oružje likvidacije. Patrijarhat ćuti, predstavljajući sebe kao samorazumljivo i neupitno stanje tj. poredak. Mehanizmi vlasti i manipulacije na taj način postaju potpuno netransparentni. Zato Kaža Silverman ističe da su studije maskuliniteta'urgentni feministički projek' koji bi ukinuo situaciju u kojoj se maskulinetet nameće kao prirodno i samorazumljivo stanje. Zato smo se i našli u apsurdnoj sitruaciji da o Danilu Kišu, čuvenom polemičaru, ne možemo da govorimo drugačije no u superlativima i sa pijetetom, bespotrebno braneći status koji on već ima. Prošlo je više od trideset godina od kada je Dragan Jeremić vodio polemiku sa Kišom. Kiš je tu polemiku u potpunosti dobio. Više nema potrebe da se vraćamo na premise te priče. Potrebno je Danila Kiša staviti u jedan malo drugačiji kontekst i naravno malo se rugati toj njegovoj mačo poziciji i njegovoj mačo samopromociji koju sprovodi i u svojim intervjuima, esejima o književnosti, pa i na svojim fotografijama, pa i u nekim pričama iz „Grobnice za Borisa Davidoviča“.

*Osim ako nisu veći muškarci od muškaraca. Ne retko čujemo kvalifikaciju „ima muda“.

– U uvodu knjige sam se osvrnula na jedan Kišov tekst „Sveta Simona“ iz 1979. u kome je napao Simon de Bovoar za odsustvo kritičkog stava prema sovjetskom totalitarizmu. Po njemu je Simon pala na ispitu savesti jer postoje samo dva predmeta u XX veku iz kojih se ne sme pasti – fašizam i staljinizam. Jasno je da i ako je Simon pala mogla je pasti tek kao deo jedne grupe francuskih intelektualaca u kojoj je bio i Sartr. Ali za Sartra Kiš kaže „Sartr je moj bližnji.“ (Kiš: Homo poeticus). Dok za Simon de Bovoar Kiš kaže da se bavi feminističkim bagatelisanjem za Sartra važe drugi kriteriji. Ne potvrđuje li to Kišov mačizam?

*Kakve su šanse feminističkog razumevanja Kišovog dela pri ovakvoj podeli karata?

– Feministička kritika u Srbiji pre svega ima zadatak da afirmiše žensko autorstvo, to jest da afirmiše autorke koje ne pripadaju dominantnom kanonu, koje su zanemarene, nepročitane ili koje su namerno ignorisane. Većina feminističkih kritičarki se ne bavi iščitavanjem muških autora u feminističkom ključu, jer smatraju da je to još samo jedan način da se muškim autorima, koji su inače privilegovani, pokloni pažnja. Nasuprot njima smatram da je veoma važno da se dekonstruiše status vodećih muških autora u srpskom književnom kanonu zbog toga što se onda vidi na koji način se taj kanon konstituiše. Razotkrivaju se principi njegovog struktuiranja. Znači, nije sad bitno da li smo mi za ili protiv Danila Kiša. Bitno pitanje je zbog čega je Danilo Kiš u kanonu savremene srpske književnosti amblem njenog kosmopolitizma, amblem njene evropske širine, itd. Kad se to vidi, onda postaje mnogo jasnije zašto se neke spisateljice u tom kanonu ne nalaze ili imaju mnogo manje šansi od autora da se u tom i takvom kanonu nađu. Postoje dva načina da se destabilizuje kanon. Jedan je da se kaže „Nema autorki!“, i da se kvalitetne autorke interpretiraju i da se ukaže na njihove vrednosti, na razloge zbog kojih bi one trebalo da budu u kanonu. Drugi način je da se sam kanon dekonstruiše iznutra, da se razotkrije mehanizam njegovog funkcionisanja. Pri tome se svaki kanon ispostavlja kao relativna, ideološki i istorijski uslovljena konstrukcija.

Iako deluje polemički, priča o Kišu pre svega je muška politička priča u kojoj se različite političke i poetičke opcije nadmeću za prevlast. Čitavoj generaciji postmodernističkih pisaca Kiš je na taj način dao priliku da obnove falocentričnu priču zapadne kulture za koju se, na prvi pogled, čini da je preispituju.


Ko je pobedio – Danilo Kiš ili Dragan Jeremić?

*Vi kažete da je Kiš dobio polemiku sa Jeremićem, ali sve što nam se potom događalo, pa i kad su akteri polemike nestali sa društvene i životne scene, kao da se događalo po Jeremićevom scenariju. Jeremić je tek nagovestio nacionalizam, a potom su nam se desili ratovi. Kišov kosmopolitizam je bio potpuno potisnut, a trijumfovao je nacionalizam. Mi živimo još uvek Jeremićevu fantaziju, a ne Kišovu.

– Kišova fantazija je druge prirode. Istina, njegova fantazija nije bila nacionalistička, ali jeste bila patrijarhalna, kao i Jeremićeva, uostalom. Tačno je da smo doživeli tu Jeremićevu fantaziju, ali živimo i Kišovu kosmopolitsku fantaziju koja je krivo postavljena. U toj fantaziji figura autora je pre svega muškog roda. Kišovu mačo fantaziju, koja mene interesuje više od njegove kosmopolitske fantazije, živimo nesmetano bez prekida i dalje. Ta fantazija je prisutna pre svegau srpskoj književnosti. Kada Kiš piše savete mladom piscu to jest pesniku, obraća se nekom ko je muškog roda. Takođe, u njegovim savetima pisce poredi sa bojarima upozoravajući mlade pisce i pesnike da se ne porede sa bojarima jer su od njih bolji. Uopšte nije jasno zašto daje tu usporedbu sa bojarima, osim ako nije mislio da će u jednom trenutku u svetu pisci postati superiorniji od političara. Ali, sama ta kompeticija između plemića i pisaca ne samo da je muška, nego je i politička i pretvara pisca u političko biće. Nemam ništa protiv. I sama mislim da je pisac par excelence političko biće. Dakle, problem je u tome što se Kiš sve vreme bavio piscem kao političkim bićem a nije želeo da prizna u kojoj meri je pisac političko biće. Tako da i dalje živimo tu jednu nejasnu situaciju, fantaziju u kojoj je pisac političko biće a da se to ne govori otvoreno već se priča, neprekidno, o univerzalnim estetskim kvalitetima. Autorke u toj priči, jasno je, i danas imaju malo šanse.